Filip Boberić je odrastao u Novom Bečeju, gde i dalje ima porodicu, rodbinu, prijatelje i zvanično prebivalište. U ovom mestu je završio Osnovnu školu “Miloje Čiplić”, nakon čega je, kako kaže, bukvalno dva dana pre popunjavanja liste želja odlučio da na prvo mesto stavi smer pravni tehničar u Ekonomsko-trgovinskoj školi “Jovan Trajković“ u Zrenjaninu. Upravo je ovu srednju školu i završio, tako da ima zvanje pravnog tehničara, iako se, objašnjava, time ne bavi niti želi da se bavi. Tokom srednje škole živeo je u Domu učenika Angelina Kojić-Gina. Trenutno je na poslednjoj godini studija socijalne antropologije na Fakultetu socijalnih i ekonomskih nauka Univerziteta Komenskog u Bratislavi. Prvog i najvećeg univerziteta u Slovačkoj, gde sada planira da upiše i master studije. O tome kako pamti Zrenjanin, ali i kako je biti strani student Slovačkoj pričali smo sa ovim momkom.
Filip u Bratislavi živi i studira sa partnerkom Ines. U slobodno vreme svira ukulele i čita, a nađe uvek vremena i da pogleda po koji film ili seriju. Takođe, obožava da kuva zajedno sa Ines. Kod kuće u Novom Bečeju se osim porodici i obavezama u kući posvećuje mačkama i kaktusima koje, kaže, nažalost u Bratislavi ne može da ima zbog neodgovarajućih uslova.
Prva nedelja u Domu učenika je najteža
Kako i po čemu pamtite vreme provedeno u Domu učenika Angelina Kojić-Gina?
Za osobu koja ima preveliku socijalnu anksioznost, nekada je preteško da izađe iz kuće, a ne da tek sa 14 godina napustiti zonu komfora i maltene se preseli u drugi grad gde nema više roditelja i drugova u čijem prisustvu može normalno da funkcioniše. Ta prva nedelja u domu je bila najteža. Mada ni svaki sledeći ponedeljak nije bio moj najsrećniji dan. Ali dobro, veoma brzo sam se zbližio sa cimerima. Bio sam u grupi odlične vaspitačice Jovanke Providžalo, a ne mogu da se požalim ni na ostale vaspitače i zaposlene u domu. Takođe, mi se odmah svideo i razred u “ekonomskoj”, tako da se prvobitna praznina, koju sam osećao kada su me roditelji ostavili sa stvarima u sobi i otišli, veoma brzo popunila lepim stvarima.
Veliki problem je bila i hrana u menzi jer se sećam da sam tada bio baš probirljiv i razmažen, ali i na to sam morao da se naviknem. Stomak koji krči jednostavno ne može mnogo da bira. Mada iz te menze su mi u sećanju mnogo više ostali svi zabavni i smešni trenuci provedeni sa cimerima i nekim drugim domcima. Voleo sam to zajedništvo. I sećam se da sam uvek, ali uvek bio najsporiji u jelu, tako da su se veoma često mogle čuti reči “ajde Fiki, jedi!”. Ne znam stvarno kako nisam dobio neku nagradu za najsporijeg domca u jelu. Mada su torte i pite koje smo često donosili od kuće veoma brzo nestajale!
Mozak nam je najviše radio noću, kad je trebalo da se spava
Brzo me je zainteresovalo i streljaštvo, ali nisam dugo izdržao jer nisam mogao baš da uskladim treninge sa školom i drugim interesovanjima, tako da ga je onda zamenila debatna sekcija. U tom periodu sam stalno mogao da debatujem. S kim god, o čemu god, gde god i kad god, što je mnoge živciralo, pa na kraju i mene. Stoni tenis nam je skoro svima bio opsesija, tako da je nabavljanje nekog normalnijeg reketa bilo jedan od prvih ciljeva. Drage su mi bile i šetnje sa cimerima koje su ponekad trajale i satima nakon završenihsvih školskih obaveza. Na početku se dosta često dešavalo i da se izgubimo u nekom nama nepoznatom kraju Zrenjanina, pa smo pokušavali da se orijentišemo prema Vodotornju ili katedrali. A ako nismo mogli da ih uočimo u daljini, e onda je nastajao problem! To su za nas stvarno bile prave avanture.
I generalno smo uvek bili “produktivni”, pogotovo kada je bilo vreme za spavanje. E baš tada je nama mozak najviše radio, pričali smo svakakve šale i smejali se do besvesti, pa se dešavalo i da nas noćni vaspitači opomenu kada već stvarno pređemo granicu. Ali trudili smo se da do toga ne dođe, časna pionirska! Mogao bih ovako do besvesti da pričam o raznoraznim sećanjima na domske dane, ali definitivno bih najviše istakao to zajedništvo koje smo uspeli da tokom te četiri godine razvijemo.
Zrenjanin pamtim po neispravnoj vodi za piće i balonima sa vodom
Po čemu pamtite Zrenjanin i koliko se često setite vremena kada ste ovde boravili?
Iako se toga naravno ne sećam, prva stvar koja me povezuje sa Zrenjaninom jeste što sam se u njemu rodio i proveo tih prvih nekoliko dana svog života. Pošto imam rođake u Zrenjaninu, relativno često sam dolazio sa porodicom tokom detinjstva i tada sam Zrenjanin najviše povezivao sa trgom i Danima piva. Trg mi je i tokom školovanja bio jedan od najlepših elemenata Zrenjanina, dok ga nisu uništili i zabetonirali, tako da više nismo mogli da sedimo ispod gustih krošnji ispred Zelenog zvona. Neko će to nazvati modernizacijom, ja ću to nazvati ekocidom, a po tom ekocidu u celom gradu nažalost i pamtim Zrenjanin.
Da ne govorimo o zagađenoj vodi i nužnosti da vučemo balone sa vodom u internat, što je mnogima bilo čudno i nisu mogli da veruju da ne mogu da piju vodu sa česme u kupatilu u sobi. To je jednostavno u mnogim mestima van Zrenjanina bilo nezamislivo, mada u Novom Bečeju je identična situacija. Ali Zrenjanin isto tako pamtim i po odlučnosti mnogih građanki i građana da se izbore za pijaću vodu koja bi trebalo da bude osnovno ljudsko pravo. Takođe, ga pamtim i po ukazivanju kroz razne proteste, tribine i koncerte na ostale goruće probleme u društvu, kao što su loš položaj radnica i radnika, diskriminacija po svim mogućim osnovama i generalni porast netrpeljivosti u gradu i šire. To su zaista bili divni momenti koji pokazuju da solidarnost još uvek postoji.
I posle završetka srednje škole dolazio sam i sada dolazim u Zrenjanin
Da li dolazite u Zrenjanin i koliko često?
Može se reći da sam u periodu posle završetka srednje škole, dok nisam krenuo na fakultet u Novom Sadu, dosta često dolazio u Zrenjanin. Tu sam se viđao sa trenutnom partnerkom Ines ili sam samo prolazio kroz njega kako bih došao do Belog Blata, njenog rodnog sela. Posle toga mi je Zrenjanin nekako ispao iz fokusa. Dolazio sam povremeno kod drugova iz srednje škole ili sam išao na svirke.
Moram spomenuti da se učestalost dolazaka opet malo povećala kada sam sređivao papirologiju za Slovačku početkom 2018. godine. Mada tih zbrka i frka se najradije ne bih prisećao (hahah). Takođe, smo i na leto 2019. sprovodili istraživanje sa profesorkama sa fakulteta, tako da je i tada Zrenjanin opet postao “moj grad” tokom tih nekih desetak dana. Dešavalo se i da povremeno donesemo mog brata Arsena (koji ide u “Teslu” i želi da bude arhitekta) u Zrenjanin ili dođemo po njega jer su autobuske i železničke veze katastrofalne, pogotovo od početka pandemije. Ali eto, kad je bio previše tvrdoglav, pa je odbijao da živi u internatu (hahah).
Iz učeničkih dana mi najviše nedostaje bezbrižna naivnost
Da li Vam i šta nedostaje, a što je iz perioda kada ste bili učenik u školi u Zrenjaninu?
Iz srednjoškolskog perioda mi možda najviše nedostaje ta klinačka nada u apsolutno svetlu budućnost. Ta bezbrižna naivnost i misao da će sve biti u najboljem redu kada završimo školu i odrastemo. Nedostaju mi sati i sati provedeni sa cimerima u šetnjama po celom Zrenjaninu za vreme toplih septembarskih dana na početku školske godine i još lepših junskih dana pred kraj školske godine. I svi ti milkšejkovi koje smo ispijali na putu do doma iz marketa u centru uz šalu i smeh. Nedostaje mi to drugarstvo i zajedništvo, osećaj da možemo da računamo jedni na druge, koji se tokom kasnijeg života nekako gubi u moru obaveza, sveopštoj jurnjavi i individualističkoj sebičnosti. Mogli smo da budemo šta smo hteli. Mnogi od nas pre toga nisu možda nikada ni držali reket za stoni tenis u ruci, ali tamo smo sebe videli kao profesionalce. Čak i kada smo gubili sa ogromnom nulom.
Za školovanje u Zrenjaninu sam se odlučio u poslednjem trenutku
Koliko Vam je školovanje u Zrenjaninu i boravak u Domu učenika pomogao da pronađete sebe i svoj životni put?
U Zrenjanin sam došao uveren da već apsolutno znam šta će biti sa mojim životom. U nekom možda sedmom razredu me je privuklo pravo. Želeo sam da budem advokat koji se bori za nekakvu pravdu i pomaže obespravljenima i ugnjetenima, ali sve vreme sam razmišljao o gimnaziji kao nečemu što me čeka posle osnovne škole. To znači da Zrenjanin prvo nije ni bio u planu jer gimnazija postoji i u Novom Bečeju. Eventualno sam razmišljao o Novom Sadu, pošto je on po meni nudio mnogo više mogućnosti. Ali eto, u poslednjem momentu sam saznao da uopšte postoji takav smer kao što je pravni tehničar u “Trajkoviću”, tako da sam odlučio da odmah uronim u pravničke vode.
Povrh svega, saznao sam da ću na tom smeru takođe imati četiri godine istoriju, koju sam oduvek obožavao. Kroz nju sam formirao svoje antifašističke poglede i stavove koji su u Zrenjaninu još više ojačali kroz svakodnevne situacije i interakcije u školi, domu, na ulici. Bilo bi dobro spomenuti da se moja želja da upišem pravni fakultet tokom srednje škole u potpunosti ugasila. Stekao sam utisak da je pravo veoma zatvoren sistem koji ne podstiče kritičko razmišljanje i ne može mnogo da pomogne u rešavanju društvenih problema. To nikako ne znači da sam protraćio te četiri godine jer je saznati šta sigurno ne voliš osnova da možda saznaš šta voliš.
Ljubav prema istoriji i osvojeno prvo mesto na republičkom takmičenju
Ljubav prema istoriji je sve vreme rasla. Svake godine sam uz ogromnu podršku porodice, profesorke Mirjane Radišić, vaspitačice Jovanke Providžalo, cimera i drugova iz razreda išao na takmičenja gde sam uvek stizao do republičkog nivoa i osvajao diplome. U 4. razredu mi se ostvarila jedna od najvećih tadašnjih želja i osvojio sam 1. mesto na republičkom takmičenju u Beogradu, tako da uopšte nisam morao da polažem prijemni ispit kad sam upisivao istoriju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Takođe, sam zavoleo i sociologiju i filozofiju, a debatna sekcija u domu mi je pomogla da razvijem bolju tehniku iznošenja svojih stavova i uspostavljanja konstruktivnijeg dijaloga sa ljudima oko sebe.
