Baš kao što su starije generacije upamtile period uvođenja sankcija početkom devedesetih po dugim redovima ispred radnji, praznim rafovima i šećeru i brašnu u plastičnim ‘tregericama’, tako će i mlađe i srednje generacije početak epidemije korona virusa između ostalog upamtiti po pustošenju rafova kao prvoj reakciji izazvanoj strahom da ćemo ostati bez osnovnih potrepština. Dok je prosečan građanin brinuo oko egzistencije, oni koji predstavljaju privredu i vode svoje kompanije bili su na drugačijim mukama. Od toga kako da preko noći obezbede mere zaštite protiv širenja virusa, do organizacionih, kadrovskih i finansijskih problema.
I dok predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež ovih dana savetuje da ćemo morati da ‘promenimo terapiju’ odnosno mere podrške pravnim licima, pitamo privrednike čije kompanije imaju sedište u Zrenjaninu kako oni doživljavaju podršku države, kako prolaze kroz krizu koja traje i crpi resurse i da li im je kriza osim problema donela i neke nove vidike, promenu načina poslovne filozofije. Prvi sagovornik u ovoj godini na temu ‘kovid kriza u privredi’ je vlasnik trgovinskog lanca i kompanije Gomex, Goran Kovačević.
U godini koju smo ispratili, kao lider i rukovodilac velike kompanije imali ste poseban, specifičan izazov. Sa kakvim zaključkom ste završili 2020?
Goran Kovačević: Prošla godina je dovela u pitanje svo naše iskustvo i znanje koje smo do sada stekli. Prošao sam rat u Hrvatskoj, bombardovanje, hiperinflaciju, ali ništa se ne može uporediti sa 2020-om godinom. Pored sve tehnologije, para, dostignuća modernog društva, svi smo morali da pronađemo nove obrasce ponašanja, svako za sebe, po principu ‘snađi se!’. Samo par dana pre izbijanja krize niko nije mogao da zamisli da je uopšte moguće raditi od 3 sata ujutru, bez javnog prevoza, bez vrtića i škola. Gomex je u tom momentu imao oko 600 zaposlenih žena koje imaju maloletnu decu do 11 godina i koje nisu znale kako da reše pitanje njihovog čuvanja. Na kraju, sve se ipak nekako organizovalo. Nijedna naša radnja nije ostala zatvorena i zato koristim ovu priliku da se svima zahvalim na trudu, a pogotovo tim majkama koje su imale zaista ozbiljan problem da usklade svoje obaveze prema porodici i prema poslu.
Uprkos činjenici da veći deo javnosti smatra da je trgovinski sektor bio u povoljnijem položaju u odnosu na druge oblasti rada, iz Vaših navoda se može zaključiti da period ipak nije bio jednostavan.
Goran Kovačević: Nikada nam nije bilo komplikovanije da odradimo svoj posao. Činjenica je da ljudi moraju da jedu i da piju i zato je naša industrija pretrpela najmanju štetu, ali u organizacionom smislu, to je bio ‘pakao’. Gomex trenutno ima 200 prodavnica i oko 2300 zaposlenih. Možete zamisliti kako je bilo organizovati dovoz robe na toliko lokacija i prevoz radnika na posao u uslovima vanrednog stanja i nedostatka javnog prevoza. Situacija se korak po korak smirivala, ali stopa bolovanja je otišla na istorijski najviši nivo pa se i sada borimo sa dnevnim nedostatkom radne snage.
Kako je izgledalo to prilagođavanje situaciji u kojoj smo se našli?
Goran Kovačević: Bilo je to pipanje u mraku. Niko nije bio, niti je mogao biti pripremljen za ovakvu situaciju. Država je donosila odluke na dnevnom nivou, a mi smo se trudili da pratimo njene odluke. Nastalo je i takmičenje po lokalnim zajednicama ko će uvesti restriktivnije mere, sve sa dobronamernim ciljem da se pokaže maksimalna briga za svaki ljudski život, ali to se često pretvaralo u neproduktivnu zapetljanciju koja nam je svima samo otežavala život. Najbolju saradnju smo imali sa dobavljačima. Nakon prvog naleta panike kada su ljudi masovno kupovali robu u nerazumnim količinama, snabdevanje se potpuno normalizovalo. Naši dobavljači su ispunjavali svoje obaveze, čak i preko onoga što je bilo dogovoreno, a nismo imali nekih ozbiljnijih zloupotreba u smislu neopravdanog dizanja cena.
