Izložba koju svako treba da pogleda – sećanje na Fabriku nameštaja u našem gradu

U Malom salonu Narodnog muzeja Zrenjanin 12. novembra je otvorena izložba “Fabrika nameštaja u Zrenjaninu: Između industrije i primenjene umetnosti” autora Dejana Vorgića, istoričara umetnosti i kustosa Zbirke primenjene umetnosti Muzeja. Izložba je realizovana povodom 160 godina od osnivanja fabrike nameštaja Antona Bencea i 75 godina od nacionalizacije i preregistracije u „Industriju nameštaja Žarko Zrenjanin“.

Postavku čine primerci nameštaja proizvedeni u vremenskom rasponu od poslednjih decenija XIX pa sve do kraja XX veka, u stilskim karakteristikama od istoricizma, preko secesije, art dekoa, funkcionalizma, pa sve do postmoderne. Prateći materijal su nacrti za nameštaj, knjige i table mustri, fotografije, računi, zahvalnice.

Rad na izložbi

Sa autorom izložbe Dejanom Vorgićem razgovarali smo o istoriji fabrike, njenom radu, stvaranju, izvozu, ljudima i jednoj prošlosti koja bledi, a koja nas je zadužila da je se sećamo i čuvamo od zaborava.

– Inicijative za ovakvu izložbu traju već 50-60 godina, kako iz Muzeja tako i iz drugih institucija. Bilo je pokušaja da se napravi ovakva izložba, posvećena fabrici nameštaja „Anton Bence i sin“, međutim, sticajem različitih okolnosti, do toga nije došlo sve do sada. Slati su dopisi u tadašnju fabriku nameštaja, rečeno je da nemaju sredstva za prezentaciju, stalno su bili neki problemi i to se odugovlačilo. Usput su naši kustosi tu temu malo „štrpkali“, proučavali, ali nikad ovako nešto sistematično nije organizovano, kaže naš sagovornik Dejan Vorgić.

Dodaje da mu je žao što izložba nije urađena u još većem obimu, ali napominje da zbog niza okolnosti nije moglo da se „izvuče“ više.

– Prostor nije dozvoljavao, a i ja ne volim da natrpavam stvari kada postavljam izložbe. Trudim se da to bude u nekom skladu, da ne bude ni natrpano ni prazno. Danas živimo u izuzetno brzom vremenu. Ako ponudiš ljudima previše informacija, onda oni „protrče“ kroz izložbu. Ovakav obim izložbe iziskuje 10 do 20 minuta za gledanje, što je sasvim dovoljno.

Ističe da izložbu nije bilo lako organizovati, počevši od nedostupnih informacija, neodazivanja ljudi i specifičnih društvenih okolnosti usled pandemije virusa korona.

– Oko godinu dana sam radio na ovoj izložbi i nikako da „izbacim“ sve to, ali mislim da smo na kraju napravili dobru, zaokruženu priču i uspeli da obeležimo tih 160 godina. Vrlo je bitno da pravimo izložbe ovog tipa, jer cela nekadašnja industrija u gradu ne postoji. Ono što postoji, jesu planovi da u nbudućnosti napravimo priču za neku narednu fabriku. Imam kontakte i sa ljudima iz Muzeja Jugoslavije, oni pripremaju izložbu posvećenu Industrijsko poljoprivrednom kombinatu „Servo Mihalj“. Biće ovakvih tema u naradnom periodu, jer već mlađe generacije ne pamte ništa iz nekadašnjeg Zrenjanina, pa tako ni fabriku nameštaja Antona Bencea. Kada je prestala da radi fabrika nameštaja u Zrenjaninu 2003. godine, onaj ko je rođen tada, sad već ima 18 godina, a ne zna da je fabrika postojala. Nažalost, u školi deca imaju ograničeno vreme za neku lokalnu istoriju, tako da treba podsećati ljude da mogu da vide šta je ono što smo nekad imali i u međuvremenu izgubili, jer to podsećanje može da podstakne neke nove ideje. Imamo nekoliko kompanija u gradu koje se bave proizvodnjom nameštaja, bile radionice ili mini fabrike. Treba i njima dati neki put kojim treba da se trasira i kako dalje da se razvijaju.

Fabrika nameštaja Antona Bencea među najstarijima na ovim prostorima

– Fabrika nameštaja Antona Bencea je osnovana 1861. godine i samim tim je fabrika sa najdužim kontinuiranim stažom na ovim prostorima. Jedini približni podatak koji sam našao je da je vršačka fabrika nameštaja osnovana 1865. godine. Ne mogu da tvrdim da je zrenjaninska fabrika najstarija, ali je zasigurno među najstarijima na ovim prostorima. Ona je od svog početka, pa sve do 2003. godine kada je privatizovana i prestaje da bude to što je bila, radila bez ikakvog prekida. Čak i za vreme Prvog i Drugog svetskog rata konstantno je radila i to u punom obimu. Za tih 142 godine postojanja možete da zamislite koliko nameštaja je napravljeno i koliko ljudi to i dan danas koriste u svojim kućama, a da verovatno mnogi ni ne znaju priču o fabrici.

