Klub za stara i odrasla lica Gerontološkog centra okuplja 300 članova

Ne kaže se džabe da ‘svako traži svoje društvo’. Deca vole da se druže sa decom, mladi sa mladima, stari sa starima. Zajednička su im interesovanja i slična razmišljanja. Pri Gerontološkom centru funkcioniše Klub za stara i odrasla lica u kojem se okupljaju najčešće penzioneri. Trenutno ovaj klub ima oko 300 članova. U klubu su im na raspolaganju različite sekcije i aktivnosti. Svima im mnogo znači to što na jednom mestu mogu da se sretnu i druže. Kažu da u klubu vlada samo pozitivna energija, pa im je njegovo zatvaranje na godinu dana zbog pandemije veoma teško palo. Svi su jedva dočekali da se vrata kluba ponovo otvore.

Pored institucionalne, Gerontološki centar u Zrenjaninu obezbeđuje i vaninstitucionalne oblike socijalne zaštite. Oni postoje od 1983. godine. To su Klub za stara i odrasla lica i Pomoć u kući.

“Klub za stara i odrasla lica se nalazi u Nikole Pašića 11 i broji oko 300 članova. Velika prednost, ali i priprema za ulazak u dom jeste članstvo u klubu za stara i odrasla lica, jer tu dolaze lica koja su starija od 60 godina, penzioneri, odrasla lica koja nisu sposobna za rad ili odrasla lica koja ispunjavaju uslove za smeštaj u ustanovu socijalne zaštete. Njima je dostupan boravak, ali mislim da je jako bitna ta socijalna komunikacija koju oni dobijaju. Zna se da se čovek po odlasku u penziju često oseća usamljeno, izolovano, tako da je klub prevencija depresivnih stanja, patologije starenja”, kaže Danica Đorđević, stručni radnik u zajednici i rukovodilac službe vaninstitucionalne zaštite.

Klub za stara i odrasla lica pruža razne mogućnosti članovima

“Ovde se ljudi osećaju mnogo bolje, imaju sadržaje. Dostupne su im različite aktivnosti. Od njih samih zavisi za šta će se opredeliti. Jako je bitno da se ovde vodi računa o tome da njihov život bude što kvalitetniji i sadržajniji i da ne bude pasivan. U poslednje vreme se dešava da dolaze potencijalni članovi koji kažu da su u penziji i da žele da urade nešto sa sobom. Žele nečim da se bave, da uče strane jezike, da rade na računaru… Svesni su koliko je bitna ta aktivnost za njihovo psiho-fizičko zdravlje”, dodaje naša sagovornica.

“Od stranih jezika mogu da uče engleski i španski. Trenutno ove sekcije ne rade, ali se nadam da će i one uskoro proraditi. Takođe, članovi imaju mogućnost da se bave sportom. Nekim rekreativnim aktivnostima kao što su pikado, pločice, viseća kugla, stoni tenis, šah… Imamo i muzičku sekciju. Znamo koliko je muzika bitna za mentalno zdravlje ljudi. Članovi mogu da pevaju solo, u grupi, u horu… Imamo naš orkestar. Postoji i folklorna sekcija. Ljudi svoje sposobnosti mogu da iskažu na različite načine. Naše je samo da ih usmerimo, da ih u tome podržavamo i da im pomognemo da očuvaju i unaprede zdravlje”, dodaje naša sagovornica.

Kako se postaje član kluba?

Oni koji žele da postanu članovi kluba treba da dođu u njegovo sedište.

“Ja obavim prvi razgovor sa ljudima, predstavim im šta sve ovde postoji. Oni popune jedan upitnik sa generalijama i nekim svojim interesovanjima. Svako od članova je potencijalni član mesec dana. Za to vreme ljudi mogu da se upoznaju sa članovima, sekcijama koje ovde postoje, adaptiraju. Neki ostanu članovi, neki odustanu. Vrlo je malo onih koji odustaju, uglavnom svi ostaju članovi. Ljudi ovde imaju mogućnost da afirmišu svoje talente i sposobnosti. Neko ko ima smisla za slikanje, ima mogućnost da bude u likovnoj sekciji. Ljudi ovde mogu da prave samostalne programe, da ih ovde predstave, da drugi članovi učestvuju u programu sa njima”, kaže Đorđević.

Klub za stara i odrasla lica zbog pandemije nije radio gotovo godinu dana

Kada je počela pandemija korona virusa, klub je iz predostrožnosti zatvorio svoja vrata za članove.

“Klub je na veliku radost članova, saradnika i moju počeo sa radom posle pauze od skoro godinu dana 1. februara. Radimo samo pre podne od 8 do 14 sati. Trenutno članovi mogu ovde da igraju šah, da se posluže hladnim ili toplim napitkom, da ručaju ili da obrok ponesu kući. Pre mesec dana počela je da radi muzička sekcija. Članovi imaju probe jednom nedeljno. To su male grupe zbog trenutne epidemiološke situacije. Od srede počela je da radi i sportska sekcija. Sekcija ljubitelja poezije i proze je imala nekoliko programa. Imali smo i prezentaciju 20-to godišnjeg obeležavanja postojanja kluba u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ 2003. godine. Bilo je prisutno 20-ak članova. To im je prijalo. Neki su se podsetili, a neki su se upoznali sa nekadašnjim radom kluba. Sada ne postoji mogućnost da se napravi program za masovnije posete, ovo je bila prilika da se malo zapeva”, objašnjava Đorđević.

“Lepše vreme dolazi, mi ovde imamo veliko dvorište i mislim da će nam to ići u prilog. Članovi kluba, po odluci Skupštine članova kluba, plaćaju članarinu koju su odredili, a to je 1.000 dinara godišnje. Oni koji su prošle godine uplatili članarinu, ove godine je neće plaćati, jer klub proteklih godinu dana nije radio”, kaže naša sagovornica.

Otvaranje kluba članovi su jedva dočekali

Članovi kluba kažu da su vest o njegovom otvaranju dočekali s radošću.

“Član sam kluba od 2002. godine. Jedva sam čekala da to postanem. Obećala sam mom kolegi koji je ovde već bio član da ću doći da se učlanim u muzičku sekciju, jer me to prvenstveno interesovalo. Član sam te sekcije. Nas ima 20-ak. Okupljamo se redovno, imamo probe. Ovo sada što nas je zarobilo, korona, to se ne može opisati kako nam je, bar meni, bilo strašno. A i članovi sa kojima sam razgovarala su rekli da im sekcija nedostaje. Jedva smo čekali da se klub otvori i eto odmah smo „dotrčali“. Probe su malo drugačije. Vodimo računa o distanci, imamo dezinfekciju, okupljamo se u manjem broju… Ne dolazimo svi odjednom, nego po troje, četvoro. Vežbamo, jer nemamo još programe“, objašnajva Rosa Marjanović.

„Inače, naša sekcija se upliće i prepliće sa svim ostalim. Kada, recimo, članovi literarne sekcije spremaju program mi to malo njima ukrasimo pesmom. I folklor i mi zajedno često nastupamo. Jedni bez drugih ne možemo. Ovde volimo da se vidimo. Malo se ispričamo, našalimo. Zato nam je sve nedostajalo, zato smo odmah došli čim je klub počeo da radi, ali uz oprez. Ja pevam. Od kada znam za sebe pevam. Kažem, jedva sam čekala da imam vremena, da budem u penziji da pevam. Išla sam kod kolege na audiciju da me malo čuje i on je bio oduševljen, zvao je svoje kolege odmah da me čuju. I tako sam došla da pevam. Kao dete sam pevala na priredbama, a volim i da glumim“, dodaje naša sagovornica.

Ko jednom svrati u Klub za stara i odrasla lica uvek se tu vraća

Gotovo da nema onog ko je jednom bio gost u Klubu za stara i odrasla lica, a da posle toga nije i sam postao deo ove družine.

„Ovde sam od pre 4-5 godina. Dolazila sam prvo na poetsko muzičke priredbe i uživala sam. A pevam još od detinjstva. Posle muzičke, postala sam član i dramske sekcije. Pevam u horu, u grupama – u grupi Pijanisimo sa profesorom Markovim i grupi Seferini sa Vanjom Ilijevim. Sve to radim sa mojim prijateljicama sa kojima sam se uklopila. Iz duše volim da pevam. Mi svi volimo ovo što ovde radimo. Meni je mnogo nedostajlao ovih godinu dana kada klub nije radio. Jedva sam čekala da počne da radi. Sada smo tu na probama. Vidimo se sa prijateljima. Probamo, uživamo u pesmi uvek. Pesma dušu leči. Posećujemo često Gerontocentar. Tamo priređujemo korisnicima priredbe. Znamo koliko im to naše malo od srca mnogo znači. Kad vidimo njihov osmeh na licu, to i nama mnogo znači“, objašnjava Slavica Popov.

Klub za stara i odrasla lica pomaže članovima da otkriju svoje skrivene talente  

U klubu su mnogi otkrili svoje talente za koje nisu ni znali da postoje.

„Član sam kluba od 2013. godine. Došla sam slučajno. Dovela sam jednu poznanicu. Imali su neku probu. Baš je bila ova ekipa koja je i danas ovde, naravno sa više članova, pevali su, igrali su. Meni se to dopalo, tako da sam se i ja učlanila. Tu sam otkrila nešto što čitavog života nisam radila. Neke nove talente koje nisam mogla ni da zamislim da ih imam. Vrlo brzo sam se uključila u priličan broj sekcija. Između ostalog, naučila sam da igram folklor. Bila sam iznenađena da ja to umem, jer nikada ranije to nisam radila. Član sam literarne sekcije. Ne pišem pesme, ali mislim da ih dobro interpretiram. Deo sam i kreativne sekcije, takođe. Tu slikamo na staklu, pravimo lutke, pravimo programe za decu. Idemo po vrtićima i pokazujemo im razne bajke“, kaže Jelena Bursać.

“Nikada to nisam radila i kada sam imala prvi nastup ovde došla je jedna žena i pitala me da li sam radila u pozorištu. Neverovatno. Prosto ovde čovek iznenadi sam sebe, šta sve ume i šta sve može. Naravno, da mi je prošle godine bilo jako žao što ne mogu da dolazim u klub, ali sam bila potpuno svesna da tako mora da bude. To mi je nedeostajalo neopisivo. Inače, ja trenutno vodim sportsku sekciju, koja ima 10-ak članova i od srede smo ponovo počeli da se okupljamo. Sa maskama, naravno. Svi se radujemo što smo se okupili opet i što se družimo. Lepo je kada postižemo rezultate kada negde odemo da gostujemo, ali mislim da nam je svima prioritet druženje i jedno kvalitetno provedeno vreme“, dodaje naša sagovornica.

Sekcija ljubitelja poezije i proze ima 24 člana

Članovima kluba na raspolaganju je 10-ak različitih sekcija.

„Sekcija ljubitelja poezije i proze oformljena je 1998. godine i to iz želje članova kluba da na lep način, lepom rečju iskažu svoja osećanja, ispričaju doživljaje i opišu život u vremenu. Naša sekcija danas broji 24 člana. Oni pišu poeziju, prozu, aforizme… Svoje radove šalju na književne konkurse i tu dobijaju visoke ocene. Imaju svoje mesto u zbornicama i antologijama. U saradnji sa ustanovama kulture održavaju se promocije knjiga koje naši članovi pišu. U Gradskoj biblioteci Žarko Zrenjanin održavaju se književne večeri gde naši članovi učestvuju. Postoji dugogodišnja saradnja između Idvora i nas. Reč je o Idvorskim susretima lepih reči. Mi smo tamo gosti unazad 10-ak godina u okviru poetske večeri Pupinovih dana“, objašnjava Katarina Milojević, predsednik sekcije ljubitelja poezije i proze.

„Takođe, sarađujemo i sa poetama klubova iz drugih gradova Srbije. Trenutno je to sve stalo. Ali, funkcioniše tako što mi organizujemo njima doček, a oni nama. To traje duži niz godina i svi članovi to jako vole. Svako to naše poetsko druženje se završava razgovorom o svemu što ima veze sa poezijom. Na tim mestima saznajemo nove informacije o konkursima, knjigama, ko je šta napisao… To bude vrlo ineresantno“, dodaje naša sagovornica.

Članovi literarne sekcije su pisali i tokom pandemije

Sastanci sekcija se obično održavaju jednom nedeljno.

„Na sastancima pričamo o konkursima, o tome šta je ko uradio… Jednom mesečno organizujemo i program za članove klube. Program je vrlo posećen. Članovi sekcije čitaju publici ono što su napisali. To je obogađeno prikladnom muzikom članova muzičke sekcije. Trenutno to ne može da se organizuje i jedva čekamo da sve ovo prođe i da ponovo počnemo da orgnizujemo ovakva druženja. Moram da kažem da su naši članovi pisali i kada klub zbog pandemije nije radio. Bili su jako vredni. Mi smo sakupili te radove i oni će biti prezentovani kada programi budu mogli da se održavaju. Bez obzira što su okolnosti bile veoma teške u njihovim radovima ne izostaju optimizam, lepe poruke i radost življenja koja se očekuje posle svega ovoga“, kaže Milojević.