Da li posle svega možemo da kažemo da je 2020, pored toga što je bila teška i puna izazova, istovremeno poslužila kao ‘teren’ za pripremu drugačijeg pristupa poslovanju u budućnosti?
Goran Kovačević: Do ove situacije smatrali smo da postoji neka opšta poslovna sigurnost. Smatrali smo da moramo samo da poštujemo pravila struke i da će posao ići bolje ili lošije, zavisno od sposobnosti preduzetnika. Sada smo shvatili da ništa nije sigurno i da sve može da se promeni u jako kratkom roku. U biznisu postoji jedan izraz za ovakve situacije. To je ‘crni labud’, odnosno događaj koji sve menja a da prethodno nije postojala nikakva naznaka da bi se tako nešto moglo dogoditi. Ovaj ‘crni labud’ nas je dobro protresao i poručio da budemo ipak skromniji u proceni naših mogućnosti da sve držimo pod kontrolom.
Kako biste ocenili poteze koje je država donosila, poput ‘horizontalnih’ mera namenjenih svima – i onima kojima je trebalo pomoći i onima koji su imali sopstvene resurse da prebrode krizu? Da li bi pomoć bila efikasnija da je država podržala privredu oslobađanjem određenih taksi i nameta? A na kraju, kakvo mišljenje imate o izdvajanju 100 evra na ime svakog punoletnog građana?
Goran Kovačević: Generalno gledano, mislim da su mere pomoći privredi bile korektne i uglavnom su se podudarale sa onim što se radilo u celoj Evropi. Pre svega pomognuta su mala, srednja preduzeća i preduzetnici koji su bili pod najvećim udarom i to je rezultiralo izostankom otpuštanja i gubljenja radnih mesta. Ove mere nisu mogle biti preterano selektivne jer državni aparat nije tako dobro organizovan da bi mogao reagovati samo tamo gde je najpotrebnije. To je očit nedostatak sistema sa kojim bilo koja vlast mora da se suoči kad-tad. Da smo bili bolje organizovani, sigurno je da se sa istim novcem moglo više učiniti, ali…. posle bitke je lako biti general.
Mera podele 100 evra svakom punoletnom građaninu je po meni bila populistička, uslovljena predstojećim izborima. Mislim da je bilo mnogo racionalnije da smo polovinu tog novca podelili onima koji su zaista socijalno ugroženi, a za ostatak smo mogli da podignemo barem pet potpuno novih i moderno opremljenih bolnica i da izbegnemo ovu paniku oko dostupnosti bolničkog kreveta.
U kojoj meri je kriza poremetila realizaciju poslovnog plana koji ste imali za 2020. godinu? Da li ste bili prinuđeni da odložite planirane investicije?
Goran Kovačević: Dobra strana mog prethodnog iskustva je bila ta što sam bio svestan da uprkos svemu život ide dalje i da nema stajanja. Mi smo naše investicione planove u potpunosti ostvarili. Proširili smo naš rashladno-distributivni centar preko koga distribuiramo mesne prerađevine, mleko i mlečne prerađevine i pakovano sveže meso. Upravo završavamo i proširivanje naše distributivnog centra za dodatnih 4000 metara kvadratnih modernog skladišnog prostora. Sve to će nam omogućiti dalji rast i otvaranje novih podavnica širom Srbije. Ukupno smo porasli za 17%, a jedino smo delimično podbacili u otvaranju novih prodavnica što je bilo uslovljeno objektivnom situacijom.
Kako biste opisali profil prosečnog potrošača u Vašim marketima u 2020. godini ako znamo da smo na početku krize imali paniku od nestašice proizvoda, a usput i konstantno prisutnu bojazan svih prethodnih meseci zbog finansijske nestabilnosti?
