Ne kaže se džabe da svako vreme nosi svoje breme. Generacijama unazad, čini se da svi prolaze kroz slične dileme i probleme. Deca bi htela što pre da odrastu, tinejdžeri misle da ih, na primer, niko ne voli, a studenti, recimo, da su na vrhu sveta… Moderne tehnologije su ubrzale način na koji se dolazi do saznanja da niko nije usamljen u svojim problemima. Kako bi pomogla deci i mladima da steknu kritičko mišljenje i ispolje svoju kreativnost u rešavanju večitih dilema, Smiljana Tucakov je još pre 17 godina osnovala kreativni centar CEKOM. Interesantno je da je većina onih koji su ikada bili uključeni u rad ovog centra i dalje na neki način vezana za CEKOM.
CEKOM je nastao 2000. godine iz ideje da se deci i mladima pruži alternativni pristup vaspitanja. I to u odnosu na institucije i sistem koji postoji.
“Osnovni cilj u radu nam je da doprinesemo da se deca i mladi formiraju u zdrave, slobodne i kreativne ličnosti. Imali smo sreću da smo svih ovih godina imali divne saradnike, stručnjake koji su pomagali u radu. Dokaz za to je što nas oni najstariji članovi, koji zbog studiranja ili zaposlenja nisu u mogućnosti da budu sa nama stalno, posećuju, javljaju se, dolaze, prate šta radimo. Pronašli su svoje mesto koje im pruža određenu vrstu sigurnosti. Mesto gde se osećaju lepo i gde mogu u potpunosti da ispolje svoju kreativnost. Naravno, mi se trudimo da podstičemo njihove potencijale i da ih usmeravamo. Naši članovi su mladi koji su završili glumu ili su pri kraju studija glume. Imamo studente i na raznim drugim umetničkim fakultetima. Tu su i oni koji su na nekim skroz drugim fakultetima”, počinje priču Smiljana Tucakov, pedagog i osnivač CEKOM-a.
Sve je počelo od “Sunčanog igrališta”
Iako se za CEKOM najviše vezuje gluma, ovde se kreativnost ispoljava i u ostalim sferama.
“Pre 17 godina smo ustvari otvorili naše Sunčano igralište. Tu su polaznici dolazili da se igraju i kroz tu organizovanu igru su ispoljavali svoje talente. I oni su nas ustvari usmerili u tome da nam drama i gluma budu glavne. Gluma nije organizovana s namerom da polaznici postanu glumci. Ona je tu da im ispuni vreme na lep način, da im pomogne da pronađu potencijale koje imaju i da ih razvijaju. Od ostalih radionica tu su muzička, likovna, za ples i pokret… U jednom periodu, pre nego što su u gradu krenuli da rade razni horovi, mi smo imali i jedan mali horić. Kada kod nekog prepoznamo da mu leži sport, uvek razgovaramo sa roditeljima da dete odvedu na sport. Ako vidimo da neko lepo peva, mi preporučimo roditeljima muzičku školu… Da li ih oni tamo i odvedu, to je na njima”, objašnjava naša sagovornica.
U CEKOM može da se učlani ko god želi
Za pridruživanje kreativnom timu nisu potrebne posebne kvalifikacije.
“Kod nas nema nikakve audicije i selekcije. Dovoljno je samo da deca i mladi žele da dođu. Kod mlađih to zavisi od roditelja, jer su zavisni od dovođenja i odvođenja. Za njih je bitno da su istrajni, da dolaze redovno. Ništa se ne plaća, jer se mi projektno finansiramo. Nama i nisu potrebne neke ne znam ni ja kako velike pare. I za to koliko nam je potrebno uvek imamo razumevanja od lokalne samouprave, od fondacija… Zavisno kako se i gde raspisuju konkursi. Postoje tri uzrasne grupe. Predškolski i mlađi školski uzrast. Tu ima 26-oro dece. Zatim stariji školski uzrast, u kojem je desetak polaznika. Najstariju grupu čine srednjoškolci pa na dalje, a to je trenutno do 35-36 godina, koliko pojedini članovi imaju. U ovoj grupi imamo više od 25-oro članova”, kaže Tucakov.
“Razmišljamo da sledeće godine formiramo grupu veterana, jer ovi koji ne pripadaju omladinskoj kategoriji ne mogu više da učestvuju na festivalima… Najmlađi polaznici imaju 3-3,5 godine, jer sa njima tada može da se radi. Za ovu grupu probe se održavaju jednom nedeljno. Sa srednjom grupom probe imamo dva do tri puta nedeljno, a sa najstarijima je to svakodnevno. Ono što je važno jeste to da nam je Kulturni centar omogućio mesto za rad. Ustupili su nam prostor. Mi to ne plaćamo, ali se odužujemo tako što zajedno radimo na nekim projektima”, dodaje naša sagovornica.
CEKOM se bavi generacijskim i društvenim problemima
Teme kojima se u CEKOM-u bave su najrazličitije i obično su vezane za probleme generacije kojoj članovi pripadaju, ali i za pojave u društvu.
“Kada je reč o mlađim polaznicima, teme su odrastanje, nerazumevanje od strane odraslih. Radili smo veliki mjuzikl “Mene niko ne voli”, jer kada ste tinejdžer osećate se kao da vas niko ne voli. Kasnije se to modifikovalo u razne druge probleme. Sada je aktuelno vršnjačko nasilje, ostati ili otići iz zemlje. Nedavno smo završili projekat “Čemu služi škola” u saradnji sa srednjim školama, posle kojeg nam se još srednjoškolaca pridružilo”, objašnjava Tucakov.
“Moram da kažem da su članovi vrlo temeljni i u izboru tema i u tom procesu stvaranja same predstave. Mi razgovaramo sa članovima grupe i onda se sve to o čemu smo razgovarali uključuje u tekst koji sami pišemo. Uspeli smo i sa najmlađom grupom ove godine to da uradimo. Jedna devojčica je napisala sastav za školu, donela je to da nam pročita i onda su i druga deca pisala svoje sastave i tako smo svi zajedno napravili predstavu. Sami su birali čak i muziku za predstavu. Tu predstavu smo igrali i na festivalu”, dodaje naš sagovornica.
Učešće na festivalima u Srbiji i Evropi
CEKOM učestvuje na različitim festivalima, kako u zemlji, tako i po Evropi. Do sada su osvojili dosta nagrada.
“Od 2010. smo i suorganizatori evropskog festivala Bina mira. Reč je o festivalu pozorišnih grupa mladih Evrope. Svake godine se održava u nekoj drugoj zemlji. Prošle godine je Zrenjanin bio domaćin, ove godine je festival bio u Belgiji, sledeće godine će biti u Tuzli… Festival je pokrenula Ahinska mreža za humanitarni rad i interkulturalni rad sa mladima. Oni su sarađivali sa pozorištem mladih iz Tuzle. Kada im je trebao partner iz Srbije, naše kolege iz Tuzle, sa kojima imamo jako lepu saradnju, preporučile su nas. Mi smo sa predstavama išli u Tuzlu već 2006., kada je zbog poslednjeg rata, mnogima to bilo čudno. Ali, roditelji su apsolutno bili sigurni i u nas koji vodimo decu i u naše izbore aktivnosti. Proputovali smo Evropu. Ono što je važno istaći jeste da su članovi CEKOM-a upoznali mnogo svojih vršnjaka sa kojima su i dan danas u kontaktu”, kaže Tucakov.
I humanitarni rad je nešto po čemu je CEKOM poznat.
“Odazivamo se i učestvujemo u humanitarnim manifestacijama. U našem statutu i piše da delujemo, pre svega, u oblasti kulture i umetnosti, da se bavimo vršnjačkom edukacijom i da učestvujemo u humanitarnom radu. Uvek imamo humanitarne programe kako novogodišnje, tako i neke druge koje sprovodimo tokom godine. Sarađujemo sa školom „9. maj“, sa organizacijom gluvih i nagluvih. Sarađujemo sa osnovnom i srednjom školom iz Jagodine 11. maj. To je škola za gluvu i nagluvu decu i decu sa smetnjama u razvoju”, objašnjava naša sagovornica.
“CEKOM nam je pomogao da se profesionalno orijentišemo“
Kada je reč o članovima CEKOM-a tokom igranja novogodišnje predstave za najmlađe polaznike sreli smo one koji su u timu od prvog dana.
“Ovde sam od osnivanja i ovo mi je kao druga kuća. Jako volim da dolazim ovde i kad god imam vremena ja sam ovde. CEKOM mi je omogućio da saznam šta hoću i da spoznam sebe… Zato što su ovde uključene sve radionice. Od glume, pevanja, igranja… Želim da upišem glumu. Pokušavala sam da se upišem na akademiju, ali do sada to nisam uspela. Mada, neću odustati”, kaže Ana Marinković.
Godine rada na različitim projektima samo su motivisali polaznike CEKOM-a da se i privatno dodatno okrenu umetnosti.
“Ja sam u CEKOM-u od 2003. Sada sam na studijama u Novom Sadu, na odseku fotografije. Krenuo sam ovde kao glumac, a sada se bavim i fotografijom, organizacijom, pisanjem projekata… Zbog fakulteta ne mogu uvek da budem tu, ali se truim da koliko god mogu pomognem u radu. Inače, to što sam član CEKOM-a mi je i u privatnom životu mnogo značilo, jer sam oduvek imao određenu obavezu i cilj. Tako sam i ostao u nekoj vrsti umetnosti, a to je fotografija”, objašnjava Aleksandar Danguzov.
“Mladima ponekad treba više vremena da iskažu svoju kreativnost”
“Ja sam dramski pedagog i radim predstave sa mladima. U CEKOM-u sam od 2006. Počeo sam kao glumac, a onda sam se zainteresovao za dramsku pedagogiju. Završio sam razne neformalne kurseve, radionice i sada imam priliku da to primenim u CEKOM-u. Nisam mnogo imao prilike da radim sa malima, ali mislim da je to izazov. Mislim da se dobija iskreniji materijal i da do publike stiže iskrenija poruka od tih malih. Sa mladima je lepo raditi, ali ponekad problem zna da bude to što im je jako puno vremena potrebno da se otvore i da rade bez nekog „štita“ da nešto može da se dogodi, već da se samo prepuste kreativnom procesu. Predstave radimo tako što razgovaramo o temama i problemima i kasnije primenom nekih dramskih metoda improvizacije, dolazimo do teksta. U grupi imamo ljude koji pišu, komponuju. Svi zajedno sami radimo na predstavi”, kaže Dušan Kalejski.
Svaki član CEKOM-a ima svoj zadatak
Svaki polaznik CEKOM-a ima svoju ulogu u radu centra.
“U CEKOM-u sam od 2009. Ušao sam u priču kao tonac, čisto kao tehničar, ali sam u međuvremenu počeo da se bavim i kreativnim delom. Ovde nas je trojica koji komponujemo muziku za predstave. Ja sam inspirisan ovim i upisao fakultet za dizajn zvuka u Novom Sadu. Tako da je CEKOM i te kako imao uticaja na moj razvoj i životni put. Trenutno studiram, pa se trudim da uklapam fakultet i probe. Ovde primenjujem znanje koje stičem na akademiji i ujedno stičem praksu”, objašnjava Boba Vidrić.
“Sa malim prekidima u CEKOM-u sam sedam godina. Gluma mi je omiljeni hobi jer se tu osećam ispunjeno, srećno i opušteno. Inače, sam nastavnica engleskog. Trudim se da uskladim obaveze i hobi. Ovde su probe uglavnom uveče, tako da sve može da se postigne, ako se hoće. Kao nastavnica spremala sam sa decom predstavu na engleskom. Bila sam reditelj. Bilo je i plesa i pesme”, kaže Olja Kruljić.
Drugari često preporučuju uključivanje u kreativni tim
Najmlađe obično roditelji dovode u kreativni centar. Oni stariji se priključuju uglavnom kada čuju da im je neko od drugara već u grupi.
“Ovde sam godinu dana. Za CEKOM sam čula od drugarice tek pre dve godine kada sam krenula u srednju školu. Nakon godinu dana od toga sam i sama postala član ovog kreativnog tima. Jako mi se sviđa. Upoznala sam mnogo ljudi koji su mi postali dobri drugovi. Ovde se stalno nešto novo dešava. Planiram da ostanem ovde dok ne krenem na fakultet, a i tada ću se potruditi da ostanem aktivna”, objašnjava Savina Despotov.
“Za Cekom sam slučajno čuo pre dve godine. Drugari koji su do tada išli u CEKOM su u školi delili flajere s natpisom “Otvorena vrata pozorišta”. To mi je zazvučalo interesantno i rešio sam da dođem i da vidim o čemu je reč. Kao mali sam želeo da budem i glumac i pevač i doktor, svašta nešto… Dete ko dete… Ali film i gluma su mi oduvek bili interesantni. Od malena sam želeo da idem na glumu što na moju žalost nisam ostvario do pre 2 godine. S obzirom da se CEKOM-ove predstave bave uvek aktuelnim temama omladine, to mi omogućava da dobro razmislim o stvarima koje me okružuju i da se zapitam da li to sve mora biti tako ili ja mogu nešto da promenim”, kaže Nemanja Stanić.
“Pred decom je teže igrati nego pred odraslima”
“Zbog studija nisam uvek u mogućnosti da prisustvujem probama kao pre. Ali, ostao sam u kontaktu sa svima pa kad nešto propustim čujemo se i nadoknadimo propušteno. Mislim da je mnogo teže igrati pred decom, nego pred odraslima. Deca su najiskrenija i ona ne kriju da li im se nešto dopalo ili ne. Samim tim to predstavlja jedan izazov, a ja volim izazove. Imao sam priliku da statiram u jednoj seriji koja se trenutno emituje i to mi se jako dopalo. Ne bih imao ništa protiv da me neko pozove za neku predstavu ili film”, dodaje naš sagovornik.
CEKOM je mesto i za usavršavanje veština
Za mnoge je ovaj kreativni centar mesto gde mogu dodatno da se usavršavaju.
“U CEKOM-u sam dve godine. Zadužena sam za kostime i scenografiju, mada u nekim predstavama i glumim. Ipak, trudim se da toga bude sve manje i da se bavim samo kostimima i scenom. Ja sam modni dizajner. Odavno me zanima kostimografija. Rad ovde mi mnogo znači, jer imam mogućnost da u praksi primenim ono što sam učila na fakultetu. Ali, ovo je i mogućnost da se usavršavam, jer je reč o alternativnom pozorištu u kojem je sve dozvoljeno. Nema striktnih pravila. U oktobru smo bili u Jagodini na festivalu i tu sam osvojila nagradu za kostim za našu predstavu. To priznanje mi jako znači. Učešće na raznim festivalima je šansa da se moj rad vidi i van granica zemlje. A možda će to dovesti i do nekog profesionalnog angažmana. Mada i za rad ovde dobijam honorar”, kaže Neda Kovač.
“Još pre nego što sam se priključio ovim ljudima bavio sam se glumom. Za glumu sam se odlučio zbog igre. Kada odredite prioritete, onda možete da uskladite sve svoje obaveze. Redovno dolazim na probe i kada vi redovno vežbate ništa nije teško. Voleo bih da upišem Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Prošle godine sam bio u užem krugu, a sledeće godine ćemo videti šta će biti. Gluma je profesija kojom želim da se bavim. CEKOM je imao veliki uticaj na mene, jer to nije samo gluma. Kroz radionice i projekte smo dobili razne alate da radimo na sebi. Da proširimo svoja interesovanja i vidike, da steknemo kritičko mišljenje”, objašnjava Nebojša Balaž.
“Iako sam u timu tek nedelju dana, već sam nastupao pred publikom”
A da svi imaju jednake šanse da učestvuju u kreativnom stvaranju dokazuje i činjenica da je član koji je najkraće u CEKOM-u već igrao u predstavi.
“Ovde sam tek nedelju dana i igrao sam pred publikom. Ovo mi jako puno znači i ispunjava me. Imam slobodu i otvorenost na sceni, podstiče me na kreativnost. Uvek sam težio ka tome da budem glumac. Došao sam da probam, da dam svoj maksimum. U budućnosti planiram da upišem akademiju u Novom Sadu”, kaže Nikola Mijin.
U vremenu kada se u medijima mladi spominju uglavnom u kontekstu odlaska iz zemlje, vršnjačkog nasilja, zaslepljenosti društvenim mrežama, lepo je znati da postoje i oni koji su spremni da se kroz druženje i kreativan rad uhvate u koštac sa problemima. I da svojim vršnjacima pokažu da na izazove može da se reaguje i drugačije od onoga kako bi većina reagovala.
.gif)
.gif)
