I love Zrenjanin

  • Home Interpoint
  • Univer export
  • Kuća zdravlja
Vesti Zrenjanin

Jelena Mihajlov: Mlade privlači dizajniranje, ali ne i zanati

i love zrenjanin tv

Da bi danas uradili logo, natpis ili reklamu za neku firmu potrebno je daleko manje vremena i rada nego pre 20,30 ili više godina. To se nekada radilo ručno, pomoću šablona sa samo nekoliko vrsta slova. Danas je dovoljno da imate računar sa određenim programom, i uz nekoliko klikova mišem možete da iskažete svoju kreativnost. Na raspolaganju je daleko više fontova, boja, efekata…

Savremene tehnologije su ubrzale i olakšale graviranje, izradu pečata i firmopisanje, ali se tajne tih zanata ipak mogu naučiti samo od majstora, kaže Jelena Mihajlov iz radnje Spektar plus.

Pre 10-ak godina nije bilo moguće ni zamisliti da će dokument bez pečata biti validan. Pečat je bio garancija da je papir koji imate, dokaz da je nešto dogovoreno i da obe strane stoje iza svojih obaveza. Danas, međutim, na mnogim dokumentima ne mora da stoji pečat. Ali, to ne znači da se pečati manje izrađuju.

I Taxi Zrenjanin

„Pečati i štambilji nisu samo za firme. Koriste se i za druge namene, zavisno ko kakve potrebe ima. Firme traže da im se odradi pečat po rešenju Agencije za privredne registre, ali i pečate koji imaju drugu namenu. Traže izradu pečata koji im omogućavaju da nešto obeleže, da uproste ili ubrzaju neke procedure. Mislim da ovaj novi zakon o ukidanju pečata neće kod nas zaživeti narednih pet godina sigurno. Može da bude prihvaćen za nešto tipa fakture, predračuna, ponuda, ali mislim da je ljudima i dalje u podsvesti da su sigurni jedino ako je na dokumentu udaren pečat“, kaže Jelena Mihajlov iz graversko, firmopisačke i radnje za izradu pečata Spektar plus.

„Pečat je i dalje nešto što uliva sigurnost kod građana“

„Mogu da vam kažem da smo dan nakon što je stupio na snagu zakon kojim se ukida potreba za pečatom, imali 15 firmi koje se registruju i koje su tražile da im izradimo pečat. Ja sam ih pitala da li moraju da imaju pečat, a oni su svi odgovorili „naravno da moramo“. Ljudi ili nisu dobro informisani ili se plaše da bez pečata to što dogovore neće biti validno. Misle da samo potpis nije dovoljan ili da neko može da ga falsifikuje. Ipak je pečat nešto što daje sigurnost“, dodaje naša sagovornica.

Danas se izrada pečata dosta razlikuje u odnosu na način na koji se to radilo pre 10, 20 ili više godina.

„Pečat se pre radio na nekom šablonu. Na te šablone se izlivala guma i to kao odraz u ogledalu, da bi se, kad se taj natpis otisne, slova lepo čitala. Postojali su tačno određeni font i veličina. Ćirilični i latinični font u dve ili tri vrste i to je to. Manje-više svi su pečati ličili jedan na drugi. Danas se to radi potpuno drugačije. Priprema se radi na računaru i pusti se da gumu iseče laser mašina“, objašnjava Jelena.

„Ili se radi na nekoj drugoj mašini koja, opet preko kompjutera, to završava. Odštampa se neki film preko kojeg se izliva tečni polimer koji kad očvrsne postaje otisak pečata. Sada je mnogo lakše i brže odraditi pečat, nego ranije. Ako se radi na tečnom polimeru pečat je nekako tvrd i ne može da ostavlja više otisaka nakon što se umoči u mastilo. Gumeni pečat kad „zveknete“ u mastilo, pa kad udarite 5,6 otisaka oni ostaju. Kod polimera je jedan udarac u mastilo, jedan otisak. I to je moja najveća zamerka za ovu vrstu pečata“, dodaje naša sagovornica.

