I dok je nekada zanat u rukama zlata vredeo, danas gotovo na prstima možemo da izbrojimo zantalije u Zrenjaninu. Mnogi stari zanati su zaboravljeni, a retke koji se još održavaju uskoro neće imati ko da radi. Nekada je u našem gradu bilo više od deset obućara. Danas ih je, kažu upućeni, dvosturko manje. S obzirom na interesovanje mladih za ovaj poziv, u narednom periodu će se broj obućarskih radnji dodatno smanjivati. O tome kako je biti obućar, može li se od ovog zanata živeti i vredi li popravljati obuću razgovarali smo sa jednim od retkih zanatlija u gradu na Begeju Dušanom Praštalom, koji polako sina uvodi u ovaj posao.
Pre 30-ak godina Dušan Praštalo je diplomu elektromehaničara zamenio obućarskim zanatom.
“Kada sam došao iz vojske moj ujak je otvorio obućarsku radnju. Niko u to vreme nije hteo da me primi da radim u struci, kao serviser. Ujak se nije bavio obućarskim zanatom, već je jedan deda radio u njegovoj radnji. Ujak je imao mašine, alat… Ponudio mi je da radim u radnji. Ja sam sa tim dedom sedeo u radnji, primao i izdavao obuću, kuvao kafu, javljao se na telefon. Bilo mi je dosadno, pa sam polako počeo da mu pomažem u popravci obuće. I malo po malo sam ušao u ovu priču”, kaže Dušan Praštalo, obućar .
“Ali, ja uvek kažem da ima neke kosmičke više sile. Moj deda, po kojem sam i dobio ime, je bio obućar. On je umro, pre nego što sam se ja rodio. On je bio u komisiji pred kojom se polagalo za obućara. Od neke ‘93, ‘94. godine samostalno radim kao obućar i to traje i dan danas. Malo sam menjao lokacije sa radnjom, ali sam u ovom zanatu sve vreme”, dodaje naš sagovornik.
Mladi neće u zanatlije
Za gotovo 30 godina bavljenja obućarskim zanatom, Dušan je imao samo jednan zahtev da nekog obuči ovom poslu.
“Jednom je jedna žena došla sa sinom i to na nagovor Centra za socijalni rad. Njega je samo zanimalo kolika će mu biti plata, da li će dobiti uniformu… Bio je možda jedan dan i nikada više nije došao. Evo ja sam sad sina polako počeo da uvodim u posao, mada je i on prvo pokušao na nekim drugim mestima da se zaposli. Ali, sad je sa mnom i polako uči. Retko ko i pita da li bih obučio neko dete. Sin je zainteresovan, već treću godinu je tu”, objašnjva Dušan.
“Da bi bio obućar ne treba puno toga. Moraš malo da imaš smisla za rad rukama. Nije to ništa strašno. Potrebna je mašina za šivenje i nešto malo sitnog alata. Ja imam neke dedine stare alate, ali to se sada skoro i ne koristi više. Sada su materijali drugačiji. Ranije se radilo samo sa kožom i onda su za to bili potrebni specijalni alati. Sada je većina materijala veštačka tako da ne treba puno da se ulaže u opremu. Volje treba, ali toga mnogima nedostaje. Kreativnost je potrebna onima koji dizajniraju obuću, ja to ne radim, ja samo popravljam ono što ljudi donesu. Ovde treba biti kreativan kad se radi zakrpa. Napraviti je tako da se lepo uklopi, a da se ne vidi na prvi pogled da je to zakrpa”, dodaje naš sagovornik.
Od sve obuće najviše se popravljaju patike
Za obućare je, kaže Dušan, uvek bilo posla. I uvek će i biti. Ako obućara uopšte bude za 15-20 godina.
„Uvek se popravljalo. Pre je bilo mnogo više obućara. Tih starih majstora koji su radili. Sad ne znam da li nas u gradu ima petoro. U poslednje vreme najviše popravljamo patike. Čak 70-80 posto onoga što radimo i što ljudi donose čine patike. Jer one su dosta skupe, pa se isplati popravljati ih. Obično treba da se ušiju ili da se zalepe, ako se odlepe. Sad se već i poželim da menjam flekice na ženskoj obući. Ima i toga, ali znatno manje. Obično se cipele popravljaju u vreme matura ili kada su svadbe. Dosta njih donosi nove cipele da zamenimo flekice, jer su na njima obično plastične koje klize, pa se boje da će pasti i tada ih menjamo onim koje ne klize”, objašnajva Dušan.
