Gorjana Ponjević Ballani dominantna je u poslu koji bi mnogi okarakterisali kao pretežno muški. Ljubav prema drvetu i stolarstvu rodila se sasvim slučajno i na kraju postala njeno životno opredeljenje.
Kako sama kaže, kome jednom piljevina uđe u krv – teško bez nje posle može da nastavi. Gorjana nas je ugostila u svom „kraljevstvu drveta“, smeštenom nedaleko od Zrenjanina.
Stolarski zanat i obrada drveta bili su joj potpuno strani, sve do odlaska u Italiju.
– Nisam mogla ni da zamislim du ću se baviti ovim poslom, zaapravo,stolarski zanat je sasvim slučajno pronašao mene. Kada je izbio rat u Bosni, izbegli smo u selo Perlez. Nakon nekog vremena, godine 1995., ukazala se prilika da odem u Italiju, u grad Forli. Tamo sam dobila posao, u fabrici za proizvodnju stepeništa. Moje zaduženje je bilo da šmirglam stepenike između dva lakiranja. Nikada pre nisam držala šmirglu u ruci, ali eto krenula sam i pokazalo se uspešnim. Kada su u firmi saznali da imam višu građevinsku školu,unapredili su me u kontrolora kvaliteta. Tu sam upoznala svog supruga koji je bio jedan od dobavljača. Za dve godine rada mnogo toga sam naučila o drvetu, o bezbednosti na poslu, a usavršila sam i jezik. Želela sam da postanem direktor proizvodnje. Iz tog razloga sam upisala Višu tehničku školu u Forliju, i uspešno je završila, ali, da li zbog toga što sam žena ili strankinja, tek direktorka nisam postala. Nakon toga, sa suprugom Antoniom počinje da se bavim izradom žaluzina, i to je trajalo do 2010. godine kada smo došli u Srbiju, priča ova vredna žena.
Gorjanin suprug Antonio takođe se bavi stolarstvom. Ima svoju strugaru u jednom mestu na granici sa Moldavijom. Zbog svoje želje da sazna sve o drvetu, tamo je provela godinu dana.
-Želela sam da otkrijem ceo proces obrade, jer sam se do tada susretala samo sa polugotovim proizvodom. U Moldaviji sam sve pratila, od momenta obaranja stabala u šumi, preko izvlačenja, transporta, do pretvaranja u daske i građu. To je zatvorilo krug mojih saznanja. I sama sam učestvovala u svemu tome, bilo mi je bitno da osetim proces pripreme drveta za obradu, priča Gorjana Ponjević Ballani.
Hale za proizvodnju u kojima ova žena radi su velike. Unutra se nalaze mašine zavidnih performansi. Neke od njih obavljaju po pet faza obrade, a neke zahtevaju prisustvo čoveka samo koliko je potrebno da se podesi program. Svaka mašina ima zaštitu jer je u ovom poslu bezbednost na prvom mestu. O domenu svog rada, Gorjana pomalo stidljivo priča.
-Ja se bavim izradom svih mogućih predmeta od drveta, počev od daske za meso, pa do stilskog nameštaja. Sva moja dela su autentična, nikada nisam napravila dva ista komada. U materijal mnogo ulažem jer želim da bude kvalitetno i da mušterije budu zadovoljne. Ono što našu radionicu razlikuje od drugih jeste to što za zaštitni sloj koristimo bio ulja, radimo vrata sa senzornim pragovima, a takođe i oblaganje nameštaja zlatnim listićima, što je veoma retko na ovim prostorima. Naravno, zarada leži u proizvodnji, ali restauraciju prihvatam jer shvatam kolika je sentimentalna vezanost ljudi za određene predmete. Ljudi su nas ovde lepo prihvatili i veoma sam zadovoljna. Ovde imamo prostora za sve. Važno je ići u dubinu. Veoma veliki uspon doživela sam od marta meseca. Zahvalna sam poslovnom udruženju žena „Sofija“ i Gradskoj upravi grada Zrenjanina. Lepo je imati podršku i saradnju sa ljudima koji ti mogu objasniti sve što zatreba. Volela bih da se više mladih zainteresuje za ovaj posao, da imam kome da prenesem znanje, i nadam se da ću i u tome uspeti, priča Gorjana.
Pored uspeha u poslu,svojim najvećim uspehom Gorjana smatra zainteresovanost svoje naslednice Mattee za porodičnu proizvodnju, jer kako kaže, to je najlepši način da se njena umetnost nastavi.
.gif)
.gif)
