Lekari u Srbiji se već 13 meseci bore sa korona virusom i pružaju pomoć svima kojima je ona neophodna. Nekada uspeju da pomognu pacijentu, a nekada nažalost to ne mogu, uprkos svim naporima koje u to ulažu. I upravo je ta nemoć da se spasi bolesnik ono što doktore najviše pogađa, kaže infektolog dr Dragan Tošić, načelnik Infektivnog odeljenja Opšte bolnice „Đorđe Joanović“ u Zrenjaninu. Leka protiv korone još nema, ali ako u ovom trenutku nešto može da nam pomogne da bolest pobedimo to je sigurno vakcina, uverava ovaj lekar koji je već više od godinu dana u crvenoj zoni kovid bolnice, a koji je i sam preležao koronu.
Kako borba sa korona virusom izgleda iz ugla lekara na „prvoj liniji fronta“ godinu dana od početka pandemije? Šta je korona za Vas danas, a šta je bila pre godinu dana?
Nekome ko nije bio u crvenoj zoni i ko to nije video možda je i teško objasniti šta je ova bolest. Ako bih poredio situaciju pre godinu dana i sada mogu da kažem da su u početku vladali strah, nedoumica… Mnoge stvari nismo znali, plašili smo se, uhodavali smo se. Kasnije smo dobijali nove informacije, pa je to išlo malo drugačije. Evo više od godinu dana je već prošlo. Ono što je dobra stvar je da smo uvek imali dovoljno opreme. Imali smo da se štitimo. Ali, nedostajale su nam prave informacije vezano za samu bolest. Ono što je najstrašnije jeste da nismo imali lek protiv ove bolesti. Nije postojala tada ni vakcina. Lečili smo pacijente tada kako smo znali i umeli.
.jpg)
Zrenjanin je u prvom talasu korone donekle bio pošteđen, ali je u drugom bilo dosta zaraženih i umrlih
Kontaktirali smo sa klinikama. U tom prvom talasu sve je išlo prema kliničkim centrima, što nam je olakšavalo rad ovde. Iskreno, mi u tom prvom talasu ovde u Zrenjaninu nismo ni imali puno pozitivnih ljudi. Tu smo dobro prošli. Mislim da u regionu nismo imali ni smrtnih slučajeva. To je potrajalo do juna. U junu je naišao drugi talas, ili je to možda i ostatak prvog talasa, kada je bilo „žestoko“. Tada smo imali mnogo zaraženih. Nažalost, bilo je dosta i smrtnih ishoda. Bio je veliki broj pregleda. Situacija se u potpunosti promenila. Tada su klinike bile pune. Nisu mogle da prime veliki broj pacijenata, tako da smo uglavnom za sve pacijente morali posebno da dogovaramo transport. Za svakog pacijenta smo zvali da pitamo da li imaju mesta da ih prime. I tako smo ih zbrinjavali.
To je bio početak pravog suočavanja sa ovom pandemijom, za koju do tada mi u Zrenjaninu nismo ni znali. To je bilo u junu, julu, avgustu. Onda je došlo malo do smirenja, da bi u novembru opet sve „eksplodiralo“. I to su, možda, i najteža dva-tri meseca. Novembar, decembar, delimično januar kada smo imali najveći broj zaraženih. Čini mi se, i najveći broj umrlih. To je bilo jako strašno. Tada smo najviše bili pogođeni. Počeli su da se razboljevaju zdravstveni radnici. Mi, kao malo odeljenje smo doživeli vrlo strašnu stvar. Kolega Papić i ja smo se razboleli od korone. On je imao veoma težak oblik bolesti. Malo je falilo pa da bude na respiratoru i ko zna kako bi se to završilo. Ja sam imao malo blaži oblik. Veliki broj sestara se razboleo. I onda shvatite sa kakvom bolešću imate posla i šta vam sve preti.
Jedino oružje koje trenutno imamo protiv korone je vakcina
Danas je, možda, razlika u tome što imamo neko oružje kojim možemo da se suprotstavimo ovoj bolesti. To je vakcina. Mislim da su prvi stanovnici Srbije vakcinisani negde od prve polovine januara. Sada je već više od milion ljudi u našoj zemlji revakcinisano. To je ono što nam daje nadu da ćemo uspeti da se izborimo sa ovom pandemijom. Leka još nema. Pravi lek protiv korone još ne postoji. Sve ovo što mi dajemo, to je da pomognemo da se pacijent uz pomoć svog imunog sistema izbori protiv ove bolesti. Kažu da se ispituje dosta vrsta lekova. Da li će neki biti pušten u upotrebu još se ne zna. Vakcina nam je sad tu i nadamo se da će je građani prihvatiti i da ćemo uspeti da se sa ovim nekako izborimo.
Korona je izuzetno nepredvidiva bolest
Koliko je korona nepredvidiva bolest?
Ni jedan dan nije sličan drugom. Nekada imate tako teške slučajeve i morate da se borite za svakog od tih pacijenata. Doživljavate nešto neverovatno. Pacijet vam se guši, bori se za dah, moli vas i pita da li ima šanse da preživi. Pita da li mu možete pomoći. S druge strane, nekada bude malo mirnije. Zaista su stvari nepredvidive. Imate slučajeve gde pacijent dođe u relativno dobrom stanju, a već sledeći dan se dogodi nešto čudno. Vidite da bolesnik „tone“, da ne može da diše, da se guši, da možete da očekujete da u vrlo kratkom vremenu dođe do onog najgoreg ishoda. Tražite mogućnost da ga pošaljete u neku veću ustanovu gde, na neki način, imaju više iskustva. Gde su bolje opremljeni, gde mogu više da pomognu.
Nijedan dan nije isti, niti se može porediti sa drugim. Ono što je karakteristično za svaki dan jeste da je ispred naših ambulanti veliki broj ljudi koji čeka našu pomoć. To je slično sve ovo vreme. Sada je, možda, nešto manje pacijenata, ali ne mnogo manje. I dalje svakog dana pregledamo više od 100 pacijenata. U najgorem periodu, u decembru, smo imali i preko 200, 250 pacijenata dnevno.
Da li je bilo i obrnutih situacija – da su pacijenti uspeli da se oporave nakon izuzetno teškog stanja?
Bilo je i takvih slučajeva gde nismo davali velike šanse da će to dobro da se završi, ali su ljudi uspeli da se oporave. Ali, toga je bilo mnogo manje, nego što se dešavalo da su ljudi iz nekog relativno stabilnog stanja za samo nekoliko sati „potonuli“ i da više nismo mogli da uradimo ništa. Čak ni to što smo ih upućivali u veće centre nije pomoglo.
O samom virusu se i dalje malo zna
Da li posle više od godinu dana znamo sve o virusu?
Iskren da budem, ja možda i nisam kompetetan da govorim o tome koliko znamo o virusu. Slušajući ljude koji se bave naukom i kod nas i u inostranstvu moj utisak je da se nije nešto mnogo napredovalo kada je u pitanju sam virus. Zna se da postoje novi sojevi. Vidi se da virus napada sve organe, ne samo pluća. Napada i bubrege i jetru i mozak i srce i mišiće i zglobove… Uglavnom saznali smo da je reč o sistemskoj bolesti. Ali, nešto više ne. Jedino što smo u proteklom periodu uspeli jeste da struka napravi vakcinu koja ne može 100 posto da zaštiti. Ja to svima objašnjavam. Nemojte očekivati da ako ste vakcinisani možete da se opustite i da ništa ne može da vam se dogodi. Može čovek i preko vakcine da se zarazi, ali nikad ne može da ima toliko težak oblik korone kao kada nije vakcinisan.
Ja sam uvek, kada sam bio u prlici, apelovao na sve, posebno na zdravstvene radnike, da se vakcinišu. Da nikako ne nasedaju na te priče tog nekakvog antivakcinalnog lobija i da ljude odvraćaju od vakcine. Jer kad dođu ovde i kad dožive to što dožive onda im to više ne pomaže ništa. Sve te koji tako lako odvraćaju ljude od vakcine, ja bih doveo da rade po nekoliko dana u kovidu. Da pomognu sestrama, lekarima, da transportuju pacijente do rentgena na dijagnostiku, da pomažu da se donesu boce sa kiseonikom… Mnogo stvari bi imali da rade. Pa da vide kako to izgleda. A to urlikanje na ulici i pozivanje ljudi da budu protiv ovoga ili onoga ili pravljenje žurki, to je nešto što ja mislim da ne pripada civilizacijskom nivou.
Ni jedna vakcina ne štiti 100 posto, pa tako ni vakcina protiv korone
Da li mislite da su ljudi pomalo zbunjeni, jer čuju da i pored vakcine mogu da se razbole? Iskustva sa vakcinama koje postoje već dugo su da su brojne bolesti iskorenjene i da su ljudi kada ih prime zaštićeni.
U pravu ste, zahvaljujući vakcinama čovečanstvo je pobedilo mnoge zarazne bolesti. Skoro sam pročitao podatak da bi da nije bilo vakcina, čovečanstvo danas verovatno imalo duplo manje stanovnika nego što sada ima. Ja prenosim ono što sam čuo od eminentnih stručnjaka. Nijedna vakcina, dakle, ni ove koje su u opticaju desetinama godina ne mogu da zaštite 100 posto. Tako ni ova vakcina ne može da zaštiti 100 posto. Podaci do kojih sam došao pokazuju da otprilike 10 posto onih koji su vakcinisani mogu da se razbole. Ali, od tih 10 posto 90 posto neće imati tešku kliničku sliku, a preostalih 10 posto može da ima težu kliničku sliku. To mislim da narod nije dovoljno slušao. Ipak, čini mi se da je za strah od vakcine veći problem neki iracionalni strah i ubeđivanje od nekih grupa koje ne znam šta žele da postignu time što odvraćaju ljude od vakcinacije.
Antivakcinalni lobi nanosi veliku štetu
Ja nikako ne mogu da dođem u priliku da razgovaram sa nekim ko to zastupa, pa da vidim koje on ima argumente da ljude odvraća od vakcine. Da ga pitam da li poznaje nekog ko je imao koronu. A malo je takvih koji nemaju nikog u svom okruženju da je bio bolestan. Da ne mogu da shvate koliko je bolest teška i koliko je njen tok nepredvidiv. Taj antivakcinalni lobi nanosi veliku štetu. Nije to samo kod nas, to je širom sveta. Ako išta spreči ovu bolest ili ako je zaustavi to će biti vakcina. Evo videli ste Izrael, mala organizovana zemlja koja je 30 posto stanovništva revakcinisala. Svi su primili po jednu dozu. Mere su popuštene maksimalno. Ljudi rade. Mi smo u Evropi u samom vrhu što se tiče vakcine. Nažalost, epidemija još traje. Još imamo problema, ali sigurno bi, da nije bilo vakcine, problemi bili još veći.
Ni jedan organ nije zaštićen od korone
Kakve su sve kliničke slike imali pacijenti – od tipičnih do potpuno atipičnih?
Svi građani znaju za simptome korone kao što su temperatura, poremećaj čula ukusa i mirisa, bolovi u mišićima, kostima… Ono što je najteže bilo i gde smo mi najviše strahovali jeste kada počne gušenje. Kada krenu da otkazuju pluća. Bilo je slučajeva da je došlo do poremećaja u kardiovaskularnom sistemu. Imali smo slučaj da su pacijentu otkazali bubrezi i morali smo da pokušamo da ga spašavamo dijalizom. Ni jedan organ u koroni nije pošteđen. Najčešće komplikacije jesu na plućima, ali nisu bili retki slučajevi da su stradali i drugi organi. Sad se dokazuje da korona ima uticaja na centralni nervni sistem. Ono što smo mi kod naših pacijenata primećivali kada se već oporave i kada odu jeste da se javlja neki zamor koji traje dugo. Ne dve-tri nedelje, nego mesecima. Ti ljudi nemaju snage, žale se da nemaju kondicije.
