I love Zrenjanin portal

  • Basicline
  • 3D gradjevinska kuca
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Đulija Borzi – U Zrenjaninu se nikad ne osećam usamljeno (VIDEO)

Kroz program „Interkultura“, a preko organizacije AFS u Zrenjanin su ove školske godine došle dve učenice iz inostranstva. Jedna je iz Turske, a druga iz Italije. Od septembra sa svojim vršnjacima idu u zrenjaninsku gimnaziju. Razlog njihovog dolaska u Srbiju je želja da upoznaju novu kulturu, jezik, običaje, tradiciju… To im svakako olakšava boravak u porodicama koje su se prijavile da im budu domaćini. O utiscima o Zrenjaninu, načinu na koji su je prihvatili i domaćini i novi drugovi, programu razmene učenika, ali i o predrasudama koje se vezuju za Srbiju i Siciliju razgovarali smo sa sedamnaestogodišnjom Đulijom Borzi iz Italije.  

Đulija Borzi (Giulia Borzi)

„Zovem se Đulija, imam 17 godina, dolazim iz Italije i lepo mi je u Zrenjaninu”. Ovako je, na tečnom srpskom jeziku, Đulija Borzi započela razgovor sa ekipom portala I love Zrenjanin. Od kada je došla u Srbiju pre 5 meseci Đulija je veoma dobro naučila naš jezik. Iako razume većinu onoga što joj se kaže na srpskom, intervju je, ipak, odlučila da nam da na engleskom.

“Italiju sam napustila 21. avgusta prošle godine. Tri dana sam bila u kampu u Beogradu. Nakon toga sam upoznala moje domaćine iz Zrenjanina i zajedno smo došli ovde. Ja lično, nisam izabrala da boravim u Zrenjaninu. Izabrala sam Srbiju”, počinje priču sedamnaestogodišnja učenica Đulija Borzi.

I Taxi Zrenjanin

Kako funkcioniše program “Interkultura”?

“Kroz projekt razmene učenika “Interkultura” dobijate da birate između 10 opcija. Moja prva opcija je bila Srbija. Bila sam na radionici na kojoj su pravila takva da vođe radionice napišu nešto, a mi, učesnici, treba da pogodimo o kom se mestu radi. Ja sam mislila da je to Italja, a u stvari je bila Srbija. Nakon toga tražila sam na Guglu informacije o Srbiji. Otkrila sam da je Srbija jako slična Italiji i to je bio razlog što sam izabrala vašu zemlju. Druge opcije su bile još Bolivija, Paragvaj, Indonezija, Filipini, Urugvaj ili Brazil. Jako sam zadovoljna što sam ovde”, kaže ova srednjoškolka.

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

“Za program „Interkultura“ aplikacija se podnosi putem interneta. Onda ideš na sastanke, radiš psihološke testove sa oko 500 pitanja. Tu se procenjuje da li si sposoban da se snađeš u raznim situacijama. Postoje i sastanci u kući sa porodicom onog ko aplicira da se vidi da li je sve u redu. Tek kada procene da si spreman da sve napustiš, onda putuješ. Možeš da dobiješ stipendiju ili da sve sam platiš. Svakih mesec dana sam imala sastanke na kojima su me upoznavali sa raznim situacijama, sa drugom kulturom. Učili su nas kako da se snađemo van doma. Organizatori žele da budu sigurni da hoćeš da ideš. To, ipak, nije jedan dan, već cela godina, tri ili šest meseci. Zavisi”, dodaje naša sagovornica.

Đulija u Srbiji ostaje jednu godinu

Đulija će u Srbiji biti godinu dana. U Italiju se vraća u julu. Pet meseci nakon prvog susreta sa porodicom koja joj je domaćin kaže da je više nego zadovoljna kako su je ugostili.

