I love Zrenjanin

  • Home Interpoint
  • 3D gradjevinska kuca
  • Kuća zdravlja
Vesti Zrenjanin

Kanu regata boravila u Botošu dvadeseti put

ZrBizNet

Kanu regata koja podrazumeva spust Tamišem od Jaše Tomića do Pančeva organizovana je ovog jula dvadeseti put. Regataši, uglavnom iz Zrenjanina, Pančeva, Beograda, Novog Sada, deonicu od 111 kilometara veslaju četiri dana. Tokom spusta kampuju u Botošu, gde im već po tradiciji doček organizuje Udruženje žena “Vredne ruke”. Odmorišta su još u Farkaždinu i Sefkerinu. Ove godine regati se priključio i ljubitelj prirode iz Zagreba koji je o spustu Tamišem u kanuima dosta slušao.

Dvadeseta kanu regata Tamišem okupila je do sada najveći broj učesnika.

“Ovogodišnja kanu regata je okupila dvadesetšestoro ljudi u 13 čamaca. I to je neki naš maksimum u ovakvoj organizaciji. Mi se sami organizujemo, sami finansiramo sve naše troškove. Veći broj učesnika bi zahtevalo neku profesionalizaciju, a mi to ne želimo. Društvene mreže i novi načini komunikacije su omogućili da ljudi čuju za nas, pa nas i sami kontaktiraju i pitaju mogu li da nam se priključe. Tako da sada imamo i jednog učesnika iz Zagreba, koji vesla na tamošnjim rekama. Samo nam je rekao da on mora da dođe da vidi kako mi to radimo”, počinje priču Jovan Opačić, organizator kanu regate na Tamišu.

Fordomanija

Jovan Opačić

Spust niz Tamiš je dug 111 kilometara

“Reke su svuda lepe i nije poenta da se vide samo reka i priroda, već da se vidi kako se mi družimo. Da se vidi kako žive ljudi u priobalnim mestima i kako nas oni prihvataju. Evo mi smo sada u Botošu, pre 10-ak godina je počelo druženje sa meštanima i udruženjem žena koje su same spontano izrazile želju da učestvuju u ovome što radimo. I zaista nam je lepo svaki put kad pristanemo u Botoš. Ova kanu regata traje četiri dana. Svako veče noćimo u drugom mestu. Prvo pristajemo u Jaši Tomiću, zatim u Botošu, nakon toga smo u Farkaždinu i na kraju u Sefkerinu. Poslednjeg dana stižemo u Pančevo. Spust je dugačak 111 kilometara. Kada bismo izveslali i poslednja dva kilometara – od centra Pančeva do ušća Tamiša, to bi bilo 113 kilometara. Međutim, regatu završavamo kada stignemo u centar grada”, dodaje naš sagovornik.

Bilo bi lepo kada bi se regati pridružili meštani sela uz Tamiš

Organiztor kanu regate kaže da je njihova želja da se regati priključi što veći broj ljudi koji žive u mestima na obali Tamiša.

“Ovoga puta su se prijavili ljudi iz Despotovca. Oni godinama znaju za nas, ali sada su nam se konačno pridužili. Voleo bih da se nama priključuju upravo ljudi koji žive duž Tamiša. Da to bude naša regata. Nešto slično postoji, ali to se radi na mnogo višem nivou. Reč je o veslačkoj rekreativnoj regati koja ide od gornjeg toka Dunava u Nemačkoj pa do Crnog mora. Ona je duga 2.500 kilometara i traje više od dva meseca. Uglavnom to podržavaju Nemci i njihove veslačke organizacije. Tu jako mnogo ljudi svake godine učestvuje. Jako bi lepo bilo da naš Tamiš bude tako nešto za nas. Priča već postoji, ne mora da se smišlja ništa novo, samo da nam se ti ljudi koji tu žive pridruže”, objašnjava Opačić.

