Humanitarac iz Taraša Aleksandar Jovanov na nedelji mode u Beogradu

Aleksandar Jovanov iz Taraša mnogo puta je u prethodnom periodu pokazao da ima veliko srce i da je spreman da pomogne ljudima kada im je najteže. Trčao je više puta kako bi prikupio novac za lečenje bolesne dece. Od početka studentskih protesta javnost u Srbiji mogla je da vidi kako ide u korak sa studentima od grada do grada. I to sa štakama. Nedavno je prošetao i pistom na Beogradskoj nedelji mode. O tome kako je došlo do poziva za učešće na modnoj reviji, šta ga motiviše da pešice ide sa studentima po Srbiji i da li mu se noga oporavlja kako bi trebalo razgovarali smo sa humanitarcem iz Taraša. 

Kako je došlo do poziva za učešće na nedelji mode?

Pre svega, ovogodišnji Belgrade fashion week je posvećen baš studentima i trenutnutnim dešavanjima u državi. Poziv sam dobio iz razloga što sam ostavio lep utisak od samog početka svih ovih protesta, pogotovo kada su počele šetnje. Ja sam zbog nastale situacije sa mojom nogom počeo da šetam na štakama. Moja prva šetnja je bila od Zrenjanina do Vršca 93 kilometara i ostavila je možda i najveći utisak kako na mene, tako i na sve one koji su to pratili.

Ko je sve sa Vama hodao pistom i kakva je simbolika pojavljivanja studenata na ovom događaju?

Pistom je hodalo još nekoliko studenata koji su obeležili ove proteste na neki autentičan način. Osim studenata bilo je i nas nekoliko koji smo uz njih od samog početka, kao i baka koja je jednom prilikom u šetnjama dočekala pešake ispred svoje kuće sa dve jabuke u ruci, što je još jedan lep i veoma emotivan momenat za sve nas.

Šta su kreatori i organizatori želeli da postignu ovim gestom?

Kreatori ovog fashion weeka, kao što sam već rekao, ove godine su se posvetili situaciji u državi i protestima, podižu svest i šire ljubav, pa čak i na toj modnoj pisti, a ne samo na ulicama.

Da li Vas je poziv za učešće na nedelji mode iznenadio?

Ovaj poziv me je iznenadio, prvo iz razloga što nisam znao da je uopšte posvećeno baš nastalim događajima, a onda sam se pitao zašto baš ja. Bio sam veoma srećan i znao sam da ću to izneti na pravi način.

Kakvo iskustvo nosite sa ovog događaja?

Tog dana kada sam došao na događaj bilo je neverovatno i lepo. Svi ti ljudi i ljubav koja se širila tamo je nešto prelepo. Nadam se da ću još nekada imati priliku da se oprobam u ovome, jer je zaista izuzetno lepo osećaj kada izađete na pistu i pokažete koliko možete da zračite pozitivnom energijom. Takođe, kažu da je ovo najbolja modna revija od kako organizuju ovaj događaj, a ovo je čak 55. po redu.

Koliko ste kilometara prepešačili u prethodnim mesecima pružajući podršku studentima i srednjoškolcima?

U nedelju sam se vratio sa šetnje i protesta iz Subotice, gde sam, naravno, pešačio. Kada sam tamo stigao to mi je bilo ukupno pređenih 800 kilometara i to sve na štakama. Mislim da to neće biti kraj. Red bi bio da zaokružim bar na 1.000 kilometara.

Gde ste sve išli pešice?

Kao što rekoh, prvac šetnja mi je bila Zrenjanin – Vršac

Zatim:

Zrenjanin – Bečej

Taraš – Beograd

Jagodina – Novi Pazar

Zrenjanin – Novi Sad

Bečej – Bačko Gradište

Novi Sad – Loznica

Loznica – Nedeljice

Zrenjanin – Subotica

Čitava Srbija Vas je videla i zapamtila, jer ste hodali sa štakama? Kako Vam je sada ta noga i da li su šetnje uticale na oporavak?

Da, sve ove šetnje idem na štakama i mislim da sada cela Srbija zna za te štake. Noga se oporavlja, polako. Ali, ide na bolje. Nadam se da ću uskoro ostaviti štake, bar kada su neke kratke relacije u pitanju. Ove šetnje nisu pogoršavale situaciju kod noge, ali su sigurno usporile oporavak. Svestan sam toga, ali isto tako znam koliko sam potreban svim tim drugarima, studentima i ljudima na ulici. Takođe, ovo je jedina stvar pored banje, terapija i kreveta koju mogu da radim, tako da mi je svakako sve ovo veoma dobar lek za glavu.

Šta Vam je bilo najteže i najizazovnije u dosadašnjim šetnjama?

Pa, najizazovnije je sigurno ostati suzdržan od emocija i suza, jer koliko ljubavi, pozitivne energije se širi ulicama, to je nešto nevoravatno. U prvoj šetnji do Vršca, sva tri dana sam plakao tokom šetnje, zbog svih tih neverovatnih i osećajnih ljudi.

Šta Vas je prijatno iznenadilo i šta ćete zauvek pamtiti?

Najveća iznenađenja su mi svakako ti ljudi koji nas prvo dočekuju tokom šetnji u svim tim gradovima, a zatim i to koliko se zalažu za nas što se tiče smeštaja, hrane, pića, bukvalno svega što nam pomaže. Evo situacija iz Subotice koja mi je ostavila najveći utisak su ljudi koji su bili na štandu 16 sati i pekli palačinke za nas svo to vreme bez prestanka. Oni su konstantno bili nasmejan, spremni za šalu, a sve to rade srcem i dušom.

Verujete li da sistem može iz korena da se promeni, kao što to traže studenti?

Sistem može da se promeni, naravno. Ali, za sve to je potrebno vreme, strpljenje, pamet i volja. Sve to imamo. Potrebno je, pre svega, da sve stane da bi krenulo. Puno odricanja je potrebno za to, ali mi verujemo i tu smo do kraja. Situacija je teška, ali vidimo koliko studenti pametno planiraju svaki korak. Bolja vremena su nam pred vratima.