Zahvaljujući inicijativi Osnovne škole „Svetozar Marković Toza“ iz Taraša i stručnosti konzervatorskog tima Narodnog muzeja Zrenjanin, od propadanja je spaseno desetak skulptura, bista i portreta – radova umetnice Ljubice Tapavički.
Želja učitelja i nastavnika te škole je da se nakon prodaje kuće akademske vajarke očuvaju i restauriraju skulpture i crteži, a krajnji cilj da se u školi napravi njena spomen-soba.
Konzervatori su se naročito usredsredili na restauraciju gipsanog predloška za skulpturu „Prelja“ koja se danas nalazi na platou između Rimokatoličke katedrale i Gradske biblioteke u Zrenjaninu.
Ova saradnja i pripremni radovi iskorišćeni su i da se kod dece podigne nivo svesti o očuvanju umetničke baštine za buduća pokoljenja.
Tako su tokom maja održane radionice konzervacije koje su realizovali konzervatori Narodnog muzeja Zrenjanin u školi u Tarašu prilikom kojih su učenici bili uključeni u proces konzervacije predmeta.
Formiranje spomen-sobe posvećene Ljubici Tapavički u školi u Tarašu jedan je od koraka ka očuvanju zavičajne kulturne baštine. Nove generacije koje stasavaju u ovoj školi imale bi kontinuiranu edukaciju o značaju čuvanja i prezentovanja umetničkih dela.
-Sadašnja zgrada osnovne škole sagrađena je i puštena u rad 1969. godine, a nosi ime narodnog heroja Svetozara Markovića – Toze koji je rođen u Tarašu. Nastava se i danas odvija u istoj zgradi, opremljenoj digitalnom učionicom, sportskim terenom i adaptiranom salom za fizičko vaspitanje. Učenici učestvuju u kreativnim i terenskim radionicama u pripremi lokalne manifestacije „Dan taraških roda“. Škola neguje sećanje na vajarku Ljubicu Tapavički organizujući susrete učenika i umetnika koji vode poreklo iz Taraša ili žive u selu. Danas je škola izdvojeno odeljenje elemirske škole, ali broj novorođene dece daje nadu da će se selo podmladiti i da će se broj dece u školi povećati, kažu u ovoj školi u Tarašu.
Ljubica Tapavički (1925-2006) pripada generaciji naših posleratnih vajara. Rođena je u Tarašu, pohađala je gimnaziju u Zrenjaninu, a završila Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Sretena Stojanovića i Ilije Kolarovića. Na istoj akademiji je okončala i postdiplomske studije. Više od dve decenije radila je kao likovni pedagog. Iako je živela u Beogradu ostala je čvrsto vezana za zavičaj. U Tarašu je imala svoj drugi dom i tu je provodila najlepše dane. Vezanost za rodni kraj je posebno iskazala 1982. godine kada je Zrenjaninu poklonila dvadeset svojih radova. Poklon se čuva u zrenjaninskom Narodnom muzeju i delom je izložen na stalnoj postavci. Izradila je i niz spomen-bista u Beogradu, Zrenjaninu, Smederevskoj Palanci, Tarašu, Melencima, Elemiru… Posebna specijalnost bili su joj sitna plastika, medalje i plakete u kojima preovlađuju stari banatski motivi ispunjeni preljama, pastirima… Dobila je treću nagradu za medalju „Zlata“ u Parizu 1967. nakon čega joj je Klub francuske medalje u Parizu umnožio nagrađenu medalju u 150 primeraka. Godine 1977. isti Klub joj je umnožio plaketu „Prelje“ u 60 primeraka.
.gif)
.gif)
