Još davne 1735. godine, banatske drumove i naselja krasili su mladi drvoredi dudova
Grof Mersi – dud kao najveća opsesija
Početak organizovane proizvodnje i sadnje dudova u Banatu vezuje se za ime prvog administratora Banata Klaudija Florimondaja Mersija. Za grofa Mersija može se reći da je čovek kome se san ostvario. Uspeo je za nepunih dvadesetak godina da pretvori Banat iz zaostale u naprednu privrednu oblast.
Mora mu se priznati da je bio svestrani reformista, ali da mu je dud bio najveća opsesija . U njemu je video hranu za svilenu bubu, zaštitu od banatske košave, hladovinu od letnje žege, kvalitetno drvo za pinterske zanate, lep ukras, dugovečnost i još mnogo toga. A narod Banata, na prvom mestu je video plod duda-dudića.
Svideo se Lalama dudić zato što daje mnogo, a i lepe aromatične rakije specifičnog ukusa, koja se mogla piti u svim prilikama. Skroman u prohtevima, a blagorodan, lako se dud dao i zavoleti. Nizale su se decenije i vekovi, a ljubav Banaćana prema dudu je prenošena sa generaciju na generaciju i duboko se usadila.
.jpg)
Ponos Banata
Dud je postao najbrojnije drvo pa su čak i reči stablo ili drvo Banaćani često zamenjivali rečju dud. Svako naselje je imalo svoju dudaru ( naselje dudova) i dudara, plaćenog čoveka koji se o njima brinuo. Brižljivo su vođene statistike o broju starih, mladih i dudovih sadnica iz godine u godinu po svim banatskim naseljima. Brojali su se na hiljade i hiljade komada i bili su pravo bogatstvo i ponos Banata, koji su stvarale mnoge generacije.
Po njihovoj debljini i visini mogla se razlikovati starost drumova, naselja, sokaka pa i pojedinih familija. Bilo ih je jalovaca belih, murgastih i crnih a na posebnoj ceni bili su oni oltovani. Večito su se nadmetali Banaćani ko će imati najslađi i najkrupniji dudić. Uvek je bilo zaljubljenika u bele, murgaste ili crne dudiće i svako je svoje hvalio, a naročito rakiju dudićaru koji je od njih dobijao.
Vlast protiv zemlje dudova
Dud se kao dugovečno drvo nasleđivao , kao i ostala imovina, pa su se i preci po njemu pominjali. Tako se živelo u zemlji dudova , u tom carstvu krošnjara , gde je duh usnulog grofa Mersija bio u svakom čoveku, ženi, detetu. Činilo se da će tako ostati zauvek. Prolazili su vekovi, a sa njima vojska i vlast svakakve, ali su Banaćani i dudovi opstajali. Sve je tako bilo do kasnih šezdesetih godina XX veka, kada je jedna vlast rešila da zauvek rastavi Banaćane od dudova. Razlog je nađen u štetočini koja je po njemu dobila ime „dudovac“. Za jednu godinu nestali su vekovi truda, navika i ljubavi. Drumovi, naselja sokaci više nisu ličili na stari lepi Banat. Odluka se agresivno sprovodila, seču su pratile kazne i pritisci na ljude . Od prelepih drvoreda po banatskim drumovima preostali su samo tragovi kod Orlovata, Čoke, Vršca i još ponegde. U naseljenim mestima retki su bili pojedinci koji su se suprotstavljali odluci vlasti i sačuvali poneko stablo duda.
Dud Uroša Predića
Jedan od ovih retkih ljudi bio je Boško Stankov – Minđar iz Orlovata . Sačuvao je dud Uroša Predića kojeg je on živopisao u svojim delima i koji je rastao zajedno sa njim. Bili su skoro vršnjaci, zasadio ga je njegov otac pop Pera.
Petar Predić kao mladi popa primio je službu u Orlovatu 1841. godine. U poslu je nasledio popu Arsu Arsenovića iz stare orlovatske imućne i obrazovane familije, koja je samo u Orlovatu držala sveštenički poziv 90 godina. Morao se dvadesetpetogodišnji Sremac iz Karlovaca dokazati u novoj sredini na svim poljima, pa i sa dudovima. Uzeo je prvo kućnu numeru 171 u kiriju od familije Petrov, a zatim je i kupio 1885 godine. U bašti te kuće koja izlazi na drugi sokak i mesni graničarski plac, izgradio je novu kuću.
5 sinova i 5 dudova
Otkada je doneo odluku da gradi kuću , mislio je i na dudove. Oni su se proizvodili u mesnoj dudari iz semena dudića. Mlada sadnica je tamo provodila pet-šest , pa i više godina, da bi bila spremna za sadnju na stalno mesto. Imao je na umu da mladi dud koji je pokazao rod u dudari, nakon presađivanja može postati jalovac. Kažu da je to moglo da se izbegne ako se u dudari pre vađenja obeleži na njemu pravac sever – jug i da se isto tako zasadi na stalno mesto. Ko je želeo ovaj rizik da izbegne, davao je da mu se dud oltuje, ali je morao pažljivo da odabere pelcer. Prvo se moralo dobro raspitati, a zatim mnogi dudovi obići u rodu i uveriti se u kvalitet njihovih dudića.
