U ranim popodnevnim časovima, svaki Bečkerečanin koji bi u to vreme prelazio preko „Dositejevog mosta“ (Veliki most) iz pravca Vilzonovog trga ka Žitnom trgu, mogao je da primeti nešto čudno što se događalo tu na obali Begeja, odmah ispod Pivare. Stotinjak pecaroša jedan uz drugoga, na širinu od jedva trideset metara, mirno je sedelo i pecalo ribu. Centralno mesto na tom delu obale Begeja bio je izlivni kanal Pivare. Levo i desno od njega poređana je ona neobična grupa pecaroša. Oko 16 časova, kako je to već bilo uobičajeno, počinjao je lov na kesegu.
Dobri poznavaoci tvrdili su da se u Pivari u to vreme završavaju neki proseci u proizvodnji piva i da baš tada Pivara ispušta u Begej kroz svoju kanalizaciju višak pivskog kvasca kao nusprodukt u procesu vrenja piva. Riba kesega naviknuta na to vreme izobilja u ishrani sakupljala se u ogromnom broju ispred ispusta iz Pivare i hranila verovatno najkvalitetnijom mogućom hranom. Čitavo jato bi se rasporedilo na oko trideset metara širine, na oko metar dubine i na dva metra od obale. Količina pristigle kesege pokazala bi svu svoju veličinu u momentu napada kakvog bucova, smuđa ili štuke. Tog momenta prostor iznad vode bi trenutno zatreperio od krljušti ribe koja je iskakala iz vode bežeći od predatora.
Pivski kvasac koji se sastojao od velikog procenta živih ćelija i koje bi se rasule u vodi, bio je lako dostupan ribi, a sadržaj ćelija pivskog kvasca je ono što je toliko uzbudilo ribu, da bi se iz velikog dela vodotoka Begeja baš tada sakupljala ipsred Pivare. Ova vrsta kvasca je u svojim ćelijama imala veliku količinu ribonukleinske kiseline, popularno nazvane „kiselinom života“. Pored pivskog kvasca, tu je bilo i drugih hranljivih materija kao i ostataka piva i hmelja.
Dakle, tada je počeo lov na kesegu, ribu zvanu „rečna sardela“ iz porodice belih riba, dužine pet do osam santimetara, vretenastog tela. Ova riba je smatrana u uzgoju konzumne ribe kao „riblji korov“. Nije ničemu služila a veoma brzo se razmnožavala. Sami pecaroši bili su uglavnom deca i stariji ljudi. Ulov bi se nizao na „povorke“ a jedan metar ulova mogao je da pokrije dobru večeru za jednu porodicu. Svaki prolaznik sa Dositejevog mosta video bi jedno ritmično podizanje i spuštanje štapova, kao kada bi bele i crne i dirke pokretale drvene čekiće u klaviru, a ovi udarom u žice proizvodili zvuk.
Svakog momenta, neko od pecaroša bi zabacivao udicu, a neko vadio ribu. Pecalo se na sve i svašta. Tada najkvalitetniji pribor sastavljao sa od štapova bambusove trske sa najlonom (od silka) i udicom gutalicom. Bilo je štapova od šećerne, a veoma često i od barske trske sa običnim šivaćim koncem i udicom pravljenom od savijene čiode. Kao mamac služila je crvena glista, mamak od hleba, a često i žive muve hvatane na licu mesta. Postojala su i pravila lova. Pecaroši nisu dozvoljavali upotrebu meredova, mada se njime moglo u jednom zahvatu izvaditi i pola kilograma ribe. Zabranjena je bila i upotreba trostruke udice. Naravno, ova pravila bila su sastavni deo jednog nepisanog fer-pleja. Pecaroši koji su pecali drugu ribu: deverike, babuške, crvenperke i šarane, imali su svoj prostor uzvodno i nizvodno i grupe koja je pecala kesegu.
U neko vreme, kada bi sunce već palo iznad obrisa Pivare i Parne pilane na drugoj obali reke, završavao bi se i lov na kesegu. To se poklapalo sa prestankom dotoka kvasca iz Pivare. Ribe bi se vratile na svoj revire, na uobičajene aktivnosti. Pecaroši uglavnom zadovoljni ulovom, pakovali bi svoj pribor i ulov i polako odlazili, svako na svoju stranu. Obala bi ostala pusta bez pecaroša kao da nije malopre bila neviđena gužva. Svoj ulov bi odnosili kućama ili prodavali odmah tu, oko mosta, zainteresovanim kupcima.
Vredne domaćice ribu bi pripremale tako što bi je očistile od krljušti, uvaljale u brašno, so i crvenu papriku i pekle u dubokoj masti. Reš pečena kesega bila je veoma ukusna, a cela porodica bi se sladila u večernjim satima.
Tako je to bilo i ponavljalo se iz dana u dan. Izlov je bio uvek oko sto kilograma kesege a bilo je nešto i druge ribe. Ova divna i interesantna pojava trajala je sve dotle dok u industriju nisu uveli industrijske deterdžente za pranje i sanitaciju, a pivski kvasac počeo da se sakuplja za industrijsku preradu. Više nikad nije na Begeju viđena slična pojava, a riba kesega, osetljiva na ekološke katastrofe, gotovo da je nestala iz ovih naših voda. Svedok ovih događaja, Dositejev most, otišao je u legendu, kao i lov na kesegu.
O AUTORU – IN MEMORIAM
Veselin Berberski rođen je 14.12.1942. u Zrenjaninu gde je i završio osnovnu školu, školu učenika u privredi i Tehnološki fakultet i dobio zvanje Inženjera tehnologije piva, majstor pivarstva. Ceo svoj radni vek proveo je u Zrenjaninskoj industriji piva i osvojio značajna priznanja za pivo na sajmovima u Parizu, Lisabonu i Briselu. U Zrenjanin je iz pivare u Essenu doneo recepturu za Tut-gut i otpočeo njegovu proizvodnju. Bio je jedan od idejnih tvoraca i osnivača Zrenjaninske pivnice i manifestacije Dani piva. Njegova ogromna ljubav prema pivarstvu pokazala se i kroz jednu od najvećih kolekcija pivskih etiketa u Evropi koje i danas krase zidove Zrenjaninske pivnice i Muzeja piva, a javnosti je prezentovana kroz pet samostalnih izložbi.
Izvor: časopis „Zavičajac”, broj 34/35, godina: 2017/2018.
(www.zrenjaninskizavicajac.com)
Društvo zavičajaca Zrenjanina je nevladina, nestranačka, dobrovoljna i neprofitna organizacija osnovana na neodređeno vreme radi ostvarivanja ciljeva u oblasti očuvanja kulture, istorije, tradicije i svih drugih vrednosti Zrenjanina i okoline.