Slovačka i Srbija – sličnosti i razlike
Trenutno živite i studirate u Slovačkoj. Koliko se život i studije razlikuju u Srbiji i Slovačkoj i po čemu?
Veoma je problematično praviti generalizacije o celokupnom životu i studijama jer je to dosta složena tema koja bi morala uključiti razmatranje raznoraznih faktora koji utiču na formiranje različitih iskustava s obzirom na socio-ekonomski i klasni položaj, rodne uloge, politička i verska ubeđenja kao i opšteprisutnu diskriminaciju nacionalnih, verskih i seksualnih manjina. Sve ovo su globalni fenomeni neoliberalnog kapitalizma čiji sastavni deo su i Srbija i Slovačka. Uopšteno bih mogao da kažem da je skoro svaki aspekt života okrenut ka stvaranju što većeg profita od strane nekolicine na uštrb života ostatka društva i prirode, tako da su zagađenje i ekološka katastrofa odlika i jedne i druge države.
Što se tiče neke brzine života, Bratislava i Novi Sad su relativno slični (imaju i skoro isti broj stanovnika), sa konstantnom bukom i gužvama na putevima tokom dana, dok je recimo u Zrenjaninu i Novom Bečeju po tom pitanju malo bolja situacija. Politički sistem je, takođe, sličan. Sa političarima koji žive u svom svetu i ne obaziru se previše na potrebe građana, tako da je vidljivo dosta veliko nezadovoljstvo. U poslednje vreme je vidljiv i porast desničarske netolerancije, napada na slobodu žena da odlučuju o svom telu (pokušavaju da provuku legislativu koja bi praktično u potpunosti zabranila abortus, kao u Poljskoj na primer) i mržnje uglavnom usmerene protiv romskog stanovništva, verskih manjina i LGBT ljudi, što je propraćeno naravno i antimigrantskom histerijom kao i u Srbiji.
Pošto sam i sam migrant, praksa netolerancije od strane države i dela stanovništva mi je dobro poznata. Iako sam, naravno, u mnogo boljem položaju nego migranti iz drugih neevropskih i nehrišćanskih kultura kojima je život pakao.
Pandemija je mnogo toga učinila neizvesnim
Članstvo Slovačke u Evropskoj uniji možda daje građanima malo veće mogućnosti kretanja, zaposlenja i studiranja, kao i malo viši životni standard, ali tokom trenutne pandemije to nema skoro nikakav značaj kad ljudi ostaju bez posla i sigurnosti. Mi sada, takođe, jako teško nalazimo poslove. Dešava se da se i po nekoliko nedelja jednostavno ne nudi ništa. Nekoliko puta su nas poslali kući 2-3 sata pre kraja radnog vremena uz reči da nema više šta da se radi.
Dešavalo se i da čekamo nekoliko sati na početku radnog vremena da bi nam rekli da možemo da idemo. To sve podrazumeva mnogo manju zaradu od pretpostavljene što je ogroman egzistencijalni problem, ali jednostavno nam studentski ugovor o radu ne garantuje nikakva prava i ne omogućava zaštitu od strane sindikata. Takođe smo zbog pandemije bili prisiljeni da se preselimo iz internata u stan što je ogroman pritisak na budžet. Garsonjere se ne mogu naći ispod 400 evra.
Razlike u studiranju u Srbiji i Slovačkoj
Studije su nešto što bih možda mogao bolje da uporedim i to najviše na osnovu vlastitog iskustva. Ovde jedino što na fakultetu plaćam je produžavanje studentske kartice na početku svake školske godine. Školarinu ne plaćam jer se ona plaća samo u slučaju studiranja na engleskom, obnavljanja godine ili studiranja dva fakulteta, odnosno ne postoji budžet-samofinansiranje. Jednostavno ako si primljen ne plaćaš ništa osim u ta tri navedena slučaja. Literaturu koristimo u elektronskoj formi, što se lako nalazi na Internetu ili nam obezbeđuju profesori. Ispiti se, takođe, ne plaćaju za razliku od Novog Sada i generalno Srbije gde ti za sve živo oderu kožu.
Nemamo milion ispitnih rokova, već samo dva – u januaru i junu, s tim da se predmeti iz zimskog semestra ne mogu polagati u letnjem i obrnuto. Možda izgleda malo zastrašujuće, ali nije teško postići sve to jer u toku semestra konstantno radimo i pišemo, pa nije potrebna neka specijalna priprema za ispit.
Istorija u Novom Sadu – antropologija u Bratislavi
Na istoriji u Novom Sadu se sve svodilo na upijanje hiljada i hiljada strana nekakvih “činjenica” koje često nisu imale smisao. Imao sam osećaj kao da učim da bih učio, a ne da bih to znanje nekako upotrebio. Mislim, dosta toga se upotrebljavalo za opravdavanje nacionalističkih, a ponekad i otvoreno fašističkih pogleda koji su u izobilju na odseku za istoriju, pogotovo među studentima. Po tome je prvenstveno taj odsek poznat, kako na samom fakultetu, tako i van njega. Ali, moram priznati da sam slušao i mnogo kvalitetnih predavanja nekolicine profesora koji se trude da izađu iz tih nacionalističkih okvira i čak pokrenu debatu o stvarima koje se predstavljaju kao “apsolutne istine”. Na odseku nas je bilo mnogo. Čini mi se više od 70, što je bilo veoma naporno za rad.
Na antropologiji nas je dosta manje. Na početku nas je bilo oko 40, ali vrlo brzo je taj broj počeo da se smanjuje. Sada nas je 14, tako da je atmosfera uvek prijatna. Što se tiče studentskog života van fakulteta, mislim da se Bratislava i Novi Sad (ali i Zrenjanin verovatno) ne razlikuju puno. Barem pre pandemije. Tada su organizovane žurke na sve strane, pogotovo u studentskom gradu gde se nalaze internati. Takođe, dosta često su organizovane raznorazne tribine i diskusije, kao i svirke, što me dosta podseća na Novi Sad, ali i na Zrenjanin pre nekoliko godina. Istakao bih možda i više mogućnosti za zaposlenje u Bratislavi tokom studija, mada kako sam iznad govorio sada je i to dosta upitno i nesigurno. Ne znam kakva je situacija u ostalim gradovima u Slovačkoj.
Da biste studirali u inostranstvu morate da budete potpuno sigurni da to želite
Da li je studiranje u Slovačkoj ispunilo Vaša očekivanja?
Kada sam odlučio da ponovo upišem fakultet nakon “slomljenog srca” na istoriji u Novom Sadu, postojao je neki možda opravdani strah da ću se opet razočarati. Jednostavno sam iskustvo iz Novog Sada generalizovao na sve fakultete. Jedno vreme sam bio ubeđen da ne želim više da studiram. Da ću radije da putujem po svetu i sam učim to što me zanima. Tako sam i završio u jednom veoma zanimljivom hostelu u centru Bratislave u maju 2017. godine gde sam radio oko dva meseca. Upoznao sam zaista mnogo divnih, ali i manje divnih, ljudi iz svih krajeva sveta i našao se u raznoraznim situacijama. Kada sam sabrao sva iskustva odlučio sam da ću da se vratim u Bratislavu, ali kao student. Jednostavno sam rekao sebi da ću dati studiranju još jednu šansu i da ću se potruditi da uradim sve što je do mene da ne bude kao u Novom Sadu.
Prvo sam morao da budem apsolutno siguran da je socijalna antropologija nešto što mi je zanimljivo ne samo na fakultetu, nego i van njega, u svakodnevnom životu. To je nauka koja grubo rečeno objedinjuje sociologiju, istoriju, filozofiju, psihologiju i socijalnu geografiju. Bavi se društvenim fenomenima, procesima i problemima kroz istraživanje svakodnevnih obrazaca ponašanja, razmišljanja i interakcija pojedinaca i grupa u određenim društvenim kontekstima. Voleo sam istoriju, a ovo je izgledalo kao nešto što je na veoma lep način upotpunjuje, daje joj nove dimenzije i prepričavanje prošlosti stavlja u nove naučne okvire. Po pitanju predmeta i njihove tematike me antropologija sigurno nije razočarala. Mnogo je bitnije što mi se od samog početka svideo pristup profesorki i profesora koji ne predstavljaju sebe kao bogove, već se trude da nam sve prezentuju na maltene drugarski način, uz obaveznu diskusiju.
Studije u Slovačkoj podstiču „intelektualni razvoj“
Već od prve nedelje prve godine smo krenuli da pišemo eseje i razne radove, što je ne samo zanimljivo, nego i bitno za “intelektualni razvoj”. Naravno, bilo je i trenutaka kada sam želeo da pobegnem od svega toga jer se nekada nakupi milion stvari za učenje, čitanje i pisanje, pored milion drugih problema mimo fakulteta.Takođe, mi dosta znači što smo se od početka bavili praktičnim stvarima i učili kako da sprovedemo valjano istraživanje, pa smo čak Ines i ja dobili mogućnost da zajedno sa dve profesorke budemo deo istočnoevropskog istraživačkog tima u okviru međunarodnog projekta “Geographyofphilosophy”, koji je trebalo da se završi ove godine, ali je produžen zbog trenutne situacije. Moram reći da mi je na ličnom nivou, takođe, neizmerno značila podrška profesora i profesorki sa katedre kada sam pred kraj prvog semestra morao da napustim Slovačku zbog nemarnosti imigracione policije i veoma lošeg vođenja postupka za odobrenje boravišne dozvole.
Život u domu u Zrenjaninu i u Bratislavi
Šta Vam je bilo najteže kada ste otišli iz Srbije i da li se to može porediti sa onim što ste doživeli kada ste počeli da živite u Domu učenika u Zrenjaninu?
Početak života u domu u Zrenjaninu i početak studija u Slovačkoj su za mene bila dva skoro neuporediva događaja. Već sama pomisao na razliku u udaljenosti, 40 km naspram 500 km, govori dosta toga. Iz Zrenjanina sam mogao da dođem kući svaki vikend i budem sa porodicom i prijateljima iz Novog Bečeja, koji su mi tada veoma nedostajali, pogotovo na početku srednje škole. Socijalno-kulturne razlike između Novog Bečeja i Zrenjanina su zanemarljivo male, tako da nisam morao da prolazim kroz duži proces prilagođavanja kao u Bratislavi. Naravno, internat u Zrenjaninu je potpuno drugačiji koncept od življenja u kući sa roditeljima i bilo mi je potrebno neko vreme da se naviknem na svakodnevne interakcije i život sa mnogo većim brojem ljudi. Kao i na to da za neke odluke sam snosim posledice. Ali je nekako od početka sve bilo apsolutno jasno.
Jezik kao jedna od većih prepreka u inostranstvu
Kada sam došao u Bratislavu, jezik je bio jedan od većih problema. Slovački sam već dosta dobro razumeo, mada neki ljudi toliko brzo pričaju da mi je trebalo dosta vremena da se naviknem. Polako sam se privikavao i na govor što nije bilo toliko teško kako sam zamišljao. Svakog dana sam bio prinuđen da koristim slovački na fakultetu i svake nedelje smo morali da pišemo raznorazne zadatke. To mi je zapravo i bio najveći strah – da neću moći da pratim nastavu, da komuniciram niti da pišem dovoljno dobro. Ali, već posle mesec dana je postalo lakše. Provuče se i dalje, naravno, po koja pravopisna greška i možda neka čudna jezička konstrukcija koju Slovaci ne bi upotrebili, ali to je uvek problem kad u glavi imaš nekoliko jezika. Sada na primer moram da razmišljam i kada na srpskom nešto pišem ili pričam da li je sve u najboljem redu (hahah).
Teže je bilo preseliti se u Zrenjanin nego u Bratislavu
Što se tiče odvajanja od kuće, mislim da sam možda teže podneo kada sam se “preselio” u Zrenjanin jer sam u Bratislavu došao sa Ines, tako da smo znali da možemo da očekujemo međusobnu podršku u bilo kom trenutku. Bez takve podrške bi sve te naporne procedure oko upisa na fakultet, useljenja u dom i sređivanja boravišne dozvole u imigracionoj policiji bile pravi pakao. Nedostajali su mi, i uvek mi nedostaju, roditelji, brat, prijatelji i svi bliski ljudi iz Novog Bečeja. To ne sporim, ali tih 3-4 meseca daleko od kuće uvek mnogo lakše prolaze.
Da li ste u kontaktu sa nekim ko je u isto vreme kada i Vi živeo u domu?
Skoro svako druženje dok sam živeo u domu je nekako bilo ograničeno na taj dom i aktivnosti u njemu. Drugačije je bilo sa cimerima, sa kojima sam delio mnoga interesovanja van doma, tako da smo bili u kontaktu i kada smo odlazili kući za vikende ili raspuste. Dosta često smo se i posećivali, pogotovo leti. Ali posle srednje škole smo se nekako razišli, nismo više živeli zajedno, razvili smo nova prijateljstva i poglede na život, što znači da smo se viđali i dosta ređe.
U kontaktu sam još uvek sa tadašnjim cimerom Vladimirom Đurovićem. Povremeno razmenimo neka zanimljiva životna iskustva i razmišljanja na društvenim mrežama, a uglavnom se prisetimo i dogodovština iz internata. Nekoliko puta smo se i uživo videli, mada to je sada dosta teško, kako zbog mog studiranja u Slovačkoj, tako i zbog pandemije. Takođe, moram reći da sam ostao u veoma dobrim odnosima sa vaspitačicom Jovankom Providžalo sa kojom sam se, pored toga što se povremeno čujemo, i nekoliko puta sreo u Zrenjaninu.
U domu učenika postoje pravila, ali ona vas čine boljim čovekom
Šta biste poručili onima koji možda ne gledaju blagonaklono na boravak u Domu učenika? Da li ste, možda i Vi u dom došli sa predrasudama, a iz njega izašli sa promenjenim mišljenjem?
Sećam se da su mi pred polazak u srednju školu ljudi iz okoline, uglavnom drugovi iz osnovne škole, govorili kako je internat verovatno kao neki zatvor gde nemaš nikakvu slobodu. Da, istina je da smo imali tačno određeno vreme za obroke u menzi i za učenje, a takođe nismo smeli da ostanemo van doma posle 10 uveče ako se dobro sećam. Ili do 9, a u 10 smo već morali da budemo u svojim sobama. To možda izgleda dosta rigorozno, ali imali smo i nekoliko sati potpuno slobodnog vremena koje smo mogli da provedemo kako smo hteli. Da li u okviru doma ili napolju, tako da sam relativno često posećivao i drugove iz razreda.
Što se tiče tog vremena za učenje, svakako smo (valjda) svi došli u Zrenjanin da se školujemo pre svega. Mislim da tih nekoliko sati “obaveznog” učenja nisu predstavljali veliki problem. To je, takođe, moglo da se pretvori u veoma kvalitetno vreme za socijalizaciju, barem u mom slučaju. Uvek smo cimeri i ja, dok smo učili u sobi, uspevali da ispričamo neke dogodovštine iz škole, od kuće ili se našalimo o bilo čemu, pa se opet zadubimo u knjige i sveske. Naravno, nekada smo možda toliko hteli da se vidimo sa nekim ili da posetimo neko događanje, ali nismo mogli jer je bilo vreme učenja. Mada vaspitači su umeli da naprave izuzetak ako je postojao baš, baš opravdan razlog. U suštini, ko traži nekakvu apsolutnu slobodu u domu je neće naći, ali to je sasvim korektno jer bi sloboda jednog da pravi haos za vreme učenja uskratila slobodu drugima da uče.
Dom vas uči suživotu sa drugim ljudima
Meni se dom baš zato i sviđao, jer sam mogao i da učim i da se u slobodno vreme zabavim uz priču ili stoni tenis. Takođe je u ponudi bio i niz sekcija. Zamislite da vam se ponudi mogućnost da idete na streljaštvo, pa milina! I možda se obično govori da dom pomaže deci da se osamostale, što je u neku ruku tačno, ali mislim da je mnogo bitnije to iskustvo suživota koje nas može naučiti da bolje funkcionišemo sa drugim ljudima sa kojima delimo svakodnevne muke i radosti, nebitno da li u domu ili van njega. Previše se danas ističe to “ja” i obično zaboravljamo na ostale oko sebe zarad uskih ličnih interesa. Ali ako nismo svi slobodni, niko nije slobodan.
Ukoliko želite da studirate u inostranstvu dobro istražite „teren“
Koja bi bila Vaša poruka onima koji razmišljaju da studiraju i žive van Srbije?
Mislim da je za tako jedan veliki korak, ako već postoji jaka rešenost, najvažnije imati mnogo strpljenja i istrajnosti. Naravno, prvo je potrebno dobro istražiti “teren”. To bi u slučaju studiranja u inostranstvu značilo upoznati se sa željenim fakultetom i konkretnim smerom na njemu, odnosno koji predmeti su u ponudi i da li ispunjavaju naša interesovanja i očekivanja. Takođe je bitno saznati kakvi su uslovi upisivanja, šta je sve potrebno od dokumentacije i koji su rokovi za sve to. Ceo taj proces “istraživanja” treba da počne, recimo, već na početku 4. razreda srednje škole. Možda i pre toga za svaki slučaj. U pitanju je zaista mukotrpan posao sređivanja papirologije, provođenja nenormalno mnogo vremena po državnim institucijama i slanja pregršt mejlova.
Pogotovo je komplikovano sređivanje boravišne dozvole, barem ovde u Slovačkoj. U imigracionoj policiji ne očekujte bilo kakvu ljubaznost, pogotovo ako ne znate slovački. Još im je na primer stanica u Bratislavi skoro izvan grada, tako da mi je iz internata trebalo oko sat vremena gradskim autobusom, sa jedno tri presedanja da stignem do nje. Takođe sam morao da krenem oko 5-6 ujutro da bih stigao pre otvaranja policije jer su gužve bile nenormalno velike i čekalo se minimalno četiri sata. Baš zato govorim da je potrebno izrazito mnogo strpljenja.
Do boravišne dozvole nekad nije ni malo lako stići
Taj proces u krajnjoj liniji može da dobije i nepredviđen zaokret. Meni je, na primer, stigla naredba nakon više od dva meseca posle podnošenja zahteva za boravišnu dozvolu, što je van svakog roka u kojem policija mora da da bilo kakav odgovor, da moram da im dostavim novu dokumentaciju jer prethodna navodno nije bila prevedena od strane ovlašćenog organa. Nakon višenedeljne “šetnje”, u policiji sam naravno posle nekoliko sati čekanja napolju na minusu dobio veoma hladan i gadan odgovor da moram da napustim državu jer mi je već isticalo 90 dana koliko sam sa srpskim pasošem mogao da ostanem u Evropskoj uniji ili će me u suprotnom uhapsiti.
Morao sam da pratim razvoj procesa od kuće u Novom Bečeju, bez garancije da će mi uopšte biti odobrena boravišna dozvola i da ću moći da nastavim sa studijama. U policiji su mi rekli da to njih ne zanima. Na svu sreću se sve dobro završilo posle mesec i po dana i vratio sam se u Slovačku, psihički devastiran. To su sve problemi sa kojima se kao migranti susrećemo i kojih svako ko se odluči na sličan korak treba da bude svestan. Ali ako imate razlog da napustite Srbiju, vredi pokušati jer postoji mogućnost da se otkriju neočekivani novi horizonti.
.gif)
.gif)