“Koliko je potrebno da se neka patika, cipela, papuča, čizma, sandala popravi zavisi od toga šta treba da se radi. Nekada mi na prvi pogled deluje da oštećenje nije veliko, a ispostavi se da pola patike treba da rasturim da bih mogao da je popravim da to liči na nešto. Obično radim nekoliko pari istovremeno. Čini mi se da mi tako brže ide. Sad kad kreću godišnji odmori onda je svima hitno da se što pre popravi obuća. Obično dođu pa kažu da uveče ili ujutru kreću na more. Bilo je i onih koji se parkiraju pred radnju i kažu da su već krenuli na odmor i da treba nešto da se popravi od obuće. Mi se trudimo svima da izađemo u susret koliko možemo”, dodaje naš sagovornik.
Ljudi nekad zaborave na obuću koju su ostavili u obućarskoj radnji
Zanimljivo je da ima ljudi koji po obuću koju su ostavili da se popravi nikada ne dođu.
“Na prelasku sezona se dešava da donesu recimo čizme i da onda do zime ne dođu po njih. Jednostavno, kažu da su zaboravili na njih, jer im nisu trebale. Dešava se i da godinama čuvam tu obuću po džakovima. Nekada neko dođe posle dve ili tri godine. I onda je prvo pitanje da li je ista cena kao kada su ostavili obuću na popravku. Cenu nisu zaboravili, ali jesu da dođu po obuću. Obično su izgovori da su bili bolesni ili nisu bili u zemlji duže vreme. U tim situacijama ako uspem da nađem tu obuću, ja je vratim. Praznim džakove, tražim, nije to baš jednostvno za naći. Žao mi je da bacim tu obuću, a i ne znam po zakonu da li sam i koliko dužan da je čuvam. Jednom sam nekoliko džakova obuće po koju niko nije došao dao u humanitarne svrhe, onima koji nemaju obuću”, kaže Dušan.
Dobru obuću vredi popravljati
Dušan kaže da više od 90 posto različitih oštećenja na obući može da popravi.
“Ne radim farbanje. Ostalo skoro sve mogu da uradim. Dešava se da ljudi donesu patike, cipele, papuče i da se jednostavno ne isplati popravljati ih. Ja to odmah kažem. Recimo, ubace patike u mašinu i one se odlepe, deformišu, raspadnu… Tu nema spasa. Ili ima nekih đonova koji su napravljeni od materijala koji se od stajanja raspadne. Ne radim ni zamenu celih đonova, jer danas imate sto različitih boja i oblika obuće. Ja ne mogu toliko toga da nabavim i da mi stoji u radnji. Pitanje je kad bi mi naišao neko kome treba baš to što bih imao u radnji. To uzimaju oni koji se bave proizvodnjom obuće. Ali, kažem, 90 posto stvari može da se sredi. Pitanje je samo da li se i koliko to nekome isplati”, objašnjava ovaj obućar.
“Kad popravimo obuću, onda su ljudi sretni. A kad ne mogu da im poprvim obično budu tužni… Pa pitaju da probam. Kažem im da mogu da uradim, ali da će se za 20 koraka to raspasti i da to nije poenta. To ne želim da radim. Da mi se neko vraća sa obućom koju sam kao popravio. Po meni je iskrenije da kažem da to ne može da se popravi, nego da kažem da može, a da se raspadne. Danas je kvalitet obuće dosta lošiji nego ranije. Ima i kvalitetne obuće, ali to se ređe kupuje. Sad se, kažem, većinom koriste neki veštački materijali. Oni se od stajanja oljušte, ispucaju… Baletanke eventuralno izdrže jednu sezonu i bacaju se. Ali, kažem dobru obuću vredi popravljati”, kaže naš sagovornik.
Od obućarskog zanata može da se živi
Obućarski zanat, po mišljenju našeg sugrađanina, nije težak.