“Ove godine sa nama je i jedna žena. Ali biva da budu i čisto ženske ekipe. Šta je tu problem? Žene, ako već nisu, treba uputiti u veslanje. I dobro je da budu parovi. U Pančevu već radimo nešto na tu temu. Čak da idu i sa decom. Tu se rade ture do Sefkerina, koji je najbiliže selo Pančevu. Pre mesec dana smo imali turu u kojoj je učestvovalo 18 roditelja i šesnaestoro dece koji su bili uzrasta od 4 do 12 godina. Ja verujem da će to biti deca koja će kako budu rasla i sama zavoleti kanu i veslanje i koji će nas zameniti jednom u ovoj kanu regati. Naš najmlađi učesnik ove godine ima 14 godina, a najstariji 76”, dodaje naš sagovornik.

Izmuljavanje Tamiša

Godinama unazad regataši su primećivali da su reke sve prljavije u Srbiji.

“Mi smo sada ovde čuli da nadležni čiste mulj kod Botoša u zoni brane. Efekte toga još ne vidimo, ali se nadam da će ih biti. Do sada, kroz godine veslanja, smo videli da se Tamiš zamuljava i da je postao nepristupačan. Mi volimo reku i volimo da se u njoj okupamo, ali godinama unazad nije bilo moguće da se u nju uđe upravo zbog mulja koji se nakupio. Očekujemo da bude bolje. Jasno je nama da se odmuljavanje Tamiša radi zato što je to potrebno sistemu DTD, ali i mi ćemo svakako imati benefite od toga u narednim godinama”, objašnjava organizator kanu regate na Tamišu.

Kanu regata dobila međunarodni karakter

Ove godine kanu ragata na Tamišu je dobila međunarodni karakter, jer u njoj učestvuje i veslač iz Hrvatske.

“Manje-više sve ove ljude poznajem sa drugih reka. Slušao sam njihove priče o tome kako izgleda njihova kanu regata. Ove godine sam bio na Drini, stupio sam u kontakt sa Jovanom i evo me na Tamišu. Tamiš je prekrasna reka, priroda je divna, ljudi su jako druželjubivi. Jedina moja zamerka je što oko i u samoj reci ima jako puno plastike. U Hrvatskoj postoji sličan problem, jer su tu reke koje teku iz Bosne, pa ta plastika dolazi iz Bosne. Hvatska je rešila taj problem tako što otkupljuje plastične boce. Vi kad kupujete sok, vodu platite i cenu te boce. Onaj ko vrati bocu dobije povrat novca za nju. To je dovelo do toga, da nema toliko razbacane plastike, mada ima je još ponegde”, kaže Radovan Cvijić iz Zagreba.

Radovan Cvijić

Naš sagovornik kaže da nije imao dilemu da li da dođe na Tamiš. I za to se pripremio na pravi način.

“Za regatu je, pre svega, potrebna dobra volja. A onda zavisno od vremena kada idete morate da spremite primerenu odeću, s tim da morate da imate malo rezervne odeće, u slučaju da se vreme pogorša. Potrebna je neka kabanica kao zaštita od kiše. Pošto je sada jako toplo, a svi smo manje-više beli potrebno je poneti i koristiti kreme sa zaštitnim faktorom. Morate da imate vodu. Ponese se i rakija da se počasti društvo, da se popije ne previše, ali pomalo. Treba vam dobro plovilo i ono sa čime ćete goniti plovilo. Jedno ili duplo veslo”, objašnjava Cvijić.

“Veslanje je kao brak”

“Veslanjem se bavim već 15 godina. Među prvima sam koji su u Hrvatskoj krenuli rekreativno na reke na duge puteve. Najduže sam veslao u jednoj ruti deonicu od Zagreba do Beograda Savom. To je bilo nekih 700 kilometara. Ta regata je trajala 10 dana. Često se upuštam u ovakve ture od 100-200 kilometara. Prošle godine sam išao Beč-Vukovar što je nekih 680 kilometara. Ove godine ću ići od Beograda do Ruse u Bugarskoj što je slične dužine”, dodaje naš sagovornik.

