 (1).gif)
Gordana Jeftić je tri i po decenije radila u pozorištu. Nakon odlaska u penziju vratila se svojoj ljubavi iz mladosti – slikanju. U početku je dela poklanjala prijateljima, a sada slika i po porudžbini. Kako sama kaže porodica i prijatelji je podržavaju u njenom pokušaju da stvaranjem novih radova učini nekome dan lepšim i izmami mu osmeh na lice.
Gordana kaže da voli sve što je vezano za umetnost – klasičnu muziku, slikarstvo, književnost.
“Radni vek provela sam u pozorištu kao inspicijent-sufler i bila okružena umetnicima. Imala sam veliko zadovoljstvo da radim posao koji volim i da upoznam veliki broj umetnika raznih profila. Bojim se da ću biti nepravedna ako spomenem samo neke od njih, ali za 35 godina rada bilo je mnogo predstava i mnogo ljudi koji su bili na sceni i iza scene. Neda Arnerić, Ljuboslav Majera, Boris Isaković, Stevo Žigon, Miša Janketić, Ivica Klemenc, Goca Đurđević, Olja Đorđević, Sandra Bugarski Ilić, Milan Čučilović, Uglješa Šajtinac, Duško Jakešić, Jugoslav Krainov, Lilijana Arsenov i mnogo drugih. Svima veliko hvala što su moju ljubav prema umetnosti oplemenili svojim posebnostima”, počinje priču Gordana Jeftić.
Posao koji je radila joj, kaže, nedostaje, pa aktivnim slikanjem popunjava tu prazninu.
“Priznaćete, bilo koji vid umetnosti je, ipak, umetnost. Posao u pozorištu mi je doneo mnogo lepih trenutaka, poznanstva, putovanja, druženja, upoznavanja novih gradova i pogleda na život. Kao što glumci donose publici na scenu pisanu reč, tako i svi iza scene naporno rade da bi publika uživala u samoj predstavi. Mislim da je pravi pozorišni život iza scene, sa svim ljudskim vrlinama i manama, jer, ipak, smo svi samo obični ljudi”, objašnjava naša sagovornica.
“Evo dokaza za to. Nekoliko lapsusa sa probe predstave „Večera budala“: „Promenio si pol, ali bušu nisi“, „Da li čaše rade?“, „Jel Zvonko zalepljen“, „Prilezi na nju“, „Upadaju mi u tufnu“, „Zar nije poluteška budala“, „Kako sam od baba-sede postala menadžerska zaleta?“, „Sav perspiriram“. I samo još jedna anegdota koju ću uvek pamtiti. Moja prva predstava kao inspicijenta „Karijera“ u režiji Steve Žigona, premijera: Pitam krojačicu, neposredno pred početak predstave da li su svi kostimi spremni. Ona odgovara „Samo još Miri da završim“ „Kako? Pa premijera mora da počne“ kažem ja, a ona pita „Kada Mira izlazi na scenu?“ „Pa u trećem činu“, a ona će „Auuu zar tek u trećem? Pa što se nerviraš?“ Eto u pozorištu je sve moguće”, dodaje Jeftić.
Talenat za slikanje, objašnjava, nasledila je od pokojne majke Olge Rackov, koja je po profesiji bila profesor književnost.
“Počela sam da slikam pored nje iz zadovoljstva. Najpre ikone i istočnjačke motive u svojim dvadesetim godinama. Tokom godina sam slikala za prijatelje i za sebe da bi ulepšala i oplemenila svakodnevicu. Sada, kada sam u penziji vratila sam se svojoj ljubavi iz mladosti – slikarstvu. Nisam akademski slikar, ali mislim da emocija koju ulažem u slike, nema akademiju”, ističe naša sagovornica.
“Tema slike dođe sama od sebe, kada je belo platno na štafelaju. Slikam temperom i akrilom, a volim da slikam pejzaže i životinje – konje, lavove, petla i koke… Porodica i prijatelji me podržavaju u mom pokušaju da stvaram nove i nove slike koje će nekom učiniti dan lepšim i izmamiti mu osmeh na lice. Sada sam počela da radim slike po porudžbini, a one se mogu videti na instagram profilu art Gordana Jeftić. Sve je jednako lako naslikati, ako se radi s puno ljubavi i emocija”, dodaje Jeftić.
Dugo je, kaže, želela da uradi portret ćerke.
“Plašila sam se da nisam dovoljno dobra za to. No, prošle godine, na insistiranje ćerke i supruga sam se konačno rešila i upustila u taj projekat. Na moju i radost ljudi oko mene potpuno sam u tome uspela”, navodi naša sagovornica.
“Što se tiče slikanja, ja ću i dalje da slikam iz zadovoljstva, a možda ću pokušati da nađem i neki prostor za stalnu manju postavku, jer do sada nisam nigde izlagala”, zaključuje na kraju razgovora Gordana Jeftić.
Fotografije ustupila: Gordana Jeftić
.gif)
.gif)
