Pastir ili čoban je kao zanimanje, vekovima bilo prisutno u našem ravničarskom kraju.
Zbog ubrzanog i modernog uzgoja životinja, danas vrlo retko na livadama i pokraj puta možemo videti pastire okružene stadom ovaca, koza ili krdom krava.
Život im je bar u prošlosti bio veoma težak. Od ranog proleća do kasne jeseni bili su van svojih domova. Radili su od „jutra do sutra“, da bi članovima porodice obezbedili uslove za život. Ne može se reći ni da je u današnje vreme tehnologija mnogo drugačija ali svako vreme nosi i svoje probleme.
Poslednja godina obeležena pandemijom koja još uvek traje, otkrila je i jedno pravo bogatstvo kojeg smo postali svesni tek kad nam je silom prilika „uzeto“. Dok su ljudi u gradovima pogotovo u stanovima dane provodili pod „policijskim časovima“ malobrojni su bili oni koji su mogli slobodno da se kreću i obavljaju svoj posao. Jedni od tih bili su čobani.
Međutim naša priča nije fokusirana na taj detalj. Zanimanje pastira takvo je i sa koronom i bez nje. Život u prirodi, na svežem vazduhu, okruženi pticama jedan je od lepih detalja koje nam otkriva naš sagovornik Radislav Graor. Otkriva nam i onu drugu stranu medalje, boravak u toj istoj prirodi i na +40 i po kiši i po magli, u društvu krpelja, osa i stršljena. Naravno i uvek prisutne ekonomske muke. Sve smo to spomenuli u jednom kratkom obilasku čobana u čijoj familiji se ovo zanimanje prenosi već kroz četiri generacije. Kako stvari stoje Radislav je i „poslednji Mohikanac“.
.gif)
.gif)