Kada se jednom stekne rutina, onda nikada više nije problem veslati.

“Veslanje vam je kao brak. Ako krivo povučete veslo plovilo će otići u neželjenom smeru. Isto kao u braku. Međutim, kada jednom usavršite veslanje, kada to stavite pod kontrolu i snagu vesla onda to ostaje u sećanju zauvek. Može da zamre sećanje, ako niste dugo na reci i ako ne čitate reku. Jer reku morate da shvatite. Tamiš je miran, ali mora da se pazi zbog panjeva, drveća. Međutim, postoje reke koje su zahtevnije i koje morate da razumete kako biste istrajali u plovidbi”, objašnjava Cvijić.

Deda i unuk zajedno na kanu regati

Najmlađi učesnik ovogodišnje kanu regate ima 14 godina.

“Ovo je drug put da učestvujem u kanu regati i mogu da kažem da se osećam odlično. Malo se umorimo dok veslamo, ali jako je lepo. Pre tri godine sam krenuo da veslam sa tatom i tako je sve počelo. Pred regatu se pripremamo tri dana. Spremamo stvari, hranu, vodu obavezno… Na regatu moramo da ponesemo adekvatnu odeću, hranu, šator… Ovoga puta na regati smo deda i ja”, kaže Branimir Benić iz Konaka.

Mileta i Branimir Benić

“Ja sam ljubitelj prirode, ljubitelj reke i pokušavam da i svom unuku prenesem tu ljubav. Jer treba voditi zdrav život. Treba čovek da ima jednu devizu koje se ja pridržavam, a to je radi da bi živeo, a ne živi da bi radio. To onda nije život, jer život prođe. Ja odvajam uvek vreme da se družim sa ljudima. Pored reke uvek možete da sretnete divne ljude. Veslanjem sam počeo intenzivno da se bavim u svojoj 51. godini 2002., kada sam prvi put oplovio spoj reka Brzava, Dunav, Tisa, Tamiš. Narednih godina sam povukao i svog sina koji je, takođe, zavoleo i reke i veslanje. Bio sam i član međunarodne regate nekoliko puta. Veslao sam od Apatina do Kladova što je trajalo 14 dana. Tu sam upoznao puno divnih ljudi iz različitih zemalja”, objašnjava Branimirov deda Mileta Benić iz Konaka.

“Sa svojim drugarima i članovima porodice oplovio sam Tisu, Begej, Karaš, Neru, Drinu, Tamiš… Ostala mi je Morava i to mi je želja. Iako imam 67 godina smatram da mogu još da veslam i nadam se da ću i Moravu preveslati. Ako čovek radi svaki dan nije teško održavati kondiciju. Najvažnije je da se vodi zdrav život. Nema pušenja, dozvoljena je po jedna rakijica pre jela i to je to. U svemu treba biti umeren”, dodaje naš sagovornik.

Žene mogu da veslaju jednako dobro kao muškarci

Jedina žena dvadesete kanu regate je Gordana Krstić iz Pančeva.

“Na kanu regati sam osmi put. Meni je uvek lepo. Ja sam zaljubljena u Tamiš, volim reku, volim prirodu. Mogu samo da preporučim onima koji nikada nisu bili da nam se priključe i da vide kako nam je. Ove godine sam jedina u regati, na žalost, ali ima nas žena koje redovno učestvujemo. Sada sam bila na moru, pa nisam uspela da kontaktiram neke moje prijateljice da dođu. Po meni nije teško veslati, ali mora se biti pripremljen. Ipak, je to napor. Ja sam profestor fizičkog, pa imam tu prednost. Morate da se bavite sportom, makar rekreativno. Ture su duge, veliki je napor, pogotovo kada je sunce jako, jer i ono iscrpljuje”, kaže Gordana Krstić.

