Romeo i Julija iz Gradne Ulice

Pre tačno sedam decenija, okupatorski pucnji 26. jula ustaničke 1941. godine prekinuli su dugogodišnju ljubav verenika, Ruže Šulman i Vladimira Kolarova Koče, mladih ljudi koji su dali svoj život u ime slobode, dostojanstva, vere u bolje i pravednije sutra. Svoju ličnu sreću stavili su u drugi plan – njihovi životi sagoreli su u ognju revolucije.

Pored svih simbola koje bi jedan grad trebalo, (zasigurno i moralo) da ima, ljubavna priča uvek dobro dođe; Zrenjanin ima dve. Prva je urbana legenda vezana za nastanak gradskog pozorišta, prema kojoj se bogati Velikobečkerečanin prilikom boravka u Budimpešti toliko zaljubio u jednu glumicu, da je odlučio da u svom gradu napravi pozorište kako bi je privukao u „provinciju“. To, svakako zvuči romantičnije od one suvoparne konstatacije: „Gradske vlasti su 1839. godine odlučile da žitni magacin na glavnom trgu bude prerađen u pozorišno zdanje“ – (danas najstarije u Srbiji).

Druga priča je istinita, ali se, nalik onoj koju je Šekspir smestio u Veronu, završava tragično. Ne toliko zbog zavađenosti nekih lokalnih Kapuletija i Montagija, koliko zbog surovih okolnosti u kojima se odigrala. Radnja se dešava uoči i početkom Drugog svetskog rata u naselju „Gradnulica“ u Petrovgradu. Gradnulica je četvrt koja se vremenom razvila iz sela Gradna Ulica, čije je spajanje sa varoši Bečkerek označilo rođenje današnjeg Zrenjanina. U Gradnulici je živeo glavni junak priče, student po imenu Vladimir Kolarov – Koča.

Koča se rodio 1914. godine u selu Melenci. Njegov deda je tamo svojevremeno bio notaroš (beležnik), a otac učitelj koji je poginuo u Prvom svetskom ratu, kao dobrovoljac u srpskoj vojsci. Zajedno sa majkom Emilijom, Koča se preselio u Veliki Bečkerek, tj. Petrovgrad, gde je pohađao gimnaziju. Studirao je na Tehničkom fakultetu i bio pravi „magnet“ za omladinu koja se uvek rado okupljala oko njega. Zbog svoje političke opredeljenosti imao je u više navrata problema sa zakonom, a spomenućemo još i to da mu je tetka bila lepa žena, koju je poznati slikar Uroš Predić uzeo kao model za svoju sliku „Bogorodica“.

Kočina ljubav iz studentskih dana, koja će to i ostati do kraja života, zvala se Ruža Šulman. Ruža je poreklom bila iz jevrejske porodice i pohađala je Trgovačku akademiju u Petrovgradu (današnja Elektrotehnička i građevinska srednja škola „Nikola Tesla“). Tu je postala članica SKOJ-a i upoznala se sa Kočom, verovatno prilikom jednog od brojnih sastanaka koje je on organizovao među petrovgradskom omladinom. Sama je postala član KPJ 1938. godine, radila je oko „Crvene pomoći“ i sarađivala sa Kočom na „partijskoj tehnici“. Poput Koče, dolazila je u sukob sa zakonom, zbog širenja komunističke propagande.

Kada je Drugi svetski rat 1941. stigao u Petrovgrad, u Kraljevinu Jugoslaviju, par se „razleteo“ po terenu, organizujući pokret otpora protiv okupacionih vlasti i strahovlade zloglasnog Juraja Špilera. Jedan hroničar tih događaja zabeležio je o Koči i Ruži u tim danima „U kući Kolarovih u Cara Dušana ulici (bivša „Gradnulička“!) najčešće se sa Kočom nalazila Ruža Šulman. Njih dvoje su u stvari bili bračni par, iako nisu bili venčani. Bila je to prava ljubav i poštovanje na ličnom planu, a velika saradnja na planu zajedničke borbe. Imali su ponešto suprotnog u karakteru i ponašanju, ali više zajedničkog. Koča je bio pesnik, nežan, osetljiv i pažljiv prema svakome, a Ruža je bila oštra, imala je čvrsto svoje „ja“, dugo nije isticala svoju ženstvenost i lepotu, a kada je i tome posvetila dovoljno pažnje pokazivala se njena privlačnost. Kao i Koča imala je literarnog dara, bila pomalo romantičar, pisala je dopadljive feljtone i druge sastave, koji, međutim, nisu sačuvani“.

U julu 1941. godine, Špiler je uspeo da uhvati Koču i Ružu. Oni su se u to vreme nalazili u jednom vinogradu, koji im je služio kao skrovište, zajedno sa još nekolicinom svojih saradnika. Prilikom hapšenja nisu imali oružje i nisu pružili otpor. Dok su ih sprovodili u zatvor, Koča je uzviknuo: „Živeo Sovjetski savez!“ i „Dole fašizam“, dok je Ruža klicala Partiji i Staljinu. Vojnici koji su učestvovali u hvatanju i dve grupe stražara krvnički su premlatili Kolarova. Sledećeg dana, 26. jula 1941. rano izjutra, Koča, Ruža i njihovi drugovi su izvedeni iz zatvora i odveženi na Bošnjakov salaš. Dok su ih vodili na streljanje, ponovo su klicali Partiji, Sovjetskom Savezu i slobodi. „Te prkosne uzvike presekao je reski plotun iz uperenih pušaka… Koča se ni u času svoje smrti nije rastajao od svoje verne saputnice i saborca Ruže Šulman. Njeno i njegovo telo ostali su u zajedničkoj raki na Bošnjakovom salašu…“

napisao: Filip Krčmar

Izvor:  časopis „Zavičajac”, broj 30, avgust 2011.

(www.zrenjaninskizavicajac.com)

Društvo zavičajaca Zrenjanina je nevladina, nestranačka, dobrovoljna i neprofitna organizacija osnovana na neodređeno vreme radi ostvarivanja ciljeva u oblasti očuvanja kulture, istorije, tradicije i svih drugih vrednosti Zrenjanina i okoline.