I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Univer export
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Profesor Gojko Ristanović: Hram na Zelenom Polju biće oslikan do narednog proleća

Od početka gradnje hrama posvećenog Svetom ocu Nikolaju Mirlikijskom Čudotvorcu u naselju Zeleno Polje, do početka oslikavanja njegove unutrašnjosti, prošlo je nešto više od dve godine. Jedan od najboljih freskopisaca na ovim prostorima, akademski slikar Gojko Ristanović započeo je oslikavanje kupole početkom februara. Kaže, ovo je 37 svetinja koju oslikava. Nakon crkava i manastira širom Srbije, na Kosovu, u Republici Srpksoj, Grčkoj, Švedskoj, svoj talenat i umeće podariće i hramu u Zrenjaninu.

U jednoj od pauza u oslikavanju, sa profesorom Ristanovićem razgovarali smo o crkvenom slikarstvu, tehnici slikanja, njegovom dosadašnjem radu.

– Oslikavanje u Zrenjaninu počelo je u februaru. Do sada su oslikani kupola i podkupolni deo, odnosno Hristov grob. Terminologija arhitekture se preklapa sa slikarstvom, i jasno se zna koji deo crkve predstavlja „Hristov grob“. Kupola je mesto za Hrista, Pantokratora, ili svedržitelja, ako prevedemo na srpski. On drži sve, nebo i zemlju, i uvek je iznad svih, on je glava crkve, osnova svega. On je iznad Starog zaveta i Novog zaveta, a proroci koji su starozavetni, koji su došli pre Hrista i koji su njegov dolazak najavili, oni se slikaju ispod. Zatim, idu oni koji su pisali Sveto pismo, evanđelisti, i ispod njih dolaze svi Hristovi i Bogorodičini praznici, onako kako su se vremenski odvijali. Takvo oslikavanje je zakon, odnosno kanon, pravilo crkve.

PerSu marketi

Da li na oslikavanje motiva utiče činjenica kojem je svetitelju hram posvećen?

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

– Ne utiče, jer u crkvenom slikarstvu postoji hijerarhija vezana za jevanđelje, odnosno da sve počinje od kupole i spušta se na niže. Visinski deo pripada Hristu i Bogorodici, njihovim praznicima i događajima, a onda se spuštamo u donju zonu, dolazimo u sferu pomesnih crkava, da li je to srpska crkva, ruska, grčka, rumunska, bugarska, nije bitno. U tom delu mogu da se slikaju scene vezane za svetitelje pomesnih crkava. Mi ćemo slikati srpske svetitelje, Grci slikaju svoje svetitelje, svaki narod svoje.

Da li postoje precizno propisana pravila vezana za tehniku, odnosno stil oslikavanja?

– Crkvena, pravoslavna umetnost, ima svoje kanone. Postoje pravila po kojima se radi, kako se radi izobražavanje svetitelja. Ima pravila kako se obrađuje njihov lik, kosa, odeća, sve je tačno određeno, i ta pravila imaju svoje objašnjenje i svoju svrhu. U ovom slikarstvu nema ni viška, ni manjka. Na jednoj figuri svetitelja ne sme ništa da se doda, nikakav suvišni, nepripadajući detalj. Ovo slikarstvo je stilizovano i svedeno na meru uzvišenosti, odnosno na duhovnu vertikalu. Dakle, ne daje se značaj fizičkom izgledu svetitelja, sve se sklanja, suština se ostavlja, čist lik. Odevanje ide po pravilu, ako je bio prepodobni, svetitelj, episkop, pustinjak, za sve postoji i pripadajuća vrsta odevanja koja je jednoobrazna, sa ponekim detaljima. Onog profanog ima u izuzetno maloj meri, jer ne sme da se ode u materijalizaciju lika. Suština je da se umanji svetovna karakteristika.

Kakva je razlika između oslikavanja u „seko“ tehnici koju trenutno radite u hramu u Zrenjaninu i fresko slikarstva?