“Što se tiče porodice koja mi je domaćin mogu da kažem da je to bila “ljubav na prvi pogled”. Pre nego što sam ih upoznala bila sam jako uplašena. Plakala sam tri dana, koliko sam boravila u Beogradu pre nego što sam došla u Zrenjanin. Međutim, kada sam videla ovu porodicu, sve njih, pomislila sam: možda su oni ok (smesak). Prvog dana smo išli na picu. Zaista sam ih doživela kao svoju porodicu”, objašnjava Đulija.

Pica je jelo koje se služi gotovo u svim delovima sveta. Međutim, ova Italijanka objašnjva da nije isto jesti picu u Srbiji i u Italjij.

“Moji domaćini ne vole picu sa pomfritom. Ja picu sa pomfritom obožavam. Morate to da probate. Čudno mi je što delite picu. U Italiji picu ne delimo, svako jede svoju. Kečap, ne hvala. Kečap i majonez stavljam onda kad mi se ne dopada ukus pice”, kaže naša sagovornica.

Ova srednjoškolka trenutno je đak Zrenjaninske gimnazije. Uklapanje sa učenicima i nastavnicima je dobro prošlo, kaže, ali ne tako brzo kao što je to bilo sa prodicom koja ju je prihvatila.

“U školi je malo teže. Nastavnici su divni. Čak i ako ne znaju engleski i ne mogu da komuniciraju sa mnom, pokušavaju da učine da se osećam prijatno. Možda su bili i malo stidljivi u početku. Ja sam bila uplašena. I oni, takođe, zbog cele situacije. Sada mogu da kažem da imam jako dobre prijatelje i u razredu i van njega. I profesori se trude najbolje što mogu da učine da osećam da radim nešto korisno. Posle pet meseci sam jako srećna”, objašnjva Đulija.

Kako Đulija vidi život u Srbiji u odnosu na Italiju?

Poredeći cene naša sagovornica kaže da je život u Srbiji jeftiniji nego u Italiji.

“Tu, pre svega, mislim na hranu. Stvarno volim vašu hranu, posebno, ćevape. I sarmu, možda malo manje. Musaka je odlična. Naravno, nedostaje mi italijanska hrana”, objašnjava ova sedamnaestogodišnjakinja.

“Što se tiče života mladih mogu da kažem da je on ovde i u Italiji sličan. Volimo da se zabavljamo. Jedino što mi nemamo klubove kakve vi imate. Bar ne u malim mestima. To mi je interesantno. Primećujem da su ovde ljudi, čak i ako te ne poznaju, prijateljski raspoloženi. Ne brine ih to što te ne znaju. Ako ti treba pomoć, oni će ti pomoći. To je nešto što ti mnogo znači kada se osećaš usamljeno. Pomoći će ti i u Italiji, ali će biti možda malo uplašeni, nepovreljivi jer si iz druge zemlje. Danas sam, recimo, na ulici srela jednu baku koja me nešto pitala. Ja sam rekla “izvinite ne govorim dobro srpski”. Ona je sa osmehom odgovorila “pričaš dobro”. U Italiji se to ne bi desilo”, dodaje Đulija.

Stranci neretko imaju loše mišljenje o Srbiji pre nego što dođu. Za to je, najčešće kriva, loša propaganada.

“Iskreno, pre ovog programa nisam ni znala gde je uopšte Srbija. Loša sam iz geografije, ali vremenom se to promenilo. Čitala sam vašu istoriju. Pre dolaska, nisam bila uplašena, jer nisam mnogo znala o Srbiji. Drugi ljudi su mi govorili “ne Srbija, budi oprezna”. Ali, isto to možemo da kažemo i za Siciliju. Svuda ima i dobrih i loših ljudi. Ja nisam imala predrasude o Srbiji, ali drugi ljudi jesu. Izuzev moje mame. Mama se složila da idem gde god želim. S druge strane deda je bio nepoverljiv i savetovao mi je da se odmah vratim kući ako vidim nešto loše”, objašnjava naša sagovornica.

Đulija će punoletstvo porