Zemlja se odavno ne koristi za zidanje kuća. Ovaj prirodni materijal zamenili su neki novi, veštački materijali, jer je rad sa njima brži i komforniji. Ipak, u poslednje vreme sve je više ljudi koji se vraćaju prirodi i koji svoje stare, često nasleđene kuće, žele da obnove upravo onako kako su one izvorno izgledale. Da se tradicija graditeljstva od zemlje ne zaboravi brinu u Centru za zemljanu arhitekturu u Mošorinu. Protekla četiri dana tamo je održan Lala festival koji je imao za cilj da i decu i njihove roditelje podseti i nauči šta je zemlja i za šta sve ona može da se koristi.
“Mi smo prošle godine organizovali veliku balkansku konferenciju i putujući festival, pa smo došli na ideju da organizujemo nešto naše lokalno. Prošle godine u oktobru smo imali grupu dece iz vrtića i oni su poželeli da se napravi nešto za njih i tako se rodila ideja o Lala festivalu za decu. Tu smo hteli da malo izađemo iz arhitekture, da se ne bavimo samo radionicama, već da imamo popodnevne programe koji će biti otvoreni za širu zajednicu i večernje predstave koje bi deca sama pravila sa pedagozima. To je bila početna ideja koja se u hodu malo promenila. Ipak, zadržali smo formu. Imali smo 9 radionica u toku dana, pravili smo scenografiju od zemlje, pravili smo maske od gipsa, kokošinjac tradicionalni vojvođanski, pavili smo kućicu od pletera, staru neolitksu kućicu, pravili smo stainske košnice, džinovsko gnezdo, murale…“, kaže Dragana Kojičić iz Centra za zemljanu arhitekturu u Mošorinu.
Bojan i Dragana Kojičić
Lala festival je namenjen i deci i starijima
“Takođe, imali smo slikanje po telu, gde su deca crtala zemljanim bojama po licu i rukicama. Pravili smo japanske kuglice dorodango koje su ustvari savršene loptice… Nedelja je bila rezervisana i za predavanje profesora Slobodana Markovića sa PMF-a pod nazivom Tajne lesne prašne. Reč je o predavanju o lesu i titelskom bregu. Lala festival je završen događajem koji su organizovale dve profesorice scenskog dizajna u Novom Sadu. To je priča o tome kako smo se poslednjih meseci začaurili i kako svi pravimo neka svoja mala skloništa“, dodaje naša sagovornica.
Lala festival je trajao od 25. do 28. juna.
„Javljali su nam se ljudi iz Hrvatske i Bosne koji su želeli da dođu, ali zbog čitave situacije sa korona virusom nisu uspeli. Na festival su došla i deca i roditelji. Ideja je bila da to bude za decu, ali da se u tome priključe i roditelji. Najmlađi učesnik ima 2 godine, a najstariji oko 50-60 godina. Cilj nam je da naučimo decu za šta sve zemlja može da se koristi. Zbog epidemiološke situacije smo ograničili da bude po petoro ljudi na radionici. Da nema previše ljudi na jednom mestu, a i sve je na otvorenom“, kaže Kojičić.
Radovi na uređenju Centra za zemljanu arhitekturu su pri kraju.
„Kuhinju smo završili, a kupatilo bi bilo gotovo da nije bilo ove situacije sa koronom. Zelenu učionicu još nismo završili, ali planiramo da bude godtova do kraja godine. Ove godine slavimo 10-ogodišnjicu postojanja, pa je Lala festival na neki način proslava dosadašnjeg rada. Šta će biti sa projektima koje smo planirali za sada je neizvesno. Ni sami ne znamo šta ćemo i čekamo da vidimo kako će se situacija dalje razvijati“, objašnjava naša sagovornica.
Izgradnja vojvođanskog tradicionalnog kokošinjca od blata
Deci su najzanimljivije bile radionice oslikavanja zemljom i pravljenje savršenih kuglica od zemlje, dok su odrasli bili i te kako zainteresovani za pravljenje maski od gipsa. Svi učesnici su želeli da vide i da probaju da prave košnice od pletera i da zidaju pomoću zemlje.
„Pravili smo starinski, tradicionalan vojvođanski kokošinjac od čerpića, pletera i blatnih maltera. To je manji kokošinjac, za nekoliko koka. Takođe, tokom festivala pravili smo i repliku neolitske kuće. Tu smo imali pomoć mog kolege Dejana Žigića. Mi ustvari promovišemo tradicionalne materijale i tradicionalne tehnike izrade. Vrlo je važno da ne dozvolimo da ova vrsta materijalnog nasleđa nestane i da ne ostane iza nas. Na žalost, sve je manje majstora koji znaju da rade ovim tehnikama. Ovo je neka vrsta alternative, andergraunda graditeljstva, ali mi se čini da se sve više ljudi okreće tim prirodnim materijalima“, kaže Bojan Kojičić, jedan od trenera na radionicama.