Fabrika je osnovana kao tapetarska radionica i vremenom je rasla. Sedamdesetih godina počinje sa proizvodnjom nameštaja, a do tada su radili samo tapacirung bez drvenarije. Uvode polako drvene delove i 1893. godine fabrika prerasta u pravu industrijsku fabriku sa parnim mašinama i elektromotorima.

– Jako bitna stvar je da su se ljudi kontinuirano edukovali i imali su viziju kako to treba da se razvija. Tako je na primer osnivač, Anton Bence, putovao po Evropi gledajući slične primere: Francuska, Engleska, Beč. U Beču je radio jedno vreme, „krao“ je zanat. Onda je svoje sinove slao u inostranstvo da vide kako to funkcioniše, jer se tokom vremena menjala tehnologija izrade. Njegov sin, Mikša Bence, je isto odlazio u Beč i tamo radio jedno vreme. Zatim je on učio svoja tri sina da dalje nastave da rade. Dvojica od trojice su isto išli u inostranstvo. Atila je završio ekonomiju u Nirnbergu u Nemačkoj. Vratio se nazad i počeo da radi u fabrici kao ekonomista. Drugi sin, Zoltan, je u Štutgartu završio arhitekturu za unutrašnje uređenje stana. Postao je glavni dizajner fabrike.

Vorgić kaže da su dovodili razne stručnjake u fabriku kako bi pokazali i obučili naše ljude, a Zoltan je poveo pomoćnike iz Štutgarta.

– Dovodili su ljude iz Češke, koji su znali posao, da uvedu neke stvari koje do tada nisu ovde primenjivane. Mnogo toga se „vrtelo“ oko te fabrike i tokom vremena postigla je zapažene razultate ne samo ovde već i u inostranstvu.

Veliki izvoz nameštaja širom sveta

– Fabrika je izvozila mnogo. Možemo reći da je 10 miliona ljudi na svetu sa našim nameštajem. Putovao je na zapad – u Nemačku, Švajcarsku, Ameriku. Šezdesetih i sedamdesetih u Istočnu Evropu – Mađarsku, Čehoslovačku, Poljsku, Sovjetski Savez, Tursku, Ukrajinu, pa čak i u Etiopiju.

Pedesetih godina rađen je nameštaj za Veliku Britaniju po specijalnim nacrtima.

– Taj nameštaj nije bio za naše tržište, nego su iz Engleske slali njihove nacrte, a mi smo radili po njima i onda im je slato. To nije usamljen slučaj. Dešavalo se i sa drugim fabrikama, jer je proizvodnja kod njih bila skupa i bilo im je jednostavnije da pošalju nacrte, a da im se zatim pošalje nameštaj.

Vorgić navodi da ima raznih interesantnih primera o nameštaju iz fabrike i da je to, po njegovim rečima, jako bogata istorija koju ne treba da zaboravimo.

– Sve te nagrade koje je osvajala tokom vremena od Milenijumske izložbe 1896. godine, pa tri čuvene izložbe u Centralnoj Evropi 1933. godine, tri nagrade u Parizu, Londonu i Briselu, pa posle Drugog svetskog rata Beogradski sajam, nagrada Oslobođene Vojvodine. Malo je firmi u Zrenjaninu dobilo tu nagradu. To je bogatstvo koje ne treba da zaboravimo, zbog toga i ova izložba postoji.

Najviše podataka oko izvoza namešataja Vorgić je uspeo da prikupi za period tokom 50, 60 i 70-ih godina prošlog veka.

– Za ranije, u međuratnom periodu, nisam uspevao da pronađem podatke. Ono što znam jeste to da je ranije u okviru fabrike nameštaja postojala proizvodnja kovčega za sahranjivanje, to se izvozilo u velikom broju u međuratnom periodu.

Autor izložbe objašnjava da je fabrika zaista bila veoma specifična kroz celu svoju istoriju i da je u fabrici nekada bila i proizvodnja drvenih roletni i žaluzina, a da je to tada bilo jedinstveno na ovim prostorima i najverovatnije da je u tome bila prva u Srbiji.

– I dan danas po nekim starim kućama mogu da se nađu te drvene roletne. Dobio sam dojavu za neke kuće pa ću ići da pogledam. Na izložbi je izložena samo jenda pločica, jer svaka roletna je imala svoju mesinganu pločicu sa imenom firme. Nažalost, nismo mogli da izložimo kompletne roletne niti verujem da bi neko dozvolio da se komplet roletne skinu sa prozora.

Što se tiče nameštaja i njegovog izvoza, po priči Dejana Vorgića, fabrika je i u tome bila vrlo specifična.

– Na primer 60-ih godina kada je krenuo izvoz u Ameriku bilo je komplikovano i skupo prebaciti nameštaj. Bio je glomazan, morao je da se šalje raspakovan i rastavljen. Zbog toga su izvozili neke muzičke, takozvane, kabinete. To je tada bilo popularno. To je bio mali ormarić u kojem je spakovan radio, gramofon, magnetofon. To su izvozili raspakovano, a firma u Americi je po njihovim nacrtima to sklapala i prodavala dalje. Nešto kasnije, u Ameriku su odlazili ekskluzivniji komadi nameštaja, ali ne u tako velikom obimu. Nameštaj u duborezu iz serije „Barok“ odlazio je za Severnu Ameriku. Za Rusiju je išao kompletan nameštaj koji je išao i za naše tržište. Nije bilo specijalnih zahteva osim toga da je bio malo kvalitetnije izrade. Rusi su insistirali da to bude malo deblja iverica, malo bolji okov, malo kvalitenije od našeg ‘redovnog’.

Vorgić u razgovoru za portal I love Zrenjanin otkriva da mu je otac radio u fabrici nameštaja i da se radilo u tri smene.

– Voz je dolazio noću, pakovalo se i slalo za Rusiju. Tamo je opremljen čitav jedan hotel sa 4000 soba. Učestvovalo je više firmi, između ostalih i naša fabrika nameštaja. To je danas nemoguće. Dobiti danas na opremanje jedan hotel u Beogradu je nezamislivo, a ne da se opremi hotel u Moskvi i da se sve to izradi, spakuje, odveze, sklopi i postavi. To je prosto neverovatno za današnje uslove.

Fabrika je, u zavisnosti od perioda, izvozila 30 do 40 posto svoje proizvodnje, što govori u prilog tome koliko je bila značajna, ne samo za grad i zemlju u kojoj je rasla i razvijala se, već i za svet.

Kvalitet radnika fabrike i poklon Titu

– Bio sam dosta upućen u celokupnu priču oko fabrike pre nego sam krenuo da radim na izložbi, dosta sam celu priču pratio i privatno ali i kroz rad mojih prethodnica. Nisam došao na nepoznatu oblast, ali ipak širina i obim svega toga su mi bili strani. Taj kvalitet radnika, to je ono što me je u potpunosti oduševilo. Ti ljudi su stvarno bili majstori svog zanata. Mislim da je to bila i osnova svega za uspeh koji je fabrika postigla. Čuo sam da je jedan od radnika koji je radio duborez na nameštaju uradio bistu u drvetu Zoltanu Benceu. Uradio je bistu koja je tako izgledala da su svi bili šokirani. Mnogi koji su prolazili pored nje konstatovali su: „K’o Tito“.

Vorgić kaže da mu je otac počeo raditi u fabrici kao stolara koji je došao do mesta poslovođe.

– Obišao je celu Evropu zahvaljujući svom poslu u fabrici. Svi ti ljudi koji su radili su bili neverovatno obučeni. Otac mi je pričao da je postojalo prototipsko odeljenje u kojem su radili najbolji majstori i oni su radili nameštaj po komadu, po porudžbini iz državnih institucija. Slali su taj jedinstven nameštaj za Skupštinu u jednom komadu u duborezu ili kako je već bio ukrašavan. Teško je danas ući u trag tom nameštaju.

Ono što je Vorgić uspeo da pronađe, a što ga je kako sam kaže iznenadilo u celom istraživanju, jeste poklon za Titov 62. rođendan 1954. godine.

– Fabrika je uradila šahovski sto kompletno u intarziji (ukrašavanje proizvoda stolarske zanatske umetnosti umetanjem ornamenata od sedefa, slonove kosti, raznobojnih komadića drveta, metala i drugo) čudan za to vreme, vrlo interesantan sa sve šahovskim figurama i sve je ručno odrađeno. Danas se taj poklon čuva u Muzeju istorije Jugoslavije u vili „Mir“ za koju su rađene i kućice za ptice u našoj fabrici.

