Isidora Cvetić je ljubav prema biologiji i umetnosti krunisala mnogobrojnim nagradama

Isidora Cvetić je mlada devojka, srednjoškolka, iz Sečnja, koja je dosadašnjim uspesima fascinirala sve koji su je upoznali. Isidora je pre svega uspešan biolog, likovni umetnik i pisac, a neretko je nazivaju i čudom od deteta.

„Odrasla sam u porodici punoj naučnika i umetnika. Zasluge za veći deo ličnosti u koju sam izrasla, pripisujem samo i isključivo deki. Deka je bio doktor bioloških nauka, slikar i vajar amater. Od najranijih dana, trudio se da njegovu ljubav prema nauci probudi u meni, na krajnje nenametljiv način. Mogu reći da je definitivno uspeo u tome. Pošto vrtić nisam pohađala, provodila sam dane sa njim u našem voćnjaku, učeći latinske nazive svega što bismo zapazili. Učio me je kako se prave herbarijumi i insektarijumi, a na svako moje pomalo šašavo pitanje odgovarao je sa zadovoljstvom. Pisanje je došlo kasnije, nakon njegove smrti, odjednom, kao da je nešto čučalo u meni i samo čekalo da bude oslobođeno. Srećom, moj krug prijatelja sastoji se od ljudi punih podrške. Zainteresovani su za stvari kojima se bavim, i uvek se rado pokrene diskusija o bilo čemu. Kada se okupimo, veliki deo vremena provedemo svirajući i pevajući. Uprkos mnoštvu stvari kojima se bavim, uvek mi ostane i više nego dovoljno vremena da se u toku dana posvetim druženju. Dan mi nikada ne ostane neispunjen pričama o nauci, umetnosti i muzici“, naglasila je Isidora Cvetić.

Takmičenja i nagrade

U osnovnoj školi, Isidora je krenula na takmičenja. Najviše nagrada je osvojila iz srpskog jezika, dok je najveće uspehe postigla iz biologije.

„Prva takmičenja su bila iz biologije, kasnije je na red došao srpski jezik i mnoštvo literarnih konkursa. Najviše nagrada sam osvojila iz srpskog jezika, pošto su postojala 2 takmičenja, iz književnosti i gramatike. Iz biologije brojim 6 prvih i jedno drugo mesto na opštinskim i okružnim takmičenjima, kao i učešće na Republičkom. Iz srpskog jezika sam osvojila 3 treća, 2 druga i jedno prvo mesto na opštinskim i okružnim takmičenjima. Učestvovala sam na Republičkom takmičenju iz književnosti, a osvojila drugo mesto na Republičkom takmičenju iz gramatike. Bila sam i učesnik „Pesničke štafete“, i osvojila drugo mesto za pesmu „Ogledalo“, kao i „Čitalačke značke“. Odlikovana sam sa dve srebrne i jednom zlatnom. Na poetskim konkursima u Dragincu i  Regionalnom centru za talente, pesme „Vrana“ i „Kuća istočno od kiše“ osvajaju prve nagrade. U srednjoj školi sam pokušala da pronađem bilo šta sem biologije, za šta ću biti podjednako strastveno zainteresovana, međutim, ne uspevam. Interesovanja mi se u srednjoj školi nisu promenila, već sam samo dodatno krenula da ih razvijam i radim na sebi  „, ističe Isidora.

Prva zbirka pesama

Spremanje za školska takmičenja, naročito iz biologije, joj je bilo lako, jer je proširivanjem naučenog i pročitanog na času zadovoljavala svoju radoznalost. Najteži poduhvat odnosio se na njenu zbirku pesama. Izazovnost se nije odnosila na sam odabir pesama i njihovo povezivanje u jednu smislenu celinu, već na slanje zbirke na konkurs. Sama pomisao da će ljudi čitati ono na  na šta je utrošila godine svog života (sudeći po tome da su neke pesme bile napisane čak u 7. razredu), strašno je plašila. Sada joj je drago što je pesme “pustila u svet”.

“ Zbog čitave situacije sa pandemijom, takmičenja za koja sam se spremala u srednjoj školi, nisu održana. Pošto sam imala dosta slobodnog vremena na raspolaganju, oprobala sam se u sastavljanju zbirke pesama za jedan poetski konkurs. Za konkurs sam saznala zahvaljujući mentorki Danijeli Aleksić, čija podrška na mom putu nikada nije izostala. U pitanju je 29. poetski konkurs „Desanka Maksimović“, gde se među članovima žirija našao i Matija Bećković. Moja zbirka „Priča o malom zrnu peska“ bila je među 10 najboljih na konkursu“, ponosno navodi Isidora.

Odlazak u Petnicu

„U Petnicu sam prvi put otišla krajem osnovne škole, kao preplašen i povučen đačić, nesiguran u sebe. Najveća nesigurnost je bila zbog činjenice da ću biti okružena velikim brojem ljudi, na šta do tada, nisam navikla. Taj prvi odlazak u Petnicu, za mene je bio revolucionaran, jer mi je pomogao da izađem iz svoje zone komfora. Petnica je bitna, ne samo zbog saznanja koja tamo steknete, već i zbog ljudi koje, sigurna sam, nikada nećete zaboraviti. Već tri godine sam redovni polaznik Stanice. Pored Letnje naučne škole, pohađala sam seminare biomedicine i biologije, koji su možda čak i definitivno zapečatili ono čime ću se u budućnosti baviti“, naglasila je Isidora.

„Moja poruka mladima, sigurno bi jednom delom bila : „Verujte u sebe! Verujte u sebe i radite na sebi. Negujte svoja interesovanja, budite sami sebi najveća podrška. Pre svega, negujte one vrednosti koje nas čine ljudima, jer će sutra, svet na nama ostati. Učinimo svet boljim mestom“, poručila je Isidora.

Planovi za budućnost

Uprkos njenoj sigurnoj želji da se bavim određenim stvarima, misli da još uvek nije u mogućnosti da odvoji ono što je najviše privlači.

„Problem kod zainteresovanosti za više sfera, upravo je ta konfuzija koja mi se često vrti po glavi – šta staviti u prvi plan? Da li će to biti nauka ili umetnost? Jedno je zasigurno – vreme će pokazati. Možda je nauka je nešto čemu bih volela u budućnosti da se posvetim. Zbog globalnog zagrevanja i sve veće čovekove nemarnosti, biološki svet umnogome ispašta, i sve više vrsta postaje ugroženo. Pored svega, želela bih da doprinesem podizanju ljudske svesti o značaju očuvanja životne sredine. Međutim, mislim da lično ne bih bila u potpunosti zadovoljna baveći se samo naukom. Umetnost, kako likovna, muzička, tako i literarna, čine ogroman deo mog života, i nisam spremna da se toga u potpunosti odreknem. Zato ću nastaviti da pišem, sviram i slikam. Stvaraću za sebe, a nekad će moja knjiga možda završiti na nečijoj polici, slika možda ostati da krasi nečiji zid. Možda će ostati moja pesma, tiho da putuje kroz vazduh iza neke galame, ili iza neke tišine“, pretpostavlja Isidora.

Od osećanja do pesme

Isidora naglašava da je njeno stvaralaštvo u potpunosti prikazuje. Najviše je sebe opisala u svojim pesmama, i svako ko ih dobro protumači, upoznaće i nju.

„Inspiracija za slikanje, kao i za pisanje, dolazi na vrlo sličan način. Pošto se bavim slikanjem portreta, nekada je dovoljno da zapazim samo jedan detalj na fotografiji, koji izdvoji osobu iz gomile i natera me da je naslikam. Kod pisanja se to uglavnom dešava poprilično burno, retki su slučajevi kada sebi zadam temu i razmišljam o njoj. Češće se dešava da poželim da zapišem svoja osećanja na list papira od koga na kraju nastane pesma. Moje unutrašnje biće, najbolje izlazi na površinu pri čitanju nečega što sam napisala, bila to poezija ili proza. Kada biste me pitali da izdvojim samo jednu priču ili pesmu koja me najbolje opisuje, mislim da bi to bilo gotovo nemoguće. U skladu s tim, smatram da upravo zbirka pesama „Priča o malom zrnu peska“ igra ulogu mog književnog dela koje me najbolje opisuje. Tridesetak pesama odvojenih u šest ciklusa i povezanih u jednu celinu „Pričom o malom zrnu peska“, čine deliće mene prikupljene kroz periode od nekoliko godina. Zato, tako spojeni, i ukoliko se dobro protumače, čitaju se kao da čitate mene“, istakla je Isidora.