 (1).gif)
Retrospektivnu izložbu zrenjaninskog akademskog slikara Duška Kirćanskog kojaje do danas bila dostupna u Salonu Narodnog muzeja, pogledalo je više od 700 ljudi. Oni su imali priliku da vide izbor 50 radova u različitim tehnikama – crteže litografskim krejonom, olovkom, tušem i perom, ulje na platnu, grafički kolaž i kombinovane grafičke tehnike, koji su nastajali prethodnih 40 godina. Ovim povodom, razgovarali smo sa Kirćanskim o samoj izložbi, njegovom stvaralaštvu, umetnosti i daljim planovima.
– Ova izložba predstavlja jednostavno jedan put, proces toka duše, svesti, toka celog bića u periodu dužem od 40 godina. Izloženi su radovi, pre akademije, za vreme studiranja na akademiji u Novom Sadu, za vreme studiranja na postdiplomiskim studijama u Beogradu i ovo što je posle nastajalo kao deo tog puta koji se nikada neće završiti. Neko mi je rekao da je još samo Vlada Veličković imao toliko publike. Ovo jeste i moj grad, imam puno prijatelja, ali izvesno je da je bilo mnogo ljudi – započinje Duško Kirćanski.
Ono što je krucijalno za njegove radove, opisao je u svom tekstu o svetlosti.
– Sećam se, davno je to bilo, sedeli smo u jednoj sobi zagrljeni, umorni i gladni posle dugog putovanja, izašla je do samoposluge ne bi li nam pripremila ručak. Ostao sam sam zatvorenih očiju u transu. Otvorih oči i u zaprepašćenju videh zaslepljujuću svetlost, uplašen i očaran. Isijavala je iz svih metalnih predmeta u sobi – iz radijatora, kvake na vratima, metalnih ručki ormara. U toj neveri prema onome što vidim, zatvarao sam i otvarao oči više puta, ne bih li se iznova uverio u ono što gledam i vidim, u to svetlo koje je stajalo tu ispred mene. Već u sledećem trenutku svetlost nestade. Zastadoh, kao bez tla pod nogama, ali ne zadugo. Umesto svetla, pojavila se slika tamno plavog beskraja, sa iskrcama svetla i likovima mojih drugova kao isečenih iz nekih fotografija, plutajućih silueta. Zanemelost pred prizorom, prekide tihi glas: „Ti si sam, ti si sam, ti si sam”.
Osoba sa kojom je sedeo, zove se Marina Abramović. Jako su se voleli i u tom periodu nešto se u njemu pokrenulo.
– Tada sam bio mlad čovek, imao sam 22, a ona 28 godina i tu se nešto dogodilo. Bio sam zadivljen njenom snagom i odlučnoću prema onome što radi. Nju ništa nije moglo da spreči da uradi nešto što je zamislila. To je u njoj toliko bilo snažno, da me je zadivilo. Proveli smo lepe trenutke na Višoj pedagoškoj, gotovo redovno sam je pratio do železničke stanice u nekim lepim razgovorima, zatim smo se kasnije u Veneciji još više zbližili i to se pretvorilo, čini mi se u neku ljubav. Tu svetlost sam tražio nakon toga sedam godina, sve dok nisam upisao akademiju, jer se sve to dešavalo na Višoj pedagoškoj, dok nisam krenuo da radim grafit: najpre najlon kese, a zatim i lica koja su inicirana rendgenskim snimcima, gde sam pokušavao da stvorim stav prema jednom novom portretu ulazeći u nešto što se zove heterogenost bića. Jedan od mojih stubova polazišta je ne samo u jezičkom razotkrivanju velike iluzije o našoj moći i o tome da li mi uopšte o nečemu odlučujemo, nego i imamo li slobodnu volju ili je sve to subjektivna prinuda? Sve više sam uveren u ovo drugo, da to što radim u subjektivnoj prinudi izlazi iz mene.
Radovi Duška Kirćanskog su veoma specifični. Svoj neobičan svet uglavnom predstavlja u crno-beloj tehnici.
– Pre sveg, ja sam crtač-grafičar. Grafika može da se radi u boji, ali meni ona nije bila potrebna sve do nekih trenutaka. Pogotovo crvena zato što predstavlja krv, a istovremeno izvor života. Ljudski rod nikada nije uspevao da se dogovori oko ideja, pa je morala da se prolije krv, da stradaju nevini.
Kirćanski smatra da je ono osnovno što određuje svaku umetnost – doživljaj. Ako niko to ne doživljava, umetnik je propao.
– Sve zavisi i od same publike, ko posmatra, zašto posmatra, ni tu ne možemo staviti sve u isti koš. Digitalna umetnost je jezik novog vremena, a mi živimo u svetu razlike i to moramo da prihvatimo. Poštujem modernu, ćerka mi se bavi modernom i znam kakav je to put. To je samo jedan od oblika izražavanja. Mogu ljudi svašta da štampaju. Postoje ljudi koji su radili pa su napravili šund i kič, možda sa najboljim namerama, ali nešto im se nije dalo. Prijatelj mi se bavi digitalnom umetnošću i ima fantastične radove.
Kada se određuje cena jedne slike, na to utiče mnogo faktora. Uvek je prisutan subjektivni osećaj, ali treba napomenuti da nijedan rad ne radi kraće od mesec dana.
– Bilo me je po celom svetu, tako da i to ime i prezime utiče pomalo na cenu. Jedan moj rad košta minimum 500 evra. Samo papir na kojem je nacrtan košta 100 evra. Ploče za grafiku koštaju 50, boja košta „đavo i po”, da ne pričam o kiselinama i ostalim tehnikalijama. Grafika je veoma ozbiljna disciplina i tu ne sme da se pogreši. Na kraju sam ja roba. Nažalost, sve je otišlo tim putem koji se meni nikada nije sviđao. Više mi je prijala robna razmena, ali novac je posrednik, pa su tako i ljudi posrednici. Koji umetnik je za života živeo od svoje umetnosti? Možda Pikaso, ali to je bila fabrika, za njega je radilo 200 ljudi. Koliko umetnika je preminulo, a da za života nisu prodali ni jednu sliku i bili na ivici bede, a sada se ti koji su sve to kupili bogate nemilice? Ali i njih celog života muči to što oni od Boga nisu dobili taj dar da stvaraju. Taj dar je s jedne strane fantastična stvar, ali i teret jer moraš da budeš veoma odgovoran.
Sada Duško Kirćanski sprema celu seriju crteža koji će biti predstavljeni na izložbi u Beogradu.
– Posebne teme neće biti, kao i ovde, biće puno različitosti, imam u vidu svoju heterogenost. Jednostavno odreagujem na nešto, a da li će se pojaviti u grafitnoj olovci, litografskom prelomu ili slici… U novije vreme najviše su to grafički kolaži i to je nešto najnovije što radim.
.gif)
.gif)