Kad ste mladi svirate šta publika hoće, kad ostarite svirate za svoju dušu

Muzika i pesma su nešto što svima već mesecima nedostaje, ne samo članovima muzičke sekcije.

„Sviram u klupskom orkestru. Imamo još jednog harmonikaša, koji svira i klavijature, jednog gitaristu i timpanistu. Tu su dva profesora muzike, a kolega gitarista i ja smo muzičari još iz mlađih dana. Svirali smo po hotelima. Kolege su me dovele u klub. Rekli su mi da ovde može da se svira, da ima dobrih pevača. I bili su u pravu. Ja sam član kluba od 2007. godine. Mnogo mi ovo znači. Ko voli muziku, bez obzira da li je aktivan muzičar ili je u penziji on će uvek da svira. Kada sam bio mlad svirao sam za pare, ono što publika hoće, a sada sviram za svoju dušu. Ono što nama svima prija i što volimo. Svi koji ovde pripremaju neki program uvek i nas uzimaju da im malo dopunimo taj program“, ističe Vasilije Marijanu.

Članovi kluba su često jedni drugima jedino društvo

Članovi kluba se nadaju da će klub uskoro početi da radi i u popodnevnim satima.

„Ovaj klub mi puno znači. Ovde mogu da provedem slobodno vreme. Ponuda je izuzetna. Ima svega što je potrebno čoveku, i više od toga. Veoma je čisto, uredno. Postoji bašta, dvorište sa cvećem. Boravak je ovde moguć i zimi i leti. Mi se ovde osećamo jako lepo. Družimo se generacijski. Jedni druge razumemo, jer smo svi sličnih godina. Stari smo. Imamo slične probleme. Super se slažemo. Postoje sekcije. Mi ovde imamo izvanredne pevače. Ljudi koji nisu članovi kluba malo pažnje obraćaju na ovaj klub. Ja, recimo, da nisam imao preporuke poznanika za klub, ne bih ni znao da on posoji. Mislim da klub mora više da se promoviše. Ovde imamo i ručak koji nije skup. I veoma je kvalitetan za te pare“, kaže Miloš Ćurčin.

„Dolazim ovde kad imam vremena. Sad samo u toku prepodneva. Ranije je klub radio i poslepodne, sada ne. Ja sam član treća godina. Mnogo mi je nedostajalo kada klub nije radio prošle godine. Mnogima su ljudi odavde zapravo jedino društvo. Ovde igramo karte, šah… Ranije je postojao i kurs engleskog. Dostupne su nam razne usluge od pranja veša do šišanja, gledanja televizije. Jesu ljudi ovde stari, ali su živahni. Još se drže“, objašnjava naš sagovornik.

Da klub za stara i odrasla lica funkcioniše besprekorno zadužena je njegova domaćica

Kao i svaki dom i Klub za stara i odrasla lica ima svoje domaćine.

„Ja sam domaćica ovog kluba. Jako sam srećna što svoj posao radim sa zadovoljstvom. Moj zadatak je da sve članove učinim srećnim i zadovoljnim. Da dobiju kaficu, čajić, da igraju šah… Šta god da rade, ja sam tu da im pomognem. Meni ovo znači jako puno, jer činim sve da ljudi budu zadovoljni, a onda sam i ja zadovoljna. Ovde sam u prekidima oko 10 godina. Kažu da kuvam odličnu kafu. Malu, crnu, vruću. I pevam ovde. Niko mi to ne plaća, pevam iz zadovoljstva. Mi smo svi ovde jako veseli, raspoloženi. Srećni smo kada nam dođu novi članovi i kažu da žele nečim da se bave. To je stvarno jako lepo. Pozivam sve da dođu kod nas da vide šta mi ovde radimo. Ovde kruži samo pozitivna energija“, zaključuje na kraju razgovora Milena Radlovački.

Deo radova članova literarne sekcije koji su nastali u vreme korone

PROĐE JOŠ JEDAN DAN

Prođe još jedan dan

sumoran i dosadan.

Prođe još jedan dan

tužan i samotan.

Još jedna prođe noć

bez sna i druga.

Još jedna prođe noć

u strahu od bauka.

I tako osvane jutro,

novi dan i sivo veče,

ali i nada da će sutra

ipak sve biti lepše.

Spasenija Stojković, 01.03.2020. godine, Zrenjanin

NEIZVESNOST

Svako jutro, svako veče,

živim u strahu ja,

stotine mrtvih, hiljade zaraženih

osvojio je opaki virus taj.