Mi im preporučujemo da se ne bave sportom odmah i da se ne izlažu velikom naporu, jer može da dođe do iznenadnih problema. Čuli ste za onog zvezdinog košarkaša koji je bio u punoj snazi, otišao na trening i ostao ispod koša. Niko nije utvrdio zašto je to tačno bilo, ali je činjenica da je čovek preležao koronu, shvatio da je izlečen, otišao na trening i u jednom zakucavanju je pao i nije više ustao. Nepredvidivost je toliko velika da ni na našim najvećim klinikama ne mogu da vam kažu šta se sve može dogoditi. Ono što možda nismo pričali, to je da se sve više trudnice razboljevaju. I to je veliki problem, šta tu uraditi. Dođe žena koja je trudna, uđe u težak oblik bolesti i onda sve ono čime danas raspolažemo teško da može da pomogne.
Najteže je kada gledate pacijenta kako se muči, a ne možete da mu pomognete
Šta je i Vama i Vašim kolegama bilo najteže i šta Vam je i dalje najteže?
Najteže je kada vidite da dajete sve od sebe, a svesni ste da ćete teško uspeti da pomognete bolesniku. Da je pod znakom pitanja da li će preživeti. Još kad vas pita kakve su mu šanse… Vi nešto znate od toga što vas pita, ali mu ne kažete ono što zapravo mislite. Teško je kada se bolesnik pred vama bori za vazduh, traži pomoć, a vi vidite da to što činite nije dovoljno. I to ostavlja velike posledice na nas lekare i svo zdravstveno osoblje. Sa tim nikako ne možemo da se pomirimo. Izgubili smo čoveka. A to je i te kako teško. Danima posle prepričavamo, razmišljamo da li smo mogli još nešto da preduzmemo da mu pomognemo, preispitujemo odluke… Uvek nas to prati. Veliki broj pacijenata nam je i danas pred očima. Mislim da nikada to nećemo zaboraviti. Pamitimo njihova imena, godine, gde su radili…
To je nešto čega, čini mi se, u ranijem periodu i kod drugih bolesti nije bilo. Nekako je prirodni tok da čovek kad se rodi biološki mora i da umre, ali je to nekako bilo drugačije. Da li je to zato što je broj umrlih od veliki, a veliki je? Da li zato što je priličan broj mladih ljudi koji su radno sposobni, koji su se iz nekog punog zdravlja razboleli pa su imali takvu sudbinu da umru… Ovde je nešto posebno što razdvaja od drugih bolesti. Predugo traje i ne vidimo kraj.
Lekari su umorni, iscrpljeni, ali se i dalje bore da izdrže i pomognu svima kojima je pomoć neophodna
Koliko ste Vi i Vaše kolege, koji se borite za živote ljudi, u ovom trenutku umorni, iscrpljeni…? Može li se o tome uopšte i razmišljati kada iz dana u dan pristižu novi pacijenti?
Kada bi se gledalo na umor, verovatno polovina nas ne bi došla da radi. Međutim, nekako gledamo da ovo izdržimo. Umorni smo svi, napregnutost je velika, nekada bude i nervoze… Ono što je mene posebno oduševljavalo, govorim o svom odeljenju koje je u crvenoj zoni 13 meseci, jeste to što nikada niko nije odbio naređenje. Ja sam se setio jednog članka vezano za naše pilote tokom NATO bombardovanja u kojem je pisalo „niko nije rekao neću, niko nije odbio naređenje“. I ja to mogu da kažem za svoje saradnike. Niko od njih nije rekao neću, niti je odbio naređenje. Svi su se trudili da dođu, da pomognu koliko mogu. Razboljevali su se dosta, ali straha nije bilo.
