Goran Šojić iz Žitišta “oživljava” mašine za šivenje stare i više od veka

Goran Šojić živi i radi u Žitištu. Završio je mašinsku školu u Zrenjaninu. Dvadeset i jednu godinu radio je u nekadašnjem Autobanatu. 2008. prešao je u firmu koju drži njegov brat u Žitištu, gde radi zajedno sa ćerkom i sinom. Od nedavno hobi mu je restauracija starih mašina za šivenje i to čuvenih singerica. Kako je počeo da se interesuje za ove mašine, šta je na početku znao o njima, a šta sada zna i kakvi su mu planovi u narednom periodu pitali smo Gorana Šojića.

Goran Šojić jeste završio mašinsku školu, ali se do pre nekoliko meseci nije interesovao za mašine za šivenje. Za veoma kratko vreme restaurirao je čak pet singerica.

“U martu ove godine, kada smo zapali u probleme sa pandemijom, razmišljao sam kako da utrošim slobodno vreme. Supruga je od svoje bake nasledila staru mašinu koja je godinama stajala zapuštena. Došao sam na ideju da bi se od nje mogao napraviti lep ukras u kući. I tako je sve počelo”, kaže Goran Šojić.

“Singer mašine su najpoznatiji brend među šivaćim mašinama. Na internetu ima puno snimaka iz kojih se može dosta naučiti o popravci. Bio sam iznenađen koliko u svetu ima ljudi koji se bave ovom materijom, ljudi kolekcionara i zaljubljenika u ove mašine. Fasciniralo me je to što u rukama imate nešto što je staro više od 100 godina i još uvek radi. U principu svaka stara mašina ako je kompletna može da se dovede u stanje da besprekorno radi. Trenutno imam 5 mašina kompletno restauriranih. Jednu sam dobio na poklon od kolega sa popsla za rođendan, nakon što sam im danima „dosađivao“ o mom hobiju. Ostale sam kupovao preko oglasa”, dodaje naš sagovornik.

Singer mašine Gorana Šojića od sto i više godina rade kao prvog dana

Mašine koje su u vlasništvu ovog meštanina Žitišta stare su oko sto i više godina.

“Poslednja singerica koju sam kupio ima i svoju priču. Proizvedena je 1909. godine, a čovek iz Beograda od koga sam je kupio mi je dao informaciju da je prethodna vlasnica mašine bila baka koja je svojevremeno radila kao krojačica na dvoru Karađorđevića. Trenutno smo u potrazi za fotografijiom bivše vlasnice i njenom biografijom. Imam i dve nešto manje poznate mašine proizvedene u Austriji. Moja najstarija mašina je napunila 140 godina, a najmlađa 93”, kaže Šojić.

“Nažalost, ove mašine na tržištu nemaju neku materijalnu vrednost, osim retkih primeraka koji su odlično očuvani i rađeni u manjim serijama. Mala vrednost ovih mašina proizilazi iz činjenice da ih je u fabrikama širom sveta proizvedeno preko 60.000.000 i to samo do drugog svetskog rata. Kopije Singer mašina se i danas proizvode u Indiji, Pakistanu i drugim zemljama. Poenta restauracije bilo čega, pa i ovih mašina je vraćanje u fabričko stanje, koliko je to moguće. Sve moje mašine rade kao i prvog dana. Restauracja podrazumeva rastavljanje mašine na delove, čišćenje, zamenu dotrajalog, farbanje i sklapanje. Na kraju sledi i veliko zadovoljstvo učinjenim. Kod restauracije mi je nekad potrebna i pomoć stolara i bravara”, objašnjava naš sagovornik.

Za reparaciju singerice potrebno 10-ak dana

O šivaćim mašinama Goran ništa nije znao dok nije došao na ideju da obnovi prvu nasleđenu singericu.

“Puno vremena sam proveo na internetu gledajući na koji način se radi reparacija, a i dan danas istražujem ovu materiju. Mislim da posedujem solidno znanje o ovim mašinama. O istoriji proizvodnje, modelima i slično. Postoji čak i dokumentarni film snimljen u prvoj fabrici van Amerike (Škotska) dvadesetih godina prošlog veka u kom se vidi kompletan proces proizvodnje. Fascinantno je to što vidite lica ljudi koji su pre sto godina držali u ruci mašinu koju vi imate ispred sebe. Za jednu mašinu mi je potrebno oko desetak dana da je kompletno sredim. Ne predstavlja mi problem nijedan kvar ako je mašina kompletna i neoštećena. Rezervne delove pronalazim kod jednog starog majstora iz Beograda, a neke sam morao i sam da napravim. Za ovaj posao mi nije potreban nikakav specijalan alat. Kada završim reparaciju, mašinu ostavljam u kući kao ukras i nemam nameru ni jednu da prodam”, kaže Šojić.

Čuvajući predmete koji su pripadali našim predcima čuvamo i uspomenu na njih

Naš sagovornik zna da rastavi singerice do najsitnijih detalja i da je ponovo sastavi. Ali, ne zna da ih koristi.

“O krojačkom zanatu ne znam baš ništa, a supruga ponekad koristi mašinu za najjednostavnije šivenje. Porodica mi je velika podrška. Ljudi me kontaktiraju i uglavnom se interesuje za starost i vrednost njihovih mašina. Trenutno popravljam dve mašine. Jednu iz Beograda, a jednu suprugine drugarice. Ljudi koji čuju za moj hobi reaguju različito. Neki su ravnodušni, a neki su oduševljeni. Ove prve razumem zato što je ovaj hobi u današnje vreme zaista neobičan, pogotovo ako ne donosi materijalnu korist”, objašnjava naš sagovornik.

“Ubuduće ne planiram da nabavljam nove mašine osim ako ne naiđem na neke retke modele koji mi nedostaju u nizu od početka proizvodnje 1860. godine pa do Prvog svetskog rata. Naravno, svakom ko ima želju da sačuva od zaborava ovu nekada nezamenljivu stvar u kući, izaći ću u susret što se tiče popravke. U današnje vreme brzog života i jurnjave za novcem, ljudi su izgubili smisao za prave vrednosti u životu. Predmete koji su nekada pripadali našim bakama i dekama trebalo bi da čuvamo, jer time čuvamo i uspomenu na njih”, zaključuje na kraju razgovora Goran Šojić.

Fotografije ustupio Goran Šojić