„Izrada pečata mora da bude u skladu sa zakonom“

Pečatorezac prilikom izrade pečata mora da prati da li je ispoštovano sve što propisuje zakon.

„Zna se da pravna lica moraju da imaju okrugli pečat, a preduzetnici pravougaoni. Kod udruženja se izdaje statut u kojem je tačno navedeno kako pečat mora da izgleda. Ima nas pečatorezaca u gradu, s tim da smo mi jedini koji imamo licencu da radimo pečate sa javnim grbom. Znači za mesne zajednice, škole, druge institucije… To je i drugačija priča i tu mora da se ispoštuje sve što je zakonom propisano. Kako izgleda pečat, ko ga je preuzeo, koliko je otisaka naručeno… I oni koji naruče taj pečat su u obavezi da otisak izrađenog pečata vrate u pokrajinski sekretarijat da se to proveri. Jer je tu tekst na četiri pisma. Srpski, mađarski, rumunski i slovački. Strogo se vodi računa o tome. Ne može da bude grešaka, ne može tekst na srpskom da bude veći u odnosu na ostali tekst…“, obajšnjava Jelena.

„Mi svake godine na početku godine krećemo da vodimo evidenciju iz početka. Od broja jedan. Upisujemo ko je poručio pečat, ostavljamo otisak pečata, pišemo koliko je pečata naručio, datum kada je pečat poručen, a prilažemo i kopiju rešenja APR-a. U svakom momentu, ako mi neko dođe i kaže da je kod nas radio pečat ja ću to pronaći u svojoj knjizi. Dešavale su se zloupotrebe i ovo je način da budemo sigurni da li smo i kada neki pečat radili“, dodaje naša sagovornica.

„Nekada su se nazivi firmi pisali po fasadama“

Osim pečata, u poslednje vreme se mnogo promenio i način ispisivanja naziva firmi.

„Osnivač firme Spektar, koja je bila prethodnica radnje Spektar plus, je bio moj stric Slobodan Eremić. On je firmu registrovao 1984. To je bilo vreme kada je privreda cvetala. U početku, firme su ispisivale svoje nazive na fasadama. Za to treba prvenstveno talenat, ali i oštro oko. Kada si blizu zida ti ne možeš da vidiš sliku onako kako se ona vidi iz daleka. Firmopisanje je nekada izgledalo tako što se nacrta mala skica, pa se preko projektora ona prebaci na zid. Onda se urade konture i nakon toga se zid oslikava“, kaže Jelena.

„Slova su rađena ručno, jer je neko sedeo i crtao slova. Ili da kažemo osmišljavao je ono što mi danas imamo kao ponudu u računaru kada je reč o fontovima. Ali je to bilo mnogo komplikovanije i teže nego danas. Jer danas je za izbor fonta potreban jedan klik mišem. Nekada je to bio i naziv firme i njen logo i znak… Jedan od problematičnijih radova, ako se neko seća, bila je slika lika Tita na opštini. Mislim da je samo jedno oko bilo prečnika metar. Moj stric je to odradio potpuno ručno. Zato je za to bio potreban i talenat i oštro oko i hrabrost da se penješ tako visoko“, dodaje naša sagovornica.

„Firma mora da bude prepoznatljiva po svom imenu, logotipu…“

Kako je tehnologija napredovala, menjali su se i zahtevi za firmopisanje.

„Danas retko ko traži da mu se ime firme piše na fasadi. I ako neko traži, to su uglavnom stariji. Ako ponudite nešto sa svetlima, da je gravirano, ljudi to odmah odbacuju. Mladi, pak, uvek imaju modernije ideje. Nekome je bitno samo da ima natpis i ništa drugo, ni font, ni ništa drugo. Nekome je, opet, pa dizajn jako bitan. I onda se sastajemo i po 10 puta dok ne dogovorimo sve detalje, jer je njemu taj vizuelni efekat bitan. Iskreno, moje mišljenje je da jedna firma mora da ima identitet i da po tome bude uvek prepoznatljiva. Da bude prepoznatljiva po tom svom logotipu, natpisu“, objašnjava vlasnica graversko, firmopisačke i radnje za izradu pečata.

„Vremenom su počele da se uvode samolepljive PVC folije. Ali i tu je neko ručno iscrtavao natpise i ručno se seklo makazama. Slovo po slovo koje se kasnije spajalo u reč. To je bilo izuzetno teško, naporno i dugotrajno. Sada to radi mašina za katovanje folije. Uradi se priprema na kompjuteru i za nekoliko sekundi je isečen kompletan tekst koji može da se lepi. Ispisuju se i rade i tapete, posteri, cirade… To danas sve rade ploteri, štampači. Danas bukvalno svaka dva, tri dana možete da vidite da je izašla neka nova mašina. To jako brzo napreduje. Ne možete da postignete da kupite novu mašinu. Jer kad nešto danas kupite, to je za mesec dana već otišlo u zaborav, bez obzira što je novo. Mi smo se zagrejali da kupimo jednu mašinu i malo je falilo da je kupimo, ali smo videli da je izašao novi model“, priča Jelena.

„Moderne mašine su skupe i gotovo svakodnevno izlaze novi modeli“

Na raspolaganju su najrazličitiji materijali.

„Danas su materijali daleko lepši nego ranije. Imamo folije koje su rupičaste, glatke, sjajne, mat, u boji, sa šljokicama… One sve daju određene efekte… Mnogo je lepše raditi sa tim. Puno se koriste i stirodur, led rasveta…“, objašnjava Jelena.

To što tehnika i tehnologija napreduju je s jedne strane dobro, jer se ubrzava i olakšava posao. S druge strane, to ima i svoje negativne strane.

„Teško je pratiti razvoj tehnologije jer se stalno nešto novo pojavljuje, a s druge strane, tržište traži uvek nešto novo. Danas bukvalno šta god da pomislite možete da pronađete. Internet je pun predloga, fotografija, tekstova. Ako neko hoće da izbrendira svoju firmu, sve je to više manje već viđeno, i uglavnom se rade varijacije na temu. Da li je isplativo da mi u Zrenjaninu kupimo mašinu koja košta 20000 ili 30000 evra kako bismo tržištu ponudili nešto novo. To će platiti jedan ili dva klijenta, a mašina će za mesec dana da bude zastareo model. To je veliki problem sa ovim novim tehnologijama. Mašine su skupe, pa vi morate puno toga da napravite s njom da bi vam se isplatila kupovina“, dodaje naša sagovornica.

Kao i u svim oblastima privrede i ovde je veliki problem siva ekonomija.

„Veliki problem je i što ima puno mladih ljudi koji na crno rade to što mi radimo legalno. On uradi dizajn na svom kompjuteru, to iseče i polepi na izlog. I pošto ne plaća nikakve obaveze državi, naravno da može da bude konkurentniji. Ali s tim mora država da se bori“, kaže Jelena.

„Advokati po pravilu traže zlatne table sa crnim slovima“

I pored toga što kompjuterski programi i materijali daju mogućnost da se natpisi firmi, radnji, agencija razlikuju, kod nekih profesija su oni identični.

„Evo, na primer, advokati striktno traže zlatne table sa crnim slovima. Zašto je to tako, ne znam. U poslednjih godinu dana mislim da sam uradila 25 tabli za advokate i sve do jedne su bile zlatne sa crnim slovima. Mi smo nudili i druge varijante, ali oni neće ni da čuju. Traže kao svi što imaju. Zakon propisuje izgled samo za one table gde se koristi javni grb države. Ljudi nešto čuju od nekoga i traže da se radi isto tako. Ne raspituju se da li to zaista mora tako da izgleda ili ne. Valjda im je tako lakše. Ono što mi znamo jeste to da mora da bude na pečatu, natpisu, u lokalu, na vratima mi ih posavetujemo. Recimo da stoji natpis sa radnim vremenom, da li je otvoreno ili zatvoreno, da li je dozvoljeno ili zabranjeno pušenje ako je reč o ugostiteljskom objektu…“, objašnjava naša sagovornica.