Mnogi tvrde da se to u Orlovatu moglo uraditi i pomoću gusaka. U junu , kada zreli dudići padaju na zemlju, guske, umesto na Tamišu, provode po sokacima trčeći za dudićima. Gde ima i najviše gusaka tu su i najslađi dudići. Pop Pera je želeo da ima bele, slatke i krupne dudiće. Zasadio je dva u avliji, dva ispred kuće, a jednog na bočnoj strani kuće koja je bila na ćošku. Imao je pet sinova i pet dudova i gledao ih je kako zajedno rastu.
I dudovima je, kao i deci, u prvim godinama trebalo nege. U proleće su stajnjakom đubreni, u letnjim žegama zalivani, a preko cele godine zaštićeni od stoke i gusaka bodljikavim granjem. Već prvih godina uzvraćali su ovu pažnju i ljubav, skromnim rodom i hladovinom svojih nejakih krošnji.
Svedoci vremena
Dudovi su bili nemi svedoci uspona i sreće familije Predić, kada se okupilo mnoštvo sveta i 17 sveštenika da isprate popa Peru do večne kuće, posle 39 godina paroha i namesnika. Bili su tu i godinu dana kasnije kada je njegov najstariji sin Svetozar, naslednik u službi, prerano umro od tifusa. Bili su svedoci ratova, sahrana i odlaska iz rodne kuće ostalih Predića i prodaje kuće 1930. godine familiji Stankov.
Ovekovečeni u mnogim umetničkim delima
Poznata slika „Deca pod dudom“ Uroša Predića, nastala 1886 godine, iskazuje svu ljubav Predićevih prema ovim dudovima. On to potvrđuje godinu dana kasnije u svom delu „ Naše gumno“, ovekovečuje oba duda u avliji, u njihovoj četvrtoj deceniji života. Uroš Predić kao veliki slikar realizma i u drugim svojim delima oslikava dudove po Orlovatu : Vesela braća, Banatsko kolo, Dodole, Stara crkva u Orlovatu itd. Sve te oslikane Uroševe dudove u delima negovali su Orlovaćani i on nije bio ravnodušan prema njima, ovekovečio ih je za sva vremena.
Sudbine
I posle prodaje kuće, kada bi boravio u Orlovatu ili Tomaševcu, Uroš je dolazio u svoju rodnu kuću da obiđe dudove. I oni su kao i Predići imali svoje sudbine.
Prvi dud je postradao pored ateljea 1942 od udara groma. Bio je izuzetno napredan i visok sa vrlo razvijenom krošnjom, grom ga je rascepao na pola pa se morao izvaditi.
Sva tri duda na sokaku dočekala su veliki progon i seču dudova krajem šezdesetih godina XX veka i tada su nestali. Oni su zabeleženi na starim razglednicama Orlovata s kraja XIX kao dudovi od pedesetak godina.
Onaj peti , zahvaljujući porodici Stankov, njihovom poštovanju prema Urošu, ljubavi prema dudovima i dudićari rakiji, sačuvan je do danas. Skoro redovno godišnje rađa za dva kazana dudićare rakije, iako je stariji od jednog i po veka. Svojom visinom je dominirao u tom delu sela, pa je i njega grom oštetio u letnjem Svetom Aranđelu, osamdesetih godina XX veka i još jednom desetak godina kasnije. Sada mu je potrebna stručna nega za zaleči svoje rane, da bi nastavio da živi kroz vekove.
Ikone banatskih prošlih vremena
Malo je njegovih vršnjaka ostalo u Orlovatu, na prste se mogu nabrojati. Među njima je sigurno najlepši u avliji familije Radosavljev. To je lep i zdrav primerak Banatskog duda, sa neoštećenim i pravilnim deblom, šišanih krošnji, prvi put pre par godina. Zasađen je negde oko 1870 godine, kada su građene velike kuće u tom delu velikog sokaka. Familija Todorov takođe ima lep dud iz 1871 godine. Tu su još i pet avlijskih dudova porodice Damjanov. Pomenućemo još šest dudova Ostojin , sedam Cvetinov, pet Ilin, tri Murgić, dva Nedeljkov i desetak na bečkerečkom drumu. Od nekadašnjih blizu deset hiljada dudova u Orlovatu i oko njegovih drumova, ovih tridesetak trebalo bi sačuvati kao ikone banatskih prošlih vremena.
Dud se duboko ukorenio u svet Banaćana i nastavio je da živi u njihovim snovima. On je deo njihove tradicije i civilizacije i ostavio je veliki beleg u njihovoj kolektivnoj emociji. Prošlo je više od tri decenije od velikog progona, u kojem je u Banatu nestalo milion stabala duda. Banatska naselja su obrasla neuglednim i kržljavim voćkama, a drumovi su i dalje bez drvoreda. Niko ne zna da li će i šta biti zasađeno. Mnogi misle da su to kletve usnulih predaka i grofa Mersija, drugi su ubeđeni da je to samo inat Lala i da će tako još dugo ostati. Jedno je sigurno: sa dudovima je izgubljena velika kolektivna energija i ne zna se kada će ona biti povraćena.
Radoslav Ostojin (Urednik časopisa – NOVI ORAO, Društva zavičajaca Orlovata)
Foto: www.beloblato.com
.gif)
.gif)