-Fresko slikarstvo zavisi od gradnje crkve, kako je crkva sazidana, od materijala, od zaštite. Najveći protivnik slikarstva jeste vlaga. Kada se ona pojavi, nema spasa. Ako su limari loše uradili posao, i negde prokišnjava, to je ogroman problem. Moja umetnost zavisi samo od toga kako je crkva izgrađena. Freska jeste ipak otpornija na vlagu jer je ona u sastavu maltera, to je nešto potpuno drugačije. Ovo što trennutno radim je suva tehnika – „seko“. Razlika je ogromna. Fresko tehnika podrazumeva direktnu vezu boje, maltera i zida. Za fresko tehniku crkva mora da bude sazidana apsolutno od cigle, ili mora bar iznutra biti obložena ciglom. Razlika u krajnjem efektu je ta što će freska duže da izdrži vlagu nego seko tehnika, otpornija je. Kod nas se fresko tehnika gotovo više i ne radi, jer je izuzetno skupa. Ja sam radio freske u manastiru na Kosovu, u Pećkoj banji. Manastir je spaljen, ali freske su ostale na zidovima.

Kako je do danas izgledao Vaš put kroz slikarstvo?

– Počeo sam da slikam još kao dete. Prvu samostalnu izložbu imao sam sa 17 godina. Kao slikar-amater, sa 22 godine postao sam sekretar čuvenog srpskog slikara Milića od Mačve. To je jedan dragocen deo iskustva, učenja, i života uopšte. Otišao sam na akademiju Srpske pravoslavne crkve, diplomirao sam, a zatim postao asistent Dragomiru Jašoviću, našem najvećem freskopiscu. Sa njim sam radio godinama. Radili smo nekoliko manastira – Đunis, Rajinovac, Asprovaltu u Grčkoj na putu za Kavalu, radili smo na Kosovu. On je u meni zapravo prepoznao talenat, i pustio me je da razvijem samostalanu karijeru. Moj prvi veliki posao je upravo bila freska na Kosovu, u crkvi Svetog Jovana Krstitelja, dakle počeo sam sa najtežom tehnikom. Onda je krenulo to nekim svojim tokom, Srbija, Republika Srpska, kod vladike Vasilija Kačavende počeo sam da radim još 1994. godine. Praktično sam začetnih slikarstva u zvorničko tuzlanskoj eparhiji. Radio sam u Stokholmu u Hramu Svetog Save, u sedištu episkopa britansko-skandinavskog. Upravo tu sam imao privilegiju koju nijedan slikar u srpskoj istoriji nije doživeo. Na osvećenju fresaka je bio patrijarh Irinej, prestolonaslednik Aleksandar i princeza Katarina Karađorđević, ambasadori svih pravoslavnih zemalja u Stokholmu, počev od srpskog, ruskog, grčkog, bugarskog, rumunskog.. Imao sam tu privilegiju da u novijoj istoriji nikome toliko zvaničnika nije došao na taj način, u tom diplomatskom, kraljevskom koru. To je najveća i najsevernija pravoslavna crkva na svetu. Ali ipak, najviše sam ponosan na Svetu Goru. Ja radim na Svetoj gori, obnavljam isposnicu Svetog Save, mesto na kojem je živeo, na kojem je napisao Karejski tipik, tu ja slikam. Imam tu blagodat od Boga i Svetog Save, da tu radim, skromno kaže na kraju razgovora ovaj talentovani čovek.

Sa profesorom Ristanovićem se pozdravljamo na izlazu iz hrama. Videćemo se još koji put jer će oslikavanje potrajati, do sledeće godine u proleće.

HRAM SVETOG NIKOLAJA MIRLIKIJSKOG

Donator izgradnje hrama je gospođa Vida Dević iz Melenaca. Njena želja da podigne zadužbinu svom sinu Vojislavu Deviću – arhitekti, koji je živeo i radio u Minhenu, a koji je pre nekoliko godina prerano preminuo, polako se ostvaruje.

„Ideja o izgradnji crkve je bila Vojislavljeva – koji je dugi niz godina živeo i radio u inostranstvu, stekao imetak i želeo da taj novac uloži u izgradnju hrama u Zrenjaninu. Njegova zamisao je bila da taj pravoslavni hram ostavi kao zadužbinu svom narodu. Pošto je Vojislav preminuo, i na žalost nije dočekao realizaciju svoje ideje – njegova majka je nastavila započeto“, rekao je svojevremeno otac Radivoj Nađalin.

Zeleno polje, kao lokacija na kojoj se nalazi hram, zadužbinarima u potpunosti odgovara – jer je Vojislav rođen u naselju Dolja-Crni šor, koje je teritorijalno blisko.

Hram je izgrađen po uzoru na Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla u Noćaju.

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh