I love Zrenjanin portal

  • Zr oglasi
  • 3D gradjevinska kuca
  • Pozorište Zrenjanin
Vesti Zrenjanin

Dušica Mitić, profesorka književnosti: „Pismenost i kultura izražavanja su na niskom nivou, ali za to nisu krivi mladi“

Upotreba poštapalica, siromašan rečnik, nepoznavanje gramatike i pravopisa, sakaćenje reči, u najkraćem odslikavaju krizu kulture izražavanja kod mladih. Šta nas je od „ne znam“ dovelo do „nzm“, može li ljubav prema čitanju opstati u eri digitalnih komunikacija, da li bi tinejdžeri danas bili u stanju da napišu čestitku ili pismo rukom? Na kraju, može li se  govoriti o građenju jezičke kulture kod mladih u odsustvu opšte kulture izražavanja u društvu? Odgovore smo potražili od Dušice Mitić, profesorke književnosti u penziji.

SPOSOBNOST GOVORA DOBIJAMO ROĐENJEM, KULTURA IZRAŽAVANJA SE GRADI I NEGUJE

Da li pod kulturom izražavanja podrazumevamo samo lepo sročenu misao, primenu osnovnih pravopisnih i gramatičkih pravila, ili je ona, pak, odraz mnogo kompleksnijeg rada na sebi?

I Taxi Zrenjanin

„Za mene je kultura izražavanja sposobnost pojedinca da jasno, dobro organizovanom mišlju iskaže svoje stavove, opažanja, potrebe ili emocije, pri čemu je taj iskaz zasnovan na jezičkoj pravilnosti. Podrazumeva se da visokoobrazovani ljudi treba da imaju razvijenu kulturu izražavanja, ali u našim uslovima to nije uvek tako. Ljudi koji rade na sebi, šire svoj leksički fond i uče se lepoj reči čitajući dobre pisce, i kada nemaju diplome visokih škola mogu biti dobar primer kulture izražavanja, kao što i obrnuto možemo sresti ljude sa diplomama koji daju suprotan primer. Kultura izražavanja se gradi i neguje, ne rađamo se sa njom kao što s rađamo sa sposobnošću govora. Jezik je najsavršenije sredstvo komunikacije jer može da izrazi ne samo osnovne informacije, nego i da oslika složene emocije, da uobliči ideje i misli, naučne definicije da obrazloži… Od razvijenosti kulture izražavanja, usmenog i pismenog podjednako, zavisi kvalitet i razvijenost komunikacije pojedinca u svim navedenim segmentima. Naš narod ima izreku: „Progovori da vidim ko si“, rečitost je uvek bila vrlina. Da je neko elokventan, ili blagoglagoljiv (ako latinsku reč zamenimo starom, srpskoslovenskom), kažemo onda kada govori lepo, smisleno, slikovito i pametno. Elokventnost je odraz kulture, obrazovanja i karaktera pojedinca. Razvijena kultura izražavanja zasnovana je na jezičkim pravilnostima i bogatoj leksici. Svi smo se smejali liku u komediji „Audicija“ koji, kada treba da odglumi duboku emociju, mora da pribegne psovci jer nema reči kojima bi emociju iskazao. To je odraz primitivizma i skučenosti, ne samo svesti i duha, nego i skučenosti fonda reči.“

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

Možemo li kulturu izražavanja mladih posmatrati izolovano, bez sagledavanja šire slike jezičke kulture društva u celini?

„Na kulturu izražavanja, kao i na sve procese učenja od ponašanja do obrazovanja, utiču mnogi faktori: porodica, škola, sredina. Shodno tome, ako želimo pojedinca sa razvijenom jezičkom kulturom, moramo negovati tu klulturu u javnom životu. U svemu tome veliku odgovornost imaju sredstva javnog informisanja, pojedinci koji su javne ličnosti i škola kao mesto koje bi trebalo da neguje tu kulturu. To su javni uzori i modeli, naročito mladima. Na žalost, ono što se čuje na televiziji, kako govore javne ličnosti, novinari ili TV voditelji, pa i odrasli iz najužeg okruženja, nije uvek uzorno. Pri tome ne mislim na sadržaj onoga što govore, već upravo na to kako govore. Ne možemo govoriti o tome da li mladi neguju govornu kulturu ako je sredina u kojoj se formiraju kao ličnosti ne neguje. Javne ličnosti objašnjavaju važne ekonomske ili političke situacije „…obzirom na…“ i niko se više ne doseća da je ispravno „… s obzirom na nešto“. Ozbiljna novinarka ozbiljne televizije želi da intervjuiše neku značajnu ličnost „vezano za problem…“, ni sama ne znajući da treba reći „ …u vezi sa problemom…“. Kako da govorimo o kulturi izražavanja mladih i zahtevamo od njih jezičku besprekornost kad je u generacijama pre njih došlo do ozbiljne erozije ove kulture i sve je palo u ponor mraka nekulture. Retko ćete čuti da je neko kod kuće,  svi su kući – tako se govori i u porodičnom okruženju, i u školi, i na televiziji… Voditelji, naročito zabavnih i rijaliti programa, misle da sve treba da je zabavno i ležerno, pa i njihovo izražavanje podleže ležernim nepravilnostima.

I, sad bi valjalo postaviti pitanje da li su mladi krivi što ne neguju kulturu izražavanja ili što je neguju na pogrešnim uzorima.

Ja se slažem da su nam kultura govora i pismenost na niskom nivou, ali se ne slažem da su mladi za to krivi! Moramo samokritično sagledati širu sliku, tako ćemo shvatiti korene problema. U okruženju u kome je lepota izražavanja retka pojava, svakako nema mnogo podsticaja za negovanje kulture izražavanja kod mladih. U svakodnevnim razgovorima koje čujemo preovlađuje žargon mladih koji je danas pun anglicizma i skraćenica nastalih na osnovu tehnoloških, elektronskih novotarija i dostignuća. To i nije samo po sebi loše, svako vreme je imalo neke svoje žargonske varijante. Ono što je meni, dok sam radila kao profesor u gimnaziji, smetalo i što mislim da je opasno po naš jezik jeste površnost mladih, njihova nezainteresovanost za leksiku našeg jezika. Odnos maldih prema jeziku odlikuje bukvalnost i odsustvo interesovanja za sinonime ili metaforsko značenj reči. Navešću vam primer iz prakse, desio se mojoj koleginici, ali ilustruje opšte stanje. Učenik na času književnosti predstavlja likove tragedije “Romeo i Julija” pa kaže: “Romeo je bio zanosan”. Profesorica ga pita kako on to zna, to je drama i Šekspir ga ne opisuje, a učenik odgovara “Pa mnogo se zanosi Julijom”. Ovaj primer pokazuje kako mladi gube osećaj za nijanse našeg jezika, koliko bukvalizuju izraz i kako skučeno sagledavaju reči. Dovoljno je da reč slično zvuči pa da je oni podvedu pod slično značenje. Pojednostavljuju jezik svodeći ga na najkraći izraz bukvalnog značenja, pa tako izraz “sputan” znači “skrenuo s puta”. Osim toga, mnoge reči su im nepoznate, a oni najčešće nemaju intresovanje da im saznaju značenje i usvoje ih. To siromaši izražavanje i tu ne možemo govoriti o kulturi. A mladi u svojoj aroganciji svojstvenoj mladosti često odbijaju savete odraslih, naročito autoriteta. Pre pet – šest godina u jednom odeljenju drugog razreda pokazalo se da učenici ne razumeju značenje reči preduzimljiv. Pitala sam ih zar se ne brinu da će to što ne znaju reči sopstvenog jezika ometati njihgovu komunikaciju, da će možda biti u situaciji da dobiju otkaz jer nisu preduzimljivi, a neće znati zašto su izgubili posao. Jedan učenik mi je odgovorio da se to neće desiti jer to je daleka budućnost, a tada neće biti nas starih koji koristimo takve reči. To je mene zabrinulo. Naravno, primeri koje sam navela, ističu opštu sliku i izdvojeni su kao ilustracija problema. Međutim, ti primeri nisu pravilo. Mnogo je mladih koji su svesni lepote govora, koji neguju klulturu izražavanja i traže načine da to pokažu. Jedan od vidova podrške mladima da neguju jezičku kulturu je postojanje gimnazijskog lista “Put”. U njemu mladi i kad objavljuju reportaže ili predstavljaju događaje, kao i kad pišu lirske pesme ili kratke priče, imaju priliku da neguju lepotu i izražajnost pisane reči.

“NZM” , “MLM”… – BESMISLENA GRUPA SLOVA KAO SLIKOVNI SIMBOL REČI

Živimo u vremenu kada su digitalne komunikacije preuzele primat gotovo u svim oblastima. U kojoj meri upotreba savremenih informacionih tehnologija kreira kulturu izražavanja i u kom pravcu ona ide? Opstaje li knjiga u tom svetu?

“Mislim da se već pišu naučne studije o uticaju digitalne komunikacije na opažajne i misaone procese sa jakom dozom zabrinutosti. Ali ja ne mislim da je taj uticaj najočigledniji i najpogubniji u segment čitanja knjiga. Mislim da bi više trebalo da nas zabrine to što svi elektronski, digitalizovani vidovi komunikacije pomeraju fokus sa jezičke poruke na slikovnu. Mladi, jer najviše koriste takve uređaje, ali sve više i srednja generacija, okreću se dinamičnoj smeni brzih informacija. Njima i tekst postaje slika, samo prelate ono što je uočljivo, najčešće naslov I prve rečenice, čak često i samo pojedine, po mogućstvu, istaknute reči. Već posle toga prelazi se na nov tekst. To stvara privid široke informisanosti, a u stvari vodi ka površnosti i selektivnom opažanju ili usvajanju ne samo informacija, nego i znanja.”

Kako smo od  „ne znam” došli do “nzm”, umesto molim –  “mlm”?

“To je upravo  posledica  procesa o kom sam govorila. Nastao je pod uticajem prekomerne, rekla bih isključive komunikacije putem elektronskih pomagala. U govoru se nikada ne bi skraćivalo do nerazumevanja nešto što nema logike da se skrati. A pri pisanju, reč se svodi na slikovni simbol. Oni koji ovako skraćuju reči, koriste znak za reč koji je nastao isticanjem uočljivih slova iz reči jer ih mrzi da tipkaju sva slova. Tako ta besmislena grupa slova postaje simbol reči, poništavajući pozitivno značenje simbolike kao jezičke pojave. U pozadini ovog procesa je, rekla bih, inertnost. Korisnici ovakvih skraćenica su previše lenji da otkucaju celu reč. To nije jezičko ekonomisanje koje teži sažetosti izraza, jer nema osnovni pozitivni efekat da skraćeni izraz postane jezgrovitiji i jasniji. To je proces koji sakati jezik i podstiče nemar prema njemu.

POGREŠNA KNJIGA U POGREŠNO VREME MOŽE NANETI  VIŠE ŠTETE NEGO KORISTI

Da li je u eri digitalnih komunikacija teško motivisati mlade da čitaju knjige?

“Moram da kažem da jeste teško motivisati nekoga da izdvoji vreme na čitanje obimnih dela lepe književnosti, ali uvek je i bilo. Nemojmo se zavaravati, setite se svog školovanja. Zar nije uvek bilo desetak onih koji pročitaju domaću lektiru i posle prepričavaju ostatku odeljenja? Jas am 35 godina radila u školi kao profesor književnosti i znam da mi nikada nisu svi pročitali zadato delo. Jedina razlika je što sada velika većina ne čita , a nekada je to bio znatno manji broj učenika. Ima li načina da se čitanje ponovo počne ceniti kao nekada? Mislim da ima, motivaciju treba pozitivno usmeriti. Ako je motiv i nastavniku i učeniku ocena, učenik će se snaći da dobije dobru ili prelaznu ocenu (zavisi od ambicija) i bez čitanja, a nastavnik će biti zadovoljan formalnim pozitivnim ishodom. Ako je, pak, nastavniku motiv da učenik savlada i zavoli proces tumačenja umetničkog dela i učenik će biti motivisan zadovoljstvom koje će osetiti posle čitanja i tumačenja dela. To je onda unutarnja motivacija i ima produženo dejstvo, duže od jednokratnog upisivanja ocene u prozivnik. Naravno, kada govorimo o motivaciji mladih, moramo imati na umu da podsticaji dolaze iz porodice i sredine isto kao i iz škole. Zato je pitanje suviše usko postavljeno, govorimo o motivaciji mladih da čitaju, a zanemarujemo pitanje odraslih čitača. Odrasli čitač je uzor svojoj deci, nema bolje motivacije mladih od toga.”