Goran Kovačević: Struktura potrošačke korpe se nije mnogo promenila. Primetno je da ljudi više vode računa o svakom dinaru što je dovelo do veće prodavanosti i naših robnih marki. Naši suhomesnati proizvodi koji se prodaju pod brendom „Graničar“ postali su najprodavaniji u svojoj klasi, a to je zato što su kupci primetili da za manje novca dobijaju jako dobar kvalitet. Najznačajnija promena u ponašanju kupaca se desila u broju ulaska u prodavnicu i vrednosti potrošačke korpe. Verovatno pod uticajem aktualne zdravstvene krize, ljudi ređe dolaze u trgovine, ali zato kada dođu kupuju više proizvoda.
Kako vidite godinu koju smo pre nekoliko dana načeli? Da li ćemo početi da popuštamo pod težinom trajanja krize ili ćemo, s obzirom na ono što smo prošli, biti spremniji za neke buduće izazove?
Goran Kovačević: Novu, 2021. godinu vidim kao izrazito izazovnu, da ne kažem, tešku godinu. Pred nama je mnogo nepoznanica, a moguće su i razne komplikacije. Ali, to je naš posao, da predviđamo, da se pripremamo, da budemo uspešni. Ako mi nećemo, neko drugi hoće. Šta god mi mislili, sile tržišta i sada deluju. Nekada su brutalne, ali nekada delotvorne. Ako Gomex ne bude dobro pripremljen, konkurenti su tu da zauzmu našu poziciju. Ja bih se kladio na Gomex 🙂
Zakoračili smo u januar koji je dosta ranije označen kao mesec u kome može doći do otpuštanja većeg broja radnika. I sami ste rekli da je bilo poteškoća u organizovanju radne snage u 2020, pa je realno postaviti pitanje kako ćete kao veliki poslodavac na ovom polju odgovoriti u 2021?
Goran Kovačević: Pitanje radne snage, bez obziru na ovu kovid-krizu, moglo bi postati jedno od najbitnijih pitanja koja potencijalno mogu da remete budući razvoj privrede. Primetan je nedostatak radne snage, doduše ne podjednako u svim regionima. Za sada je taj manjak uglavnom vezan za velike gradove, ali tendencija je jasna. Radnika će biti sve manje, a naročito onih kvalifikovanih.
Mere pomoći privrede su predupredile masovnije otpuštanje radne snage pa su u prvom naletu bez posla ostali uglavnom oni koji nisu bili prijavljeni, ali u prvom kvartalu 2021. godine očekuju nas ozbiljni izazovi. Privreda treba da počne sa plaćanjem odloženih obaveza po osnovu poreza i doprinosa na plate, u situaciji u kojoj se kraj krize ne nazire. Kada su kreirane te prve mere, smatralo se da će kriza biti sanirana tokom godine, ali sada se vidi da bi to moglo biti tek u drugoj polovini 2021. godine. Pred Vladom je ozbiljan izazov jer su resursi za pomaganje dobrim delom istanjeni, a potrebe su ostale. U Gomexu neće biti otpuštanja, a sa obzirom na protekle investicije sa sigurnošću mogu tvrditi da ćemo sledeće godine zaposliti još više radnika. Dobri radnici su uvek potrebni pa većina poslodavaca i u ovakvoj krizi teško otpušta, jer znaju da će im ti ljudi sutra opet biti potrebni.
Šta biste poručili našim sugrađanima u novoj godini, kakav stav bi bilo dobro zauzeti?
Goran Kovačević: Poželeo bi im srećnu i zdravu novu 2021. godinu i poručio da život ide dalje. Bolest nas je istraumirala, ali ako bismo bili realni, smrtnost ipak nije dramatična, deca uglavnom nisu ugrožena, a i naš zdravstveni sistem se kako-tako prilagodio datoj situaciji, stekao neka nova znanja i postao uspešniji. Moramo se čuvati, provoditi osnovne mere bezbednosti kao što je pranje ruku ili nošenje maski, izlaziti što više u prirodu i pokušati da vodimo koliko-toliko normalan život. Sada treba da stisnemo zube, a da onda zapamtimo da je život jedan i da ga treba iskoristiti najbolje što možemo. Šteta je da to vremena što imamo proćerdamo na male pakosti, ljutnje ili svađe. Kao što kaže naš slogan: Šešir nakrivi, lakše se živi!
.gif)
.gif)