More zove, virus besni,

nemir plete mrežu straha,

šta će se desiti, ko će pobediti

to niko ne može sada da zna.

Leto prolazi brže no ikad,

dani ostaju tužni za nama,

valovi šumni u našoj mašti

čuju se samo u pesmama starim.

Plaže su prazne, niko me ne čeka,

sve je na izmaku želja,

uspomene još jedino žive,

ostalo je u sumraku snova.

Grešni smo, grešni, al to ne vidimo,

opominje nas neko al to ne čujemo,

Okajmo grehe, čuvajmo sebe,

verujmo ljudima koji u tami svetlost vide.

Spasenija Stojković, 12.07.2020. godine, Zrenjanin

KORONA

Prikradaš se, šunjaš, nevidljiva aveti,

uporna i opaka, prikovala si nas sve

za zidove kuća, dvorišta, balkona

i uplela u život svakog čoveka.

Belinom skafandera i postelja

zaklonila si sunce proleća,

odvojila  od porodica, prijatelja, ljubavi

i zarobila crnim mislima.

Raznobojne maske sakrile su osmehe na licu,

naočare i dah, zamaglile vid,

puste ulice podsetile na dane rata,

a rukavice oduzele toplinu dodira.

Razjapljenim čeljustima, kao u bajci, gutaš sve,

ne biraš ni ukus krvi, ni ukus tela,

kao ni mesto ni vreme kada ćeš doći.

Broj mrtvih ne brojim,

nevidljiva si i slepa

da bi videla sve one koji će te

svojim životom pobediti.

Korono, nećeš se još dugo prsiti i junačiti,

doći će junak na belom konju,

odrubiće ti prvo glavu, pa rep,

koprcaćeš se u moru blata,

jer će David svojom mudrošću i lukavstvom

Golijata pobediti!

Spasenija Stojković, 26.04.2020. godine, Zrenjanin

RUČAK ZA DVOJE

Ova slika nije od davnašnjih dana,

od danas to je.

Na stolu ukrasna sveća, vino i hrana,

spremljen je ručak za dvoje.

Frizura, usne i haljina crvena,

sve je kao u najboljem restoranu.

Hoću da ti budem najlepša žena,

da se radujemo ovom danu.

A i ti si se lepo obukao,

„nabacio“ zavodnički osmeh.

Kao svako muško, da se ne bi obrukao

razmišljaš kako da platiš ceh.

Uhvatio si me nežno za ruku,

sećali smo se mladosti naše.

Prošli smo svašta, i radost i muku,

al drage uspomene ostaše.

Proći će i ovo što je ružno,

za sve treba imati strpljenja.

Svuda je sada žalosno i tužno,

ceo tok života nam se menja.

Shvatismo da je bitno što smo tu,

sa našom decom, unucima,

i svakom ćemo se odupret zlu,

jer u nama puno ljubavi ima.

Poruku sada svima šaljemo:

nađite u svakom danu lepotu.

Svakom pozitivne misli dajemo.

Uživajte u ovom životu.

Nemojte da nas mržnja obuzima,

tako možemo kratko da trajemo.

Doći će sunce, proći će zima,

Ne radimo ništa, što ćemo posle da se kajemo.

Draginja Milović, Zrenjanin

ZAMISLITE

Zamislite neku davno zaboravljenu sobu

u koji nismo hteli da uđemo.

Da li nas je bog stavio na probu,

ili nam je tako suđeno,

ili, možda je to neka ljudska glupost.

Bilo kako, bilo, snašla nas je velika počast.

E, tamo smo našli porodicu izgubljenu u vremenu,

našli smo i slike baba, deda, tetaka-celu rodbinu.

Tamo smo našli veru koju smo izgubili,

našli smo i osobu u koju smo se zaljubili.

Otkrivene su nam neke dečije tajne,

videli smo oči drage, sjajne.

Čuli smo muziku našega doba.

Svašta nam je otkrila ta soba.

Mnogo lepih igara davno zaboravljenih.

Mnogo reči razumevanja dotad neizrečenih.

Našli smo i suze koje nisu smele da kanu,

ili ih mi nismo primetili, ni njih ni njihovu ranu.

Svašta smo našli jer smo imali vremena.

Shvatili smo da ne treba sejati zla semena,

da treba ceniti život i tuđ i svoj,

da za našu kožu potreban je lični kroj.

Da treba usporiti, radovati se sitnicama,

jer čovek samo jedan život ima.

Draginja Milović, Zrenjanin, 2020. godina