Još u davna vremena ljudi su koristili glinu kako bi iskazali svoju kreativnost. Od nje su pravili najrazličitije predmete. Najpre one koji imaju upotrebnu vrednost, a kasnije i one koji su samo ukras u domu. I danas se glina koristi za izradu činija, vatrostalnih posuda, šolja, šerpi, tacnica, lampi, slika, magneta… I još mnogo toga korisnog, a posebno lepog za oko. Ipak, oni koji se bave ovim poslom kažu da to rade samo iz ljubavi. Bavljenje grnačarijom, odnosno proizvodnjom i prodajom keramičkih predmeta u Srbiji nije isplativo.
Deceniju i po unazad Maja Rančić se profesionalno bavi izradom predmeta od gline.
“Nisam sama u ovome. Suprug i ja zajedno radimo. Odluka je bila na meni, jer je grnčarija oduvek bila moj hobi. Pre 15-ak godina smo rešili da to i komercijalizujemo. Sada to radimo i porodica, imamo dvoje dece, se izdržava od ovog posla”, počinje priču Maja Rančić, zanatlija iz Beograda.
Maja Rančić
I taman kada smo pomislili da konačno od nekog ručnog rada može i u Srbiji da se živi, Maja nas je razuverila.
“Ne, od grnčarije ne može da se živi. Mi možemo da živimo, jer imamo suprugove roditelje na selu i mog brata u Americi. Tako možemo da živimo od gline i predmeta od gline. Generalno kupovna moć ljudi je loša. Pokušavamo da uskladimo cene da svima bude dobro. Kada su neki praznici, onda se nešto i zaradi. Radimo malo i po naružbini. Živimo – ni bolje, ni gore od ostalih”, objašnjava naša sagovornica.
Sve je krenulo od ukrasnih saksija za kaktuse
Pravljenjem keramičkih predmeta Maja je počela sasvim slučajno da se bavi.
“Ja sam kolekcionar kaktusa, pa sam prvo pravila saksije za te kaktuse. Onda je drugarica tražila da njoj napravim saksije, pa onda druga drugarica i tako je sve počelo. Tada smo razmišljali o tome šta bismo mogli da uradimo da nam grnčarija bude posao”, kaže Maja.
Od svega je najteže naći tržište za ručne radove
Od zanatlija u Zrenjaninu se često čuje kritika kako ih lokalno tržište ne razume. Pravih kupaca je malo. Neretko plasman za svoje ručne radove zanatlije nalaze u većim gradovima poput Beograda, Novog Sada… Oni koji se bave ručnim radom u Beogradu, kažu da imaju iste probleme.
“Beograd se zatvorio prema nama. U Beogradu se prodaje samo nakit. Turska, Kina i tako. Ručni rad slabo prolazi, jer nemamo mesto gde možemo da izlažemo. Jako su veliki najmovi za tezge. Ja se godinama odlučujem da idem na manifestacije u Subotici i po ostalim mestima u zemlji. Imam prostor gde mogu da izložim svoje proizvode. Posetioci su jako kulturni. Vole i prepoznaju ručni rad. Vole da vide šta to radite. U Beogradu nas cene samo stranci. I to mogu da nas vide na nekom malom prostoru koji jako puno košta. Ja lično to ne mogu da platim i da izdržim”, objašnjava naša sagovornica.
Gotovo svi predmeti koje Maja i njen suprug rade su bajkoliki.
“Predmeti su uglavnom 3D. Mi volimo te tople boje. Pravimo činije, lampe, razne dozice, cveće, zidne reljefe… Te reljefe ljudi malo rade, jer je teško prilikom izrade da se to održi, ispeče i da ostane celo. Tu smo se malo specijalizovali”, kaže Maja.
Društvene mreže i te kako znače zanatlijama
U prodaji im mnogo pomažu i društvene mreže.
“Imamo fejsbuk stranicu i instagram keramika Rančić. Imam i svoj privatni profil Maja Rančić keramika. Tamo su svi naši podaci. Mogu da nas pronađu ljudi, kontaktiraju. Otvoreni smo za svaki vid saradnje. Moram da kažem da smo dobijali porudžbine. Dosta radimo za strance. Naši ljudi su oduševljeni time što je glina materijal od kojeg pravimo predmete, ali ne kupuju, jer im je kupovna moć baš loša”, upozorava Maja.
I pored toga što porudžbine prima preko društvenih mreža, Maja svoje keramičke proizvode ne šalje brzom poštom.
“Desilo se jednom da se nešto slomilo što sam poslala pouzećem i od tada ne šaljem proizvode brzom poštom. Samo lično preuzimanje. Ili odnesem ako sam u prolazu. Dogovaram se sa ljudima. Nikome to nije toliko hitno da ne može da sačeka. Ili ljudi u prolazu dođu. Čak i stranci dolaze po to što naruče, kada dođu u Srbiju službeno ili na odmor”, kaže naša sagovornica.
Kupci najviše vole bajkolike lampe
Cene velikih keramičkih lampi u obliku kućica su od tri do pet hiljada dinara. Činije su od 2500-5000 dinara. Dozice su 500 dinara, koliko koštaju i keramički buketići.
“Ručni rad ne može da se naplati. Uvek tražimo neku cenu, da svi budemo zadovoljni. Keramičke proizvode nije lako napraviti. To podrazumeva ozbiljan rad. Od kopanja gline, mlevenja, sabijanja, pravljenja ploča, pravljenja samih predmeta, sušenja, pečenja i tek onda ide finalna dorada. Najteže je, ipak, pronaći kupca. Najteže za rad, nešto najveće je bio jedan ogroman reljef koji smo pravili. Sastojao se iz 5 segmenata. Bio je dugačak 2,2 metra. To je bila jedna flota brodova na moru. Ovaj rad je otišao za Crnu Goru. To je bilo nešto baš impozantno. Kupcima su nekako najprijemčivije lampe. One su tople, svetle, ulepšavaju ambijent”, objašnjava Maja.
“Nikada nisam računala koliko vremena mi treba za izradu nekog predmeta od gline. To se sve radi iz faza. Činiju, ako mi je glina spremljena, mogu da napravim za sat. Ali, priprema i posle dorada traju mnogo duže”, dodaje naša sagovornica.
“Glina je iskonski materijal, od nje uvek ispadne nešto lepo”
Izrada predmeta od gline je posao u kojem Maja uživa. Međutim, ni sama ne može da kaže gde ona i suprug nalaze inspiraciju za radove.
“Suprug i ja uđemo u radionicu, i sve nekako samo od sebe krene. Imamo mi unapred smišljeno šta hoćemo da radimo, ali nikada to ne napravimo. Pravimo predmete tako što puštamo mašti na volju. I uvek dobijemo nešto lepo. Glina je iskonski materijal, to je prvi materijal preko kojeg je čovek iskazao svoju kreativnost. Od nje uvek nešto bude i ispadne nešto lepo”, zaključuje Maja Rančić.
Samo oni kojima je glina osnovno sredstvo za rad znaju koliko truda, vremena i živaca je potrebno da bi se dobila keramička posuda, činija, šerpa, lampa… Ostali mogu samo da nagađaju. Ali, jedno je sigurno – kupovinom ovih predmeta nesumnjivo se dobijaju stvari koje su, pre svega, zdravstveno bezbedne i lepe. Keramički ukrasi zasigurno oplemenjuju i čine dom toplijim. Jer glina je prirodni materijal. Problem je samo što ti predmeti moraju da se koriste s mnogo pažnje i opreza, jer su lako lomljivi.