Retka svedočenja ljudi koju su radili u fabrici nameštaja

– Mislim da sam ovim što sam uradio tek zagrebao priču o fabrici, šta tu sve još ima i šta se sve tu još može otkriti. Mnogi ljudi koji su radili u fabrici nisu među živima. Imao sam manji opseg sagovornika. Dosta bivših direktora i ljudi koji su radili u dizajnerskom odeljenju od njih 5-6 uspeo sam da dođem samo do jedne žene, a za dvoje sam ustanovio da nisu više živi. Teško je doći do tih podataka, a arhivska građa nažalost nije sačuvana.

Autor izložbe kaže da svedočenja ljudi ne mogu da se meri ni sa čim danas, jer su mu svi pričali sa jako velikim poštovanjem i elenom o fabrici, poslu, svojim kolegama i poslodavcima.

– Iz priča se vidi da su svi bili uvezani, povezani, da su radili za istu stvar, bez sujete. To vreme je idealizovano doba gde su svi radili za tu fabriku. Baš mnogi sa setom pričaju, sa sećanjem na lepa vremena, dosta njih neće čak ni da daju intervju za medije. Jako ih boli što se sve tako završilo. U katalogu mi je dosta pomogla jedna osoba koja je bila na veoma visokoj funkciji u fabrici. Ta osoba neće ni ime da joj se spominje u katalogu, ni u zahvalinici, nigde. Kao da nikad nije postojala, kao da nikad nije bila deo te priče. Mnogi su ogorčeni što je fabrika tako završila. Tamo su proveli neko lepo vreme i dali svoj radni vek za nešto za šta su oni mislili da je idealno, a sada je pretvoreno u prah i pepeo. Niko nije ni jednu lošu stvar rekao o periodu pre osamdesetih, kad je već počela blaga kriza i kada je dosta ljudi otišlo iz fabrike.

U stvaranju izložbe pomaže i naslednik Tibor Bence

– Zoltan Bence je pedeset godina bio u fabrici. Bio je duša te fabrike, a o njemu i njegovoj porodici svi imaju najlepše moguće reči – gospoda, ljudi, uvek spremni da pomognu. On je još pre završetka fakulteta u svojih 25 godina počeo da radi i imam podatak da je sve do početka sedamdesetih godina radio. Kasnije je radio kao savetnik. Njima su čak oduzeli fabriku, nije više bila u njihovom vlasništvu, ali oni su ostali na radnim mestima. Atila Bence je ostao na mestu šefa računovodstva, a Zoltan kao tehnički direktor. Cela porodica Bence je bila duša te fabrike.

Vorgić ističe da mu je naslednik Tibor Bence, sin Zoltana Bencea, puno pomogao u stvaranju izložbe.

– Žao mi je što nije uspeo da dođe na otvaranje izložbe. Zaslužio je da to vidi, da oseti. Od njega sam čak dobio i pismo koje je poslao za otvaranje izložbe. On je arhitekta koji je živeo i radio ovde do sedamdesetih godina, a zatim se preselio za Minhen. Mnogo mi je pomogao, a pritom čovek ne koristi kompjuter. Pričamo isključivo telefonom i šaljemo poštu. On ode u kopirnicu iskopira dokumenta i fotografije, spakuje u pismo i pošalje mi. Meni je sve to bilo divno, jer smo se i na taj način vratili u prošlost.

Kako kaže autor izložbe, u njoj je pored Tibora Bencea učestvovalo još mnogo ljudi.

– Možda to ne izgleda tako posetiocima, ali zaista mnogo darodavaca, kolekcionara je dalo predmete. Tu su i prijatelji, kolege iz drugih muzeja, konzervatori koji su radili na nameštaju da se upristoji, tehnička služba. Zaista velik tim ljudi stoji iza ove priče. Ono što je meni bila početna ideja jeste da nekako probam da odradim kompletnu proizvodnju nameštaja, ovaj deo je samo fabrika, ali u gradu je postojao neverovatno veliki broj radionica, stolara koji su pravili vrlo ozbiljan nameštaj i vrlo sličan fabričkom, samo ne u tom obimu i produkciji. To je tradicija od početka 19. veka koja je bila vrlo jaka u našem gradu. Prva ideja je bila da sve to nekako upakujem, međutim kada sam ušao u temu i shvatio koliko je sve to ozbiljno i široko. Odlučio sam da sada radimo fabrike, a u nekom drugom slučaju stolarski zanat.

Vorgić se nada da će tu temu uraditi sa koleginicama sa Etnologije kako bi proširio celu priču. Napominje da je bilo neverovatnih proizvođača u gradu koji su ostali na nivou radionica, ali da su učestvovali na velikim izložbama, dali odlične rezultate. Ističe da je to vrlo interesantna i neistražena tema koja zahteva posebno vreme u istraživanju i sastavljanju celokupne priče koju takođe treba sačuvati od zaborava.