Gordana Krstić

“Mislim da su se ljudi malo udaljili od prirode. To je naš problem generalno. Nije nikakav problem boraviti nekoliko dana u prirodi i spavati u šatoru. Onaj ko ima ima naviku da boravi u prirodi njemu sigurno nije napor, bez obzira da li je mušarac ili žena. S druge strane oni koji ne vole prirodu njima je sve problem, nezavisno od pola. Bitna je dobra volja. U kanuu uvek morate da imate stvari za kišu. Šuškavci su jako zgodni i kada duva vetar i ako krene kiša. Uvek sa sobom imam i mini apoteku. Neki lek protiv alergije, brufen… Kosu morate da kvasite dok ste na reci ili da nosite šešir… Ova kanu regata se održava u dobro vreme i evo proteklih 20 godina nikada nije bilo nekog katastrofalnog nevremena da se neko prehladio. Nadam se da ni narednih 20 i više godina toga neće biti”, dodaje naša sagovornica.

“Botošani su ljudi velikog srca”

Gordana ističe da uvek s nestrpljenjem očekuje pristajanje u Botoš.

“Botošani su fenomenalni domaćini. Ja lično volim Botoš i po meni je ovo mesto čarobno. Ovi ljudi su toliko otvorenog srca i uvek nas lepo dočekaju i ugoste”, kaže naša sagovornica.

Najstariji član kanu regate ima 76 godina

Najstariji član kanu regate na Tamišu je Miroslav Zejin iz Beograda.

“Ja ima 76 godina, a veslam od svoje 16-te godine. Prvo sam bio u Zvezdi. Veslao sam četverac, pa četverac bez kormilara, osmerac… Onda sam prestao sa takmičenjem i krenuo sam da veslam rekreativno. Napravio sam i dva kanua od drveta. Oni danas nisu tu, jer se nešto nismo dobro organizovali, tako da veslam u ovom plastičnom kanuu. Drveni se odmara kod kuće. Po meni, bolje se vesla u drvenom. Drveni je napravljen sa dušom. Kad god ga pogledam nešto mi zaigra oko srca”, kaže Miroslav Zejin.

Miroslav Zejin

“Nije da se hvalim, ali uopše mi nije teško da veslam. Pre nekoliko godina sam veslao u četvercu sa momcima kojima bih mogao da budem otac. Video sam u početku da me štede, sve su predlagali neke plaže, a ja sam im rekao da me ne štede i da mogu da veslam. I zaista se pokazalo da mogu to da radim jednako kao oni. Ali ja čitave godine idem na rekreaciju. Tako da kada dođem ovde ne bude mi teško. Mogao bih da preveslam sam u kanuu 60 kilometara bez problema. Čovek mora da bude u formi za ovo. Formu održavam tako što tri put nedeljno idem na vežbe i u teretanu. Ako su one ponedeljkom, sredom i petkom onda nedeljom sam radim neke vežbe. Dižem se na ruke, malo neki tegići… I kad je jako duga tura, uz struju i to mogu da savladam”, dodaje naš sagovornik.

Najteže je veslati kada je jak vetar

Najteža regata koju je do sada veslao bila je na Dunavu.

“Najteže mi je bilo da veslam Dunavsku regatu, jer je bio jako strašan vetar koji je duvao uz vodu. Dešavalo nam se kad prestanemo kolega, bivši veslač, i ja da veslamo da nas je vetar nosio uz reku, uz Dunav. I tu smo se stvarno “okozili” što se narodski kaže. Čim smo završili ja sam legao i zaspao. Međutim, sutradan kad sam ustao nisam imao nikakvih problema sa mišićima, nisam bio “zategnut”. I to je pokazatelj šta radi rekreacija. Ali, onaj drugar ne ide na rereaciju i on je bio prilično slomljen. Tamiš je prelepa reka. Imamo mi kombinaciju da veslamo iz Pančeva uz Tamiš, onda kroz kanal kod Surduka, pa do Pančeva. I to mi je fantastično da veslam. To traje tri dana”, objašnjava Zejin.

U ovoj regati Zejin učestvuje deseti put.

“Kada je bila 10. regata ja sam napravio i neke medalje koje smo izlili u bronzi. Tu su bili motivi šuplje tikve, ukršteni kukuruzi i dva veslača. Mislim da ću sad za ovu dvadesetu da napravim neku knjižicu. Slikam kolege koji veslaju, pa će tu biti i neke polukarikature. Napisaću po nešto što se dešavalo tokom puta i biće to slatka knjižica. Moram da kažem i da su Botošani opušteni i divni domaćini. Uvek nam pomognu sa čamcima, lepo nas dočekuju, ugoste. Mi znamo da ovde dolazimo kod prijatelja”, kaže najstariji učesnik regate na Tamišu.

Veslanje kao duševna hrana

Naš sagovornik kaže da ima i naslednike.

“Supruga malo negoduje kad krenem na regatu. Pita da li baš moram da idem, koliko dana će to da traje… Ali ona zna da je to meni duševna hrana. Sin i ćerka, takođe, veslaju, a počela je i unuka. Njoj sam napravio prvo malo veslo do pola metra, pa malo veće i sad već jedno ozbiljnije. Ona ima 11 godina. Sin, snaja i unuka porodično idu na veslanje”, dodaje naš sagovornik.

Kanu regata tradicionalno dočekana uz pasulj i tamburaše

Udruženje žena “Vredne ruke” deset godina unazad organizuje doček regataša na Tamišu. I to tradicionalno uz pasulj.

“Kao i svake godine ja sam zadužen za kuvanje pasulja našim gositma. Tajne neke velike nema. Važno je šta se stavi u njega od mesa, suvog mesa, kobasice, slanine… I naravno, začini su jako važni. Za današnji pasulj smo upotrebili 3 kilograma pasulja i 12 kilograma različitog mesa.To više nego prethodnih godina, jer mora da ga bude više. Bolje i da ostane nešto nego da nestane. “Repete” traže obavezno, ali sve je pod kontrolom, zato što spremimo dovoljno pasulja. Ono što bude preteklo ostavićemo regatašima za doručak. Pasulj se kuvao od dva do pet, neka dobra tri sata i to na tihoj vatri”, kaže Dragan Grujić, kuvar pasulja.

Dragan Grujić

“Regataše dočekujemo isključivo iz velikog zadovoljstva i poštovanja prema njima kao ljudima koji vole da dođu u Botoš. Oni su postali naši veliki prijatelji. Osim toga, ovo je i način da se odužimo udruženjima sa kojima sarađujemo godinama. I njima je jako zanimljivo i interesantno jer mi radimo nešto potpuno durgačije u odnosu na ono što organizuju druga udurženja. Mi se divno provodimo u prirodi”, kaže Ksenija Grujić, predsednica Udruženja žena “Vredne ruke” iz Botoša.

Pripreme za doček kanu regate traju mesecima

“Pripreme za ovo traju mesec i po dana. Od pisanja zahteva MZ da nam pomognu, do nabavke materijala za pasulj, osveženja, a pravimo i kolače za goste… Kao što vidite na ovoj livadi nema ničega, pa treba obezbediti posuđe, gde će da se sedi… Ovo je originalni način na koji pokušavamo da ugostimo naše goste. Tako donosimo bale sa senom, krpare, klupe… Mogu da kažem da tri noći unazd ne spavamo. Srećom, imam jako dobru ekipu žena koje su uz mene i tačno se zna koja šta radi. Možda ću da zvučim i pomalo sebično, ali ja nekako volim da sve to držim pod kontrolom. Jer ako nešto krene naopako nikog drugog neće proizvati, nego mene. Jako mi je drago što su ljudi tu pogotovo kad vidim njihove osmehe na licima. Ovo je tim koji ne treba menjati”, dodaje naša sagovornica.