„Nekada se graviralo mehaničkim mašinama“

I proces graviranja se poslednjih decenija menjao.

„Graviranje se pre radilo na mehaničkim mašinama koje su imale određene lenjire i nosače šablona. Na njih su se ređali mali šabloni koji su se podešavali, jer se taj natpis prenosio preko osovine na pločicu koju ste spremili da gravirate. Imali ste opciju da smanjite slova ili povećate ih. I onda je igla bukvalno grebala tu vašu pločicu na određenu dubinu po šablonu koji ste spremili. Danas je to opet drugačije. Gravira se sve mnogo brže i lakše. Bukvalno jednim pritiskom na laserskoj mašini. I tu je od fontova nekada bilo samo po dva ili tri modela na ćirilici i latinici, pisano, štampano i nešto između ta dva. Danas imate koliko god hoćete fontova. Čak neko i sam kod kuće uradi pripremu i ja to samo izgraviram. Meni se jako sviđa jedna mašina koju mi još nemamo, a koja gravira oblike unutar staklene kocke“, kaže Jelena.

„Danas se traže natpisi za stanove i poštanske sandučiće, pehari, medalje…“

U poslednje vreme dosta se traži graviranje pločica za vrata na stanovima i poštanskim sandučićima.

„Opet, izašao je i neki zakon koji predviđa da svaki stan mora da bude obeležen sa natpisnom pločicom koja sadrži prezime stanara i broj stana. Takođe, poštansko sanduče mora da ima obeleženo prezime i broj. I sad svakodnevno pravimo to. To radimo pet puta više nego do sada. Kod nas to što se mora, ljudi rade i ne pitaju za cenu. I to uglavnom rade stariji, samo da ne bi bili kažnjeni. Ono što se ne mora, to gledaju da izbegnu“, objašnjava naša sagovornica.

„Mi, takođe, imamo salon pehara, medalja, plaketa i uslužno ih graviramo. Ljudi su kod nas jako domišljati i različiti klubovi ili udruženja organizuju različita takmičenja ili turnire i onda kao nagradu obezbeđuju te pehare, plakete, medalje… I to učesnicima jako puno znači. Kao dokaz za njihov trud. Pogotovo deci. Tako da, uz natpisne pločice i za ovo jako puno imamo zahteva“, dodaje Jelena.

Mladi nisu zainteresovani za zanate

Kao i kod mnogih zanata, problem je što mladi nisu zainteresovani da ih nauče.

„Za ovaj posao koji mi radimo nema zainteresovanih. Ali mladi su zainteresovani za grafički dizajn. Bar neka korist od toga što provode to vreme za računarom. Svi više-manje znaju da naprave nešto u fotošopu, korelu, autokedu… Onaj ko zna da radi u tim programima mogao bi da dođe da radi kod mene. Za mesec dana bi se usavršio i mogao bi da vidi kako stvari funkcionišu u lokalu, a kako na terenu. A da sad neko treba da radi kako se nekada radilo, da sedne i da pola sata drlja po šablonu da izgravira tri slova, mislim da ne bismo mogli da nađemo nekog ko bi na to pristao“, objašnjava Jelena Mihajlov.

Brojni stručnjaci upozoravaju da bi u narednom periodu Srbija mogla u mnogim oblastima da se suoči sa manjkom radne snage. Mladi ili napuštaju zemlju ili su nezainteresovani za neka zanimanja. To se posebno odnosi na zanate. Zbog toga bi i država trebalo da se ozbiljno pozabavi ovim problemom.

  • Divider

  • Divider
  • Daruši
Na vrh