U našem komšiluku u Čurugu neposredno uz put za Bačko Gradište nemoguće je ne primetiti gorostasnu, prelepu i jednu od poslednjih preostalih vetrenjača u Vojvodini.
Ovaj svedok prošlih vremena i nekadašnjeg načina mlevenja žitarica i drugačijeg načina života poslednja je od nekadašnjih 7 koliko ih je bilo u ovom mestu, a tek je jedna od preostalih 11 u pokrajini. Od tih 11 nijedna nije u funkciji ali je ova čuruška možda i najbliža stanju kada bi kao turistička atrakcija mogla da bude funkcionalna.
– Mehanizam vetrenjače je izrađen 1843. godine u Mađarskoj i iako njeno kamenje ukupne težine 4,5 tone ne melje još od sredine 70-tih godina prošlog veka, mehanizam je očuvan i veoma brzo bi mogao da se stavi u funkciju. To bi svakako bila prava atrakcija za turiste da na licu mesta vide kako se nekad mlela pšenica ili kukuruz – kaže Marija Čupić direktorka TO Žabalj.
izvor: Facebook Ljiljana Dožić
„Rođina“ vetrenjača imala je dugu i zanimljivu istoriju. 1846. godine njen mehanizam kupio je izvesni Čuružan Sirotanović i iz Mađarske preneo splavom Tisom na čijoj obali na mestu zvanom „Blizanci“ je i izgrađena vetrenjača. Potom je sa širenjem mesta preseljena na „Ždrepčaru“, gde je ostala do pred Prvi svetski rat. Godine 1912. premeštena je na sadašnje mesto i radila je sve do sredine sedamdesetih godina dvadesetog veka. Već naredne 1913. godine od Antala Nača, koji je godinu ranije kupio od Stevana Čupića, vetrenjaču pazari Nikola Stojšin i od tada je u vlasništvu ove porodice u Čurugu poznatije kao Rođini. 2008. je zalaganjem opštine Žabalj i Zavoda za zaštitu spomenika kulture obnovljena, njen krov je zamenjen dobila je i nova „krila“ koja je vetar nažalost polomio 2011. godine. Izgrađena je od 86000 cigala i 7000 čerpića i u odnosu na stanje u kakvom su vetrenjače u Gospođincima, Melencima ili Belom Blatu (Bočar, Kumane i Đurđevo imaju vetrenjače tek na retkim fotografijama) vrlo dobro se drži. Naravno još uvek daleko od stanja u kom su ovakvi objekti u Mađarskoj koji sijaju i donose ozbiljan profit.
.gif)
.gif)
