Bliže se oni hladni jesenji dani kada boravak u toplini doma možemo začiniti kompotom od dunja i čitanjem laloških knjiga. Za takav užitak preporučujemo romane Radovana Vlahovića: Bapa i 1934, knjiga druga.
Svojevremeno je Miloš Crnjanski napisao apoteozu ,,Još jednu čašu mom Banatu!“. Savremeni banatski pisac, dao je apoteozu ovom našem podneblju i našim ljudima. Vratio nas u vreme između dva svetska rata i uveo nas u svet koji polako zaboravljamo.
Reč je o Radovanu Vlahoviću, svestranom, plodnom i nagrađivanom autoru i radniku u kulturi, i njegova dva romana: Bapa, objavljen 2016, nominovan za više književnih nagrada i 1934, knjiga druga, koji je izašao iz štampe prošle godine.
Obe knjige daju verodostojni, ali i romantični prikaz Banata i Banaćana u periodu između dva svetska rata. Jezik obiluje lokalizmima što pojačava utisak realističnosti, a romanima daje i izvesnu patinu, pa su oni laki i prijemčivi za čitanje.
Junaci oba romana su samo sredstvo da se na najlepši mogući način predstavi banatsko selo, salaš, život i vrednosti na ovoj masnoj crnoj zemlji. Pisac to čini tako da nas, savremene Lale i Sose, podseti na teskobu, ali i lepotu bitisanja u Banatu. Njegov pristup je romantičarski, pa je i čitalačka percepcija takva. Svako ko je imao dodira sa životom u banatskom selu prepoznaće u ovim romanima nešto što mu je poznato: vasilice za Novu godinu, sneg i severac kao pratioce surove zime u ravnici i druge čari Banata. Ali, pre svega vrednosti kojima su nas učili naši stari. One su, zapravo i univerzalne vrednosti koje ovi romani nose.
Roman Bapa je štivo za sve one koji vole Banat i banatski život. Iako je radnja smeštena u vreme Kraljevine Jugoslavije, i zapravo traje samo jedan dan, ova knjiga oslikava celokupan život na ovom području i svevremene vrednosti koje uvažava banatski čovek. Bapa je, kao glavni junak zapravo taj čovek. Ideal banatskog paora.
Roman 1934. nastavak je priče o Bapi, Branku Popovu i njegovoj porodici, ali suštinski široka slika banatskog salaškog i seoskog života.
Branka u prvoj knjizi upoznajemo kao čoveka koji prihvata sve vrednosti svojih starih od vajkada, kao domaćina, vrednog seljaka, brižnog oca, glavu porodice. U drugoj nam je taj ideal s jedne strane potvrđen, s druge poljuljan i uviđamo da je Branko poput svakog drugog čoveka, ponekad i sklon padanju u iskušenja i greškama.
Sedam godina nakon dana kada smo Branka upoznali (roman Bapa odvija se tokom jednog dana 13. januara 1927.) srećemo njegovu brojnu porodicu, stasalu decu, stabilnu zajednicu i imanje. Ma koliko voleli Bapu u prvoj knjizi, ovde smo svedoci izrastanja Zorke, njegove žene, u ideal banatske žene, gazdarice, majke, stuba porodice, oslonca svom mužu, ali i strpljive i mudre supruge koja otvoreno pokazuje granice tolerancije za ponašanje svog partnera.
Zorka je jaka, stabilna, sigurna u sebe, sve to doneli su joj rezultati sopstvenog rada i posvećenosti porodici, vaspitanju dece i vođenju domazluka.
U „Tridesetčetvrtoj Bapa sreće upravo Crnjanskog, dobija od velikog pisca na dar Seobe, upoznaje i Ljubomira Micića kome postaje uzor ili dokaz čuvenog Barbarogenija, prostodušnog, vrednog, iskonski dobrog čoveka. Ova godina je obeležena i ubistvom kralja Aleksandra Karađorđevića. U Banatu već ima pristalica nacizma i Hitlera. U vezi sa jednim junakom, Veselinom Bašinim, saznajemo da srpski dobrovoljci nisu uživali dovoljno poštovanja za svoju žrtvu tokom Velikog rata. On, dobrovoljac na Dobrudži, u ratu zdravstveno onemogućen da ima potomstvo, strada celog života, muči se kao najamni radnik. Da nije bilo solidarnosti suseda i drugih dobrovoljačkih porodica, ne bi imao ni dostojnu sahranu. Neće to narod pozlatiti, odgovor je Lazi Lazareviću. Radovan Vlahović svog junaka stavlja u tadašnji društveni trenutak, ali ga još uvek čuva, nekako izdvojenog od svega. Kao što je i salaš van sela, tako nekako je i Bapa sa svojom porodicom još uvek van velikih promena.
Ne može se izbeći istorijski kontekst, no ideja autora nije slika društva u datom momentu, već slika sela, seoskog života i porodice, slika običnog sveta, banatskih paora. A Branko Popov je predstavnik tog, našeg sveta.
U vremenu pripovedanja, i ovde smo u 1934. godini svega dva dana, ali vraćanjem u prošle dane, svojim osobenim pripovedačkim stilom, autor čini da pratimo članove porodice i okruženja glavnog junaka tokom niza godina i događaja. Mogli bismo da kažemo da ih odlično poznajemo kao ličnosti, da znamo sve o njima i njihovom načinu življenja. Ali teško da bismo mogli da prepričamo priču hronološki. Dakle, treba da pročitamo i uživamo u štivu.
.gif)
.gif)