“Da bi se neko ovim bavio mora da voli ovaj posao. Posao fizički nije nešto naročito težak. Ranije su obućari radili sedeći i ja sam radio sedeći, a sad sve više stojim. Možda je to malo napornije, ali naporno je i raditi na građevini ceo dan. Ovo je svakako mnogo lakše. Obućara je sve manje i manje. Sinu sam rekao da će nas biti još manje u gradu i da će, ako bude radio dobro i kvalitetno, posla uvek imati. Ja ne bih sigurno opstao sve ove godine da nisam dobro radio. Čak mi je do pre 7,8 godina lokal bio zavučen, nije se videlo gde sam, pa su me ljudi tražili. Nisam znao ni da objasnim gde mi je lokal kad me neko pita. Najbolja reklama je kad vas neko preporuči”, objašnjava Dušan.
“Ovo je zanat od kojeg mi živimo. Mnogi ljudi žele brzo da zarade pare. Lakše im je, recimo, da uzmu i preprodaju neki auto i zarade 200 evra, nego da ovde rade danima za tih dvesta evra. Ovde su cene od 200, 300 eventualno 500 dinara po popravci. Treba tu nakupiti za sve troškove i za život… I onda ljudi beže od ovakvih poslova. Svi sad hoće u IT sektor… U ovom poslu stalno mora da se uči. Stižu novi materijali. Ranije smo imali samo crne gume, a sada postoje sve moguće nijanse guma… Ja to pratim”, dodaje naš sagovornik.
Poverenje se gradi jako dugo, a lako se gubi
Dušan kaže da mu je žao što zanati nestaju.
“Mi se još nekako držimo. Mnogi zanati su već izumrli. Jedna učiteljica je bila sa decom i rekla mi je da ih uči o starim zanatima, ali da nema gde da ih vodi, sem kod nas i krojača. Mi moramo da se borimo da opstanemo. Nema mi sad posle 30 godina druge. Ime se gradi veoma teško. Bilo je na početku rada dana kad niko nije ulazio u radnju. Oni koji misle da će čim nešto otvore odmah svi kod njih da nagrnu, varaju se. Treba vremena i vremena da prođe da steknete poverenje ljudi. A to poverenje se vrlo brzo gubi. Čim počnete da ne pazite na radno vreme, da ne radite kvalitetno”, objašnajva Dušan.
“Nikada se nisam pokajao što sam se opredelio za ovaj zanat. Da sam na početku možda bih malo više pokušavao da dobiijem posao u struci, ali da kažem da sam se pokajao, nisam. Baš mi je leglo nekako ovo što radim”, dodaje naš sagovornik.
Ponekad mušterije zahtevaju popravku obuće, ali tako da se ne vidi da je nešto rađeno
Dušanov sin Marko želi da nauči sve tajne ovog zanata i veruje da će uspešno naslediti oca.
“Obućarski zanat nije težak. Odlučio sam da se ovim bavim nakon što sam radio u nekoliko firmi i video da u njima nemam neku perspektivu. Svidelo mi se ovde. Svoj sam gazda, što se kaže. Sve ide nekim svojim tokom. Ja sam isto kao i tata elektro školu završio, ali… Već nekoliko godina sam u obućarskom zanatu. Nikada pre toga me ništa nije vuklo da se bavim ovim. Dolazio sam kod tate u radnju, sedeo sam tu, ali bez želje da tu radim. Na kraju, život me je, ipak, ovde doneo”, kaže Marko Praštalo.
“Još učim ovaj zanat. Tata mi nije sve pokazao i objasnio. Nije to baš tako jednostavno i sigurno nije šusterski posao kako običino kažu. Ima tu dosta i šivenja i lepljenja i caka… Ali, to se, kažem, uči. Vidim sebe u ovom poslu u narednom periodu. Imamo razrađenu radnju. Mušterija ima. Najteže mi je šivenje. Ima zahtevnih mušterija koje žele da im se obuća ušije, ali da se to ne vidi. Najlakše je kada se nekom nešto malo odlepi i to možemo odmah na licu mesta da završimo”, zaključuje na kraju razgovora naš sagovornik.
.gif)
.gif)