Šta konkretno znači pozitivno usmerena motivacija? Kakva su vaša iskustva?

“I danas me sreću bivši đaci, sada već ljudi, i iskreno mi priznaju da im nedostaju razgovori koje smo vodili na časovima povodom pročitanog dela. To znači da su stekli naviku čitanja i razmišljanja o pročitanom. Samo sad, kao zrele osobe, nemaju u okolini sagovornike sa kojima bi podelili utiske kao nekada u školi sa vršnjacima. Meni to govori da sam ih motivisala u mladosti da čitaju i da sada neguju tu svoju naviku, čak i kada su u manjini. Retki su primeri samomotivisanja, ali su dragoceni. Moj bivši učenik koji kao đak nije ništa čitao od zadatih lektira, posle završenih studija je počeo da čita. Pre neku godinu pohvalio mi se da je u protekloj kalendarskoj godini proglašen za najrevnosnijeg člana biblioteke. Kako sam kaže, sećao se naših časova i poželeo je da proveri da li i on o tim delima misli isto što su njegovi drugovi govorili. Najpre je pročitao propuštene lektire, a onda se otisnuo u svet literature i čitanje je postalo njegova svakodnevica. Ovaj primer nije usamljena pojava, i moji sinovi sada više čitaju nego kada su bili srednjoškolci. Tu dolazimo do bitnog elementa koji može motivisati ili demotivisati mlade, a to je prilagođenost štiva uzrastu čitača. Često se ne vodi računa o tome, a pogrešna knjiga u pogrešno vreme može naneti više štete nego koristi. Na primer, sastavljači programa za osnovnu školu misled a osmaci treba da rade ljubavnu poeziju, a sastavljači čitanke misle da su za to Petrarkini soneti idealan primer. Niko ne misli da je to anahrono, savremenoj deci izveštačeno, čitaocu nenaviklom na stihove strano. Mnogo bliža im je ustreptalost i svet ljubavne čežnje Mike Antića. Mislim da se navika čitanja stiče u mladosti, ali ako toj mladosti nametnemo kao model nešto što im je neprepoznatljivo i neuverljivo, ubićemo u njima svaku želju da vide ima li još nešto u tom svetu literature osim očiju koje “zgodiše I sputaše” lirskog subjekta, što oni ne razumeju. Na isti način kontraproduktivno je raditi sjajnog Danila Kiša na početku prvog razreda srednje škole. Knjiga “Rani jadi” ne liči ni na jedno delo koje su do tada imali u ruci. Ako joj se ne posveti više od dva propisana časa, i ako se ne približi petnaestogodišnjacima ideja da je moguće biti “nemoćan pred cvećem” i lepotom, oni ni kao odrasli neće potražiti romane ovog velikana naše književnosti. Dakle, motivacija je jako bitna, ali mora biti pozitivno usmerena.

Da li mladi vole poeziju?

“Poezija je generalno nepravedno potisnuta drugim književnim žanrovima. Realizam je uzdigao roman, savremeno doba voli sažetost pa je okrenuto kratkoj priči, mada roman ne gubi na važnosti. Zbirke lirskih pesama retko ko čita. Međutim, ako sagledamo ljubitelje poetske reči, mladi više čitaju poeziju od starijih generacija. Naravno, ne možemo govoriti o masovnosti, ali mladi ljudi su otvoreniji za slikovit doživljaj i emociju, lakše se u lirskoj pesmi prepoznaju i često joj pribegavaju kada žele da lepim rečima iskažu svoje emocije, pa citiraju stihove koji govore umesto njih. To je, čini mi se, oduvek tako.

Postoji li razlika u prihvatanju, razumevanju i tumačenju klasika svetske književnosti ranijih generacija i današnje generacije mladih?

“Svetski klasici su upravo zato klasici što su svevremena dela, njih epoha ne ograničava. Međutim, epoha je utkana u njihov siže. To znači da svaki čitalac mora da ima svest o sopstvenoj vremenskoj udaljenosti od sveta dela. Ne možemo suditi o pojavama u delu ili postupcima likova po merilima svog doba. Naravno da niko ne misli da maloletnici treba da se tajno venčaju ako su zaljubljeni, kao Šekspirovi junaci. Ta dela pripadaju korpusu svetskih klasika po univerzalnim motivima, po idejama koje nadilaze vreme i po lepoti jezika koja je uzbuđujuća i kada je jezik arhaičan.

Mladi prihvataju delo i tumače ga u skladu sa sopstvenim životnim iskustvom i sistemom vrednosti. Do njih dopiru prepoznatljivi elementi strukture dela. Zato je odnos ranijih generacija prema klasičnoj umetnosti, pa i književnosti, drugačiji od odnosa današnje generacije mladih. Objasnila bih to na konkretnom primeru iz sopstvene prakse. Svima nam je poznat roman Lava Tolstoja “Ana Karenjina”, većina bi se složila da je to roman o nesrećnoj ženi koja traži pravo na ljubav. Ali, zanimljivo je bilo posmatrati kako se odnos prema likovima romana menjao tokom godina. Krajem prošlog veka moji gimnazijalci su imali mnogo razumevanja za Anu Karenjinu, u njoj su videli savremenu feministkinju koja se bori za svoja prava na slobodu, ljubav, izbor…Početkom ovog veka interesovanje mladih se prebacilo na uočavanje vrlina Vronskog, u njemu su videli slobodnog, po svemu osobenog mladića koji hrabro prati žudnje svog srca i teži da ostane dosledan sebi, kao da je stvoren po stihovima “…budi poseban, budi samo svoj…” što je bila kultna pesma tog doba. Međutim, poslednjih petnaestak godina gimnazijalci su počeli da uočavaju lik Aninog muža, Karenjina. On je za njih bio oličenje čuvara porodice, nije želeo razvod, sinu je obezbedio udobnost i obrazovanje, čak je posle tragedije prihvatio Aninu ćerčicu… Ova promena u različitom tumačenju likova odraz je promena u društvu i elemenata koji utiču na formiranje ličnosti mladih. I stvarno, kad se osvrnemo oko sebe, shvatamo da je danas mnogo više mladih kojima su roditelji razvedeni nego što je to bilo u prošlosti. Verujem da je uvek bilo generacijskih razlika u pogledu na isto delo, jer uslovi u kojima se delo tumačilo bili su različiti.”

DECA DANAS NE ZNAJU DA PIŠU PISANIM SLOVIMA

Na kraju, možete li zamisliti novogodišnju čestitku pisanu rukom jednog tinejdžera?

“Teško. Ne zato što nemaju kome da upute ili nemaju šta da požele drugima, već zato što im niko nije razvijao naviku da rukom ispisuju bilo pisma, bilo čestitke. Pre pojave kompjutera i mobilnih telefona, nikom nije padalo na pamet da pozdrave, čestitke ili poruke kuca na mašini za kucanje, pisale su se rukom. Ali sada smo preplavljeni već gotovim modelima, šablonima, raznim aplikacijama sa slikovnim porukama kojima se simulira emocija, smajlijima sa mnoštvom različitih stanja… Štampaju se čestitke sa upisanim tekstom. I sve to izgleda lepše, urednije, umnije, nego lična poruka ispisana rukom. Na žalost samo izgleda. U suštini, ovo je vek u kome je važno kako nešto izgleda, zaboravlja se da lični pečat suštinski daje dublji smisao od lepo oblikovane, bezlične i opšte poruke. Verovatno su i sadašnji tinejdžeri u zabavištu pravili svoje čestitke uz poimoć vaspitačica za svoje najbliže, ali to su zaboravili. Moderan svet i elektronska pomagala koliko su doneli širinu mogućnosti i izbora, toliko su suzili svest pojedinca o značaju ličnog angažovanja. Tasteri na kompjuteru I mobilnim telefonima potisnuli su papir i olovku. Naša deca danas ne znaju da pišu pisanim slovima, jer samo štampana su im pred očima. Tako, pisanje čestitki više nije u modi, a za posledicu ima dvostruko pogubno dejstvo – gubi se lični i emotivni odnos u čestitanju, a gubi se i lični pečat u rukopisu jer štampana slova ne odražavaju ličnost kao pisana!”

 

 

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
Slot Club Kentucky
Halo Taxi Zrenjanin
Diksi Picerija
  • Divider

  • Divider
Na vrh