Jedini “neprijatelji” ovog druženja su komarci. Ali, i za njih i regataši i gosti imaju rešenje.

“Organizator regate kaže da komarci imaju svoja dva sata kada su aktivni i onda ih više nema. Mi se držimo toga. Tih dva sata se prskamo sprejem protiv komaraca, mažemo zaštitnim sredstvima i teramo dalje. Veselimo se, družimo, pričamo, smejemo”, kaže kroz smeh Ksenija.

“Do kraja godine moramo da uredimo plažu na Tamišu”

Doček regataša podržao je i savet Mesne zajednice.

“Savet MZ je otovoren za saradnju pogotovo za ljude koji turitički ovde navraćaju. Jako je važno da pokažemo da smo gostoljubivi i primamljivi za svratiti. Ja sam prvi put ovde na kanu regati i lično sam oduševljen. Nisam znao da je reč o veslačima, mislio sam da će ovde doći ljudi motornim čamcima. Počeli smo sa uređenjem. Izmuljava se Tamiš. Do sada je izmuljeno na dva metra od obale dubina od tri metra. Sada bi trebalo da uredimo plažu. Imamo plan i predračun za to, ali poteškoće su ulagati u nešto što nije naše. Po zakonu mi ne možemo da uložimo u plažu, jer ovo zemljište uz reku nije naše. Selo nema vlasništvo nad obalom. Ipak, mi tražimo način da to uradimo. Da li će to biti kroz sponzorstva ili nekako drugačije ne znam, ali moramo do kraja godine to da rešimo”, kaže Dalibor Paskulov, predsednik saveta Mesne zajednice Botoš.

Dalibor Paskulov

“Plaža sama po sebi traži čuvara, da je ograđeno, ali ovo bi bila mogućnost za plivače da dođu da se okupaju. Ovo bi bila i bolja i sigurnija plaža od one koja se sada koristi na prevodnici. Tamo je opasno jer je voda brza. Plan je da se ovde dva metra rogoza izvuku bagerom i da se tu naspe pesak u dužini od 50 metara. Osim toga planirali smo da u starim vrbama koje su uz obalu uradimo lagunu da bi tu mogli dapristaju čamici. Ali to zahteva puno para. Sada smo naše alase koji pristaju ovde, zamolili da se sklone uz vodu dok traje izmuljavanje. Njima treba obezbediti vezove za zimu”, dodaje naš sagovornik.

Obnova čarde na Tamišu nije moguća

Svi prisutni su izrazili žaljenje što je čarda koja je nekada postojala na obali urušena. Međutim, načina da se ona revitalizuje, čini se, nema.

“Čarda se urušava, ali mi tu ne možemo ništa da uradimo. Ljudi iz Vojvodina Voda su vrlo oštri što se toga tiče. Oni ne dozvoljavaju da se gradi ništa na području koje se smatra širem koritom reke. To je deo gde se voda izliva. Na ovom mestu se voda izliva i zbog toga ne možemo da dobijemo dozvolu da bilo šta radimo. Ovo je objekat iz 60-ih godina prošlog veka i on je u privatizaciji devastiran. Više se ne zna šta je čije. Nisu rešeni imovinsko-pravni odnosi. Tražili smo da se pronađe način da se taj objekat legalizuje, ali nam je rečeno da je to nemoguće. Volje nema. Velika je šteta, objekat je uništen, a do pre nekoliko godina je bio u funkciji. Da objekat radi možda bi postojala mogućnost da se legalizuje, ali ovako ne postoji”, objašnjava Paskulov.

Dobroj atmosferi na obali Tamiša u mnogome su doprineli i botoški tamburaši. A gosti su obećali da će i narednih godina redovno svraćati u Botoš i da će ovo mesto preporučivati svim ljubiteljia prirode.

  • Divider

  • Divider
  • Daruši
Na vrh