„Čerpići koje smo koristili za izradu kokošinjca su pravljeni prošle godine, kada smo imali veliku konferenciju. Jedan kokošinjac može da se završi za jedan dan. Pošto se radi kupolasta forma kokošinjca, onda on mora da se radi iz etapa, kako bi se donji slojevi maltera osušili. Kada je toplo i kada ima sunca, to može za dan da se završi. Interesantno je da na ovim radionicama svi podetinje. Svi žele da se igraju sa zemljom i da je istražuju“, dodaje naš sagovornik.
Izrada košnica od pletera
Pruće je, takođe, materijal koji može da se koristi za izradu različitih predmeta.
„Radionica koju sam držala se zvala izrada košnica, polica. Koristimo tradicionalnu tehniku pletera da bismo od njih napravili košnice i police koje mogu da se stave i na pod i da se okače. Veliko je interesovanje za ovu radionicu bilo. Najvžnije je da za košnicu imamo dobar materijal. Vertikalno šiblje čine vrba ili bagremac ili šiblje od lešnika, duda ako su grane sveže, nove. Za pleter se najviše koristi divlja loza ili kako kod nas to zovemo kereće grožđe. Može da se koristi i obična loza sa nekog napuštenog vinograda koja je stara nekoliko godina. Ona je tada drvenasta, ali zadržava svojstva da je elastična, ne puca, a i dalje je čvrsta“, objašnjava Olja Todosijević iz Tavankuta, jedan od trenera na radionicama.
Olja Todosijević
„Osnova košnice je kružna. Na nekoj podlozi, ja sam koristila drvo, se izbuše rupice u koje se postavlja vertikalno šiblje i oko njega se plete pleterom. Sasvim je dovoljno 16 rupica. Košnice, police su dosta postojane. Mi smo ih zaštitili slojem blatnog maltera. Prvi sloj čine blato, pleva, seckana slama… Sledeći sloj su blata sa peskom koji se nanosi u ravnijem sloju. Ove košnce, police mogu da stoje napolju, a mogu i unutra. Prilikom njihove izrade ne može da se pogreši, a i kad se pogreši nešto brzo i lako se ispravi“, kaže naša sagovornica.
Lala festival namenjen je svima koji su radi da bliže upoznaju zemlju.
„Lepo mi je. Pravio sam čerpić i igrao sam se sa drugarima. Pravio sam i kuglice od blata. Malo su mi za to pomogli roditelji. Prvi put sam na radionicama, jako mi se sviđa. Sigurno ću dolaziti još“, kaže sedmogodišnji Mihajlo Dačović iz Rakovca.
Mihajlo Dačović
Lala festival privukao ljude iz čitave zemlje koji vole zemljanu arhitekturu
„Za radionice sam saznala preko intereneta. Pratila sam šta Dragana radi i onda sam se prijavila na jednu radionicu na kojoj je bilo nas pet žena. Dragana je mene izabrala i tako sam prvi put došla u Mošorin. Od tada do sada sam bila već 1.000 puta jer mi je jako lepo. Mošorin je sada i moje selo. Osećam se kao da sam oduvek bila ovde. Na početku je sve novo, a onda se shvati kako zemlja funkcioniše i koliko mogućnosti pruža. Čovek može da napavi nešto korisno, da se zabavi, da se opusti. Uz to, znanje se prenosi drugim ljudima. Svi moji prijatelji znaju da dolazim u Mošorin i šta radim, ali oni nisu zainteresovni za ovako nešto. Kada dođem ovde zapravo upoznam mnogo novih ljudi koji su istomišljenici sa mnom“, objašnjava Jovana Mitrović iz Niša.
Jovana Mitrović
„U Nišu ima ljudi koji imaju kuće na selu, a koje su od zemlje. Oni se trude da renoviraju te kućice, ali većina novim načinima koji nisu dobri. Dosta njih se zainteresuje kada im kažem da znam nešto o renoviranju zemljom. Kod nas u kraju ima prostora da se radi sa zemljom i bilo bi dobro da ovo znanje o zemlji neko sačuva“, zaključuje na kraju razgovora naša sagovornica sa juga zemlje.
Ideja vlasnika Centra za zemljanu arhitekturu jeste da Lala festival postane tradicionalna manifestacija u Mošorinu. Budući da interesovanja ljudi za ovaj događaj ima, za očekivati je da Lala festival zaživi u narednim godinama i da se više ljudi iz okoline priključi manifestaciji.
