Zrenjaninka Lejla Kantar otvorila je svoj prvi frizerski salon 11. aprila prošle godine uz pomoć subvencija za samozapošljavanje. Ona je jedna od 94 ljudi čije su ideje o samostalnom poslu prepoznate kao korisne i održive.
U poslovnom prostoru „Banat biznis centar“ u strogom centru grada, otvorila je frizerski salon „Lejla“, a danas je spremna da motiviše što veći broj mladih sugrađana da se odvaže i započnu sopstveni posao. Lejla za I love Zrenjanin govori o obuci koju je prošla u filijali za zapošljavanje, pripremi za otvaranje salona, očekivanjima koje je imala i na kraju rezultatima koje je postigla za nepunih godinu dana.
Šta je bilo presudno da se odlučiš baš za subvencije?
Za subvencije sam se odlučila naknadno. Pre toga sam već imala plan da otvorim frizerski salon, zbog čega sam upisala i jednu od najboljih frizerskih akademija u zemlji. Odvažila sam se za subvencije jer su mi ulivale više sigurnosti nego bilo koja druga vrsta pozajmice. Osim toga, sredstva su bespovratna i obavezuju na samo 12 meseci rada. Najpre sam otišla na dvodnevnu obuku, i moram da kažem da mi se dopalo sve ono što sam čula od stručnih lica. Usledilo je sastavljanje pravilnog biznis plana i tada sam već bila sigurna da ću konkurisati i iskoristiti bespovratnu pomoć od 180.000 dinara. Od momenta podnošenja zahteva, do isplate sredstava, čekala sam oko dva meseca.
Šta ti je konkretno pruženo kroz obuku?
Posle obuke sam znala sama da sastavim biznis plan, nije bilo potrebe da bilo koga plaćam da mi to uradi. Iskalkulisala sam sama šta mi je i koliko toga potrebno. Znala sam koju je dokumentaciju potrebno priložiti za podnošenje zahteva, i to sam završila za tri dana. Kada sam dobila odgovor da su mi sredstva odobrena, dobila sam i rok od 30 dana da otvorim firmu.
Da li su sredstva koja si dobila bila dovoljna da pokreneš u startu kompletan posao?
Nije bilo dovoljno, ali napominjem, sredstva koja Nacionalna služba za zapošljavanje daje, nisu mala i dobro dođu. Imala sam i svoja lična sredstva. Najlakše je kupiti nameštaj, a zapravo u ovom poslu najviše novca odlazi na sam materijal kojim radimo. Ako hoćete da radite kvalitetno, automatski se opredeljujete za neku od renomiranih kozmetičkih kuća na tržištu i to iziskuje puno sredstava. Kako su meseci odmicali i kako sam razvijala posao, tako sam i dopunjavala ono što nedostaje.
Da li si se plašila rizika?
Ne, nisam imala strah. Posavetovala sam se sa prijateljem koji je u ovoj branši dosta dugo i on mi je predočio i pozitivne i negativne stvari. Druga stvar, znala sam da ću raditi ono što volim. Vođena prethodnim iskustvom i poslovima koje sam obavljala znala sam da mogu da izdržim da radim i po ceo dan ako treba. Znala sam da ću, ako sam bila savesna za poslodavca, ista takva biti i u svojoj firmi. Plašila sam se možda tog prvog kontakta sa ljudima, kako ću se uklopiti u tu priču kada uđem u salon. Bila je to neka pozitivna trema. Međutim, to sam prevazišla posle mesec dana rada.
DRUGARICE REKLAMIRALE FRIZERSKI SALON
Koliko je vremena trebalo da se posao razradi?
To je dosta relativno. Na razvoj mog posla je dosta uticao veliki broj prijatelja koji su mi bili moralna podrška. I ne samo to. Moje drugarice koje su dozvoljavale da na njima vežbam, one su zapravo nosile moje frizure, reklamirale ih u svojim kolektivima. Imala sam sreću u okruženju koje je bilo spremno da me podrži. Mali vremenski period je bio potreban da se sve razradi. Mesec dana nakon otvaranja imala sam već značajan broj žena, koje i danas dolaze. Posle 3-4 meseca taj krug se proširio.
Šta bi poručila mladim ljudima, onima koji bi želeli da pokrenu nešto svoje ali imaju dilemu, možda i predrasude?
Ja sam uvek za to da čovek treba da se osmeli i da napravi prvi korak u životu. Taj prvi korak može biti početak uspeha. Jer, ako ga ne napravimo ne znamo ni šta smo propustili, da li smo nešto mogli da uradimo u svom životu. Savetujem ljude da treba da budu hrabri i da ništa ne gube ako pokušaju. Frizerski salon ili neka uslužna radnja mogu da se opreme i sa manje para, može se kupiti i polovni nameštaj, aparati… I da se krene sa minimimom opreme, i to je nešto jer se dalje, kroz rad, polako dokupljuje i ono što nedostaje. Sve se može kad se hoće, trud je najbitniji, istakla je Lejla Kantar na kraju razgovora.
Na koji način je subvencije iskoristio Zrenjaninac Bojan Kesić pročitajte OVDE
