 (1).gif)
Čekanje u redu zna da bude pravi sociološki momenat iz kojeg može mnogo toga da se zaključi. Tako za, recimo 15-ak minuta provedenih u redu ispred i iza nekog, možemo progledati, mnogo dalje od onoga što nam se servira u jutarnjim progarmima, večernjim dnevnicima ili u štampi. Ovo može biti ako ne celo ogledalo stanja u kojem se društvo nalazi a ono bar jedna strana. Da li se nekad, dok stojite u super, mega, giga kakvom god marketu trgnete I uhvatite sebe kako nesvesno već par minuta gledate nekog dok neumorno puni već desetu kesu, a onda pogled preselite na onog iza sebe koji u korpi ima 100g parizera I polutku hleba. I dok prvi bez nervoze odnosi svoju „lovinu“, ovaj iza vas se snebiva kako će posle onog „puniše“ pred kasirku. Na kraju, posle „komšijinog dvorišta“ zavirite tek u svoju korpu.Većina nas to radi. I sve češće smo skloni tome. Baš kao i devedesetih , kako kaže kolega administrator Mr-G, kada su se vlasnici maxerica međusobno zagledali čiji je „najk“ bolji…Dvojka, četvorka, vazdušni đon ili ne. S obzirom da retko kupujemo patike i da nam je hrana trošak N01, ne preostaje nam ništa drugo nego da se odmeravamo u potrošačkim korpama.
Da li vam se desilo da ispred vas stane neko ko u korpi nosi samo jednu konzervu i sramežljivo iz džepa vadi poslednju zgužvanu stotku želeći da što pre nestane ispred očiju onih koji iza njega čekaju u redu sa korpama punijim od njegove? Da li vam je došlo da iz svoje u njegovu prebacite još jednu konzervu? Možda i jeste ali to nikad niste uradili…ne zato što ste škrti, ili zato što nemate osećaj, nego zato što ne biste želeli da toj osobi bude još neprijatinje. Ne zaboravite, život je prevrtljiv.
Nekada imućni ljudi sada nose teret izgužvane stotke, ali i dalje imaju zdravu dozu dostojanstva jer nisu krivi što ih je taj isti život nasamario i ostavio bez posla u nezgodnim godinama.
.jpg)
Ne krivim naravno, one sa prepunim korpama, naprotiv, to je težnja svakog razumnog čoveka, zato radimo I kada pošteno zaradimo može da zaviruje ko hoće. Elem, iz redova se dobro poznajemo još iz neslavnih devedesetih ali nam tada nije bilo ni do čega I nije bilo potrebe da zavirujemo jedni drugima u kese kad se sve svodilo samo na kilo belog – šećera, brašna, praška za veš I ponekad litar ulja. Tada smo jedni drugima gledali u potiljak s opravdanom bojazni šta nas čeka sutra. Nova nula na novoj novčanici, šest, devet,dvanaest …
I ‘ajde da se neko drzne da kaže da u ovom životu nije bio milijarder…Od jutra do večeri ali ipak – milijarder.
Tada nam se situacija činila bezizlazna, ali smo ipak ostatkom zdravog razuma bili uvereni da negde mora biti kraj I da ne možemo ići u totalnu propast. Bilo je to stanje koje se definitivno moralo okončati, duboki rezovi koji su na kraju morali biti zakrpljeni. Međutim, danas, nakon svih preživelih situacija, obezvređenog dinara, sankcija, restrikcija, bombardovanja, ostali smo u stanju, nekoj vrsti agonije kojoj se ne vidi onaj isti kraj. I mnogima verovatno ni ne pada na pamet kakav bi trebao da izgleda izaz iz, predugog tunela, već se samo robotizovano budimo I idemo na spavanje sa istom mišlju : da nam sutra bude bolje. Sve “preko” sutra je suviše daleko, smelo za zamisliti. Tu je već potreban papir, olovka, digitron, naprezanje sive moždane mase kako bi iskalkulisali način opstanka. Kao pojedinci malo toga možemo da uradimo, osim da koliko-toliko napravimo da nam lični život što manje strada u zemlji u kojoj se oseća ogromna nebriga za sopstveni živalj. A već smo prilično umorni, bez obzira na to koliko svako od nas ima godina.
U Srbiji kada imate trideset, osećate još dodatnih deset na leđima.
A u četrdesetim već počinjete da strepite, ako slučajno izgubite posao, da vas više niko neće zaposliti jer ste isluženi, onako žargonski rečeno, pohabani. I onda se duboko zamislimo o penzijama, hoće li ih uopšte I biti… Koja radna snaga će zaraditi penzije generacijama koje dolaze? To su teška pitanja. Da li odgovore znaju oni koji vode državu? Neki verovatno znaju, ali će progovoriti tek kada se jednog dana konačno “skinu” s funkcija pa se u velikom stilu rehabilituju na malim ekranima kao stručni savetnici sa rečenicama”…Ja sam upozoravao/la…Do ovoga nije moralo doći”. Hteo, trudio se, pokušao – to je nešto što mi mali ljudi ne bi trebali ni da im računamo kada hvataju zalet nešto da urade. Mnogo je pametnih koji se uglavnom samo guraju da reše problem a gotovo da nema onih koji bi isti da preduprede. A I zašto bi kada u Srbiji svaki problem traje tri dana, pa se desi novi koji zataška prethodni – tu se ne vredi zamarati. I tako u nedogled, vrtimo se kao na ringišpilu, koji neko drugi okreće. Svaki krug je po pravilu skuplji. A opet, nedaju nam da siđemo… Da li nas posle maja očekuje “bolje sutra”, videćemo. Za početak bi I jedan korak napred bio dovoljan.
Leya81
.png)
.gif)
.gif)
