Jasmina Georgiev: Nije lako otići u zemlju u kojoj ne znaš ni jezik, ali osećaj izgubljenosti ne traje zauvek

Jasmina Georgiev, devojačko Jaglica, rođena je u Vrbasu, kako kaže, ‘davne 1989. godine’. Detinjstvo je provela u selu Kucura u Bačkoj. Udata je i ima tri sina starosti tri i po, pet i šest i po godina. Srednju Poljoprivrednu školu, smer hortikultura završila je u Zrenjaninu. Te četiri, po njenom mišljenju divne srednjoškolske godine, stanovala je u Domu učenika Angelina Kojic- Gina. Nakon toga, studentske dane provela je u Novom Sadu na Poljoprivrednom fakultetu, smeru pejzažna arhitektura. Već sedam godina ona i njena porodica žive u Nemačkoj. Iako je po struci inženjer pejzažne arhitekture, prekvalifikovana je, objašnjava, i trajno ‘uposlena kao uspešna domaćica – hobotnica’. O danima provedenim u Zrenjaninu, životu u Nemačkoj, ali i načinu na koji se Nemačka bori sa pandemijom razgovarali smo sa ovom bivšom privremenom stanarkom grada na Begeju i Doma učenika.

Od kada je Jasmina Georgiev završila srednju školu prošlo je više od decenije. Ali, uspomene na taj period njenog života i na Dom učenika Angelina Kojić-Gina, kaže, ne blede.

“Ako se vratim malo u srednjoškolske dane za koje me vezu najviše sećanja na dom, mogla bih da vam pričam tri dana. Moj prvi susret sa Zrenjaninom bio je baš tada, kada sam izašla na autobusku stanicu preko puta Pinove vile, spremna da se uselim u dom. Do tada nikada pre nisam bila tu, ni u prolazu. Nisam poznavala nijednu osobu, nijedan pejzaž mi nije bio poznat. Čudan osećaj u stomaku me je pratio danima i trebalo mi je vremena da se adaptiram i integrišem u novi život. A onda su počela da se sklapaju prijateljstva”, priseća se Jasmina Georgiev.

Dom učenika je mesto gde sam sazrela i dogradila svoj karakter

“Život u domu pamtim najviše po ljudima, događajima, mirisu i emocijama. Za nekoga je dom bio samo moranje, usputna stanica, loše iskustvo. Za mene je Dom bio prekretnica, mesto gde sam sazrela i dogradila svoj karakter. Jer vi ne možete da živite sa toliko ljudi na jednom mestu, sa vaspitačima i vaspitačicama, sa retkim odlascima kući, a da vas to ne promeni. Veća škola mi je bio život u domu nego bilo koja druga prava škola. Na žalost, iz mnogih razloga nisam ostala u kontaktu sa većinom ljudi za koje me vežu duboke emocije i sećanja. Ali često pomislim na njih. Pamtim im rođendane, a znam im još uvek i brojeve telefona iako više verovatno nisu ni u funkciji. Sa onima sa kojima se čujem, osećam kao da se ni rastajali nismo. Iako u Zrenjaninu nisam bila od završetka škole”, dodaje naša sagovornica.

Svaki početak je težak, pogotovo kada odeš u zemlju u kojoj ne poznaješ nikog i ne znaš jezik

Posle završenih studija u Novom Sadu, Jasmina se, kaže, nekako preko noći udala i odselila najpre u Makedoniju, pa potom u Nemačku. I to je njenoj porodici konačna stanica.

“Početak je psihički bio podjednako težak kao i moje prvo veliko odvajanje od roditelja i odlazak u Zrenjanin. Kao kasniji odlazak u Makedoniju. Bio je to zaista početak od nule. Ali kako velike promene podrazumevaju i velike žrtve i kako znamo da je sve promenljivo, znala sam i da taj osećaj izgubljenosti neće trajati zauvek. Veliki hendikep u početku bio je život u sredini u kojoj ne poznaješ jezik uopšte. Međutim, nakon završenog intenzivnog integracionog kursa, posle 10 meseci, počneš da osećaš da možeš i tu da pripadaš. Kasnije se sve dešava nekako po inerciji… Upoznaješ nove ljude. Ovde ima puno naših ljudi iz država bivše Jugoslavije, pa kome fali dodir sa ‘korenima’ lako nađe nekoga sa kime se razume”, objašnjava Georgiev.

“Ima dosta i “domaca” ovde. Posebno me je obradovao susret sa cimerkom koja je u Nemačku došla preko firme iz Beograda na neko stručno usavršavanje, pa smo za dva dana koliko smo se družile prečešljale sve događaje kojih smo se setile. Uvek je lepo sresti nekog poznatog, a svet je tako mali”, dodaje bivša stanarka Doma učenika Angelina Kojić-Gina.

Nemčka nudi razne mogućnosti

Preseljenje u Nemačku našoj sagovornici nije obezbedilo posao u struci. Ali, to je ne brine.

“Svako bira svoj put. Ja sam mojim zadovoljna iako se verovatno ni u narednih deset godina neću baviti onim za šta sam se školovala. Mada i ne marim. Iz celog perioda školovanja sam izvukla mnogo više od diplome da bih žalila zbog parčeta papira ili utrošenog vremena i živaca. Tako se osećam verovatno i zato što je u Nemačkoj mnogo lakše prekvalifikovati se za nešto skroz suprotno od onoga za šta si se školovao i naći posao bez problema. Ali uz troje još uvek male dece i s obzirom na to da nikoga iz porodice ovde nemamo, nemoguće je i nepotrebno da radim još neko vreme. Kada dođe vreme za to, možda ću izabrati potpuno novu profesiju jer sam sklona oštrim rezovima. A ovde je sve moguće. Trenutno uz najstarijeg sina “pohađam” prvi razred. Okupirana sam nadograđivanjem jezika, druženjem sa decom, pravljenjem kolača i vikend porodičnom uživancijom”, kaže naša sagovornica.

Svima koji se dvoume da li da idu u dom ili da biraju škole bliže kući, Jasmina poručuje da ne troše život u autobusima i na autobuskim stajalištima, mada veruje da i to ima svojih čari, nego da provere njenu priču i ako je izvodljivo upuste se u avanturu zvanu dom.

Kako se Nemačka bori sa pandemijom?

Više od godinu dana svet se suočava sa problemima koje izaziva korona virus. Države na različite načine pokušavaju da se izbore sa pandemijom. I dok se u Srbiji priča o mogućem popuštanju pojedinih restrikcija, kojih istina za sada nema, u Nemačkoj je u utorak 19. januara produženo važenje veoma oštrih mera do sredine februara.

“Koliko sam ispratila sinoćnu sednicu novih pooštravanja mera nema, osim što su postojeće produžene za dve nedelje, odnosno do 14.02. Ljudi u Nemačkoj su, pretpostavljam, kao i u svakoj drugoj državi podeljenog mišljenja vezano i za mere i za samo postojanje virusa uopšte. Lično ne pratim ni televizijske programe, niti čitam novosti osim ukoliko me se promene lično tiču i utiču na moju svakodnevicu. Pa tako znam da deca od sredine novembra ne idu u vrtiće i škole. Imamo i policijski čas od 20h do 5h. U svim javnim objektima i ustanovama koje rade su obavezne maske. Posete po kućama su zabranjenje. Dozvoljeno je da vas poseti svega jedna osoba iz druge porodice, pa ko npr. ima majku i oca, ne može zajedno da ih ugosti kod sebe”, objašnjava Georgiev.

“Što se tiče putovanja, toliko je oprečnih informacija i toliko promena se dešava maltene svakodnevno, da se mi ne usuđujemo u tu avanturu. Od početka pandemije propao nam je pet puta odlazak u Srbiju ili bilo gde drugo. U suštini, pandemija je stvar lične percepcije. Ukoliko pratite televizijske programe koji kao da samo o tome izveštavaju, lako mozete da upadnete u zamku i postanete paranoični, depresivni i čak stvarno uplašeni za sopstveni život. Mislim da su Nemci malo skloni preterivanju. A s druge strane, ako poštujete mere i živite svoj život bez straha da izađete na ulicu, treba samo da čekate da sve ovo prođe. Na žalost, mnogi ljudi su ostali bez posla i posledice će se i nakon pandemije dugoročno osetiti. Ali verujem da iz svega ovoga svi mi možemo da naučimo i izvučemo nešto dobro i postanemo bolji ljudi”, dodaje naša sagovornica.

Puno sreće onima koji napuštaju Srbiju u pronalasku puta kojem teže

“Ljudima koji nakon završenog školovanja biraju da ostanu u Srbiji, čestitam od srca i smatram ih privilegovanima. Onima koji biraju da odu kao ja, želim sve najbolje i puno sreće u pronalasku onoga za čim teže”, zaključuje na kraju razgovora Jasmina Georgiev uz pozdrave koje šalje svojoj divnoj vaspitačici Sonji Pašćan, čiju boju glasa i danas može da čuje.

Fotografije ustupila Jasmina Georgiev