Ostajalo se na poslu i po 10-15 sati. Koliko god je trebalo, svi su bili na odeljenju. Posebno kada smo imali problema sa slanjem bolesnika u ustanove višeg ranga. Ni oni nisu imali prostora, pa su čekali da im se mesto oslobodi i govorili su nam da budemo na telefonskoj vezi dok se ne obezbedi prazan krevet za našeg pacijenta. Za to vreme morate da održavate bolesnika, ne možete da ga šaljete da umre usput. Bilo je slučajeva da smo i satima čekali na to da nam jave da možemo da pošaljemo pacijenta. Tu se nije gledalo na radno vreme.
„Zadesilo nas je čudo, za koje smo videli da smo u tom trenutku nedorasli“
Kao infektolog obučavali ste se rad u slučaju epidemije, pandemije, ali da li ste ikada pomislili da ćete se stvarno suočiti sa ovako nečim?
Imam 34 godine radnog staža, a infektolog sam 25-26 godina. Iskreno, nisam očekivao ovako nešto. Bilo je ranije epidemija. Bilo je trihineloze, imali smo male boginje… Ali, ovakvu bolest nisam očekivao. Sećam se da su nam kada sam bio student pričali o velikim boginjama. To je bila strašna bolest, ali nekako smo mislili da je to pobeđeno i da nećemo imati ništa slično.
Odjednom se pojavilo neko čudo, za koje smo videli da smo u tom trenutku nedorasli. Sećam se tih prvih dana kada se pojavila korona, da smo na kolegijumima raspravljali o tome. Tada mi je tadašnja direktorka rekla da kažem nešto o koroni. Ja sam pomislio šta mogu da kažem, kada ništa ne znam, osim onog što se piše po novinama. Negde sam tada bio pročitao da je u Kini umrlo šest lekara i ne znam koliko zdravstvenog osoblja i ja sam to rekao. To niko nije do tada pročitao i svi su počeli da se hvataju za glavu. I tada sam im rekao da bolest očito nije ni malo naivna, a da za nju nemamo lek. Ubrzo zatim je bolest došla kod nas…
„Vakcinišite se i ne plašite se vakcine“
Pandemija predugo traje i svima nam je već dosta da živimo u tzv. novoj normalnosti, ali šta bi bio Vaš savet svima nama?
Ja bolji savet nemam osim da apelujem na sve građane da se vakcinišu i da se ne plaše vakcine. Ja sam i preležao koronu i vakcinisan sam vakcinom Sputnik. Nisam imao nikakvih problema. Ni veliki broj ljudi koje znam, a koji su se vakcinisali, nisu imali nikakve ozbiljen probleme. To što je neko možda imao koji dan temperaturu, bolove u kostima ili mišićima to nije nikakav problem. Takođe, ljudi treba da koliko-toliko poštuju epidemiolške mere. Ja ne mogu da kažem da čovek koji mora da drži masku ne može da zaboravi da je stavi, ali nedopustivo je da pravite žurke, da pravite druženja, a znate da se bolest jako lako prenosi posebno u grupi. Da možete da osim sebe, zarazite i druga, prijatelja, članove porodice… Nama su čitave porodice dolazile zaražene. A to je zbog nepoštovanja mera.
Na sreću mi smo jedna od zemalja koja ima dosta vakcina. Vidite da dajemo i komšijama, pomažemo im, što je izuzetna stvar. Kod nas ljudi mogu da biraju koju žele vakcinu. U drugim zemljama to nije moguće. U ponudi imaju jednu vakcinu i ako hoće mogu da se vakcinišu, ako neće – ništa. Mi, srećom, imamo dovoljno vakcina za broj stanovnika koji imamo.
.gif)
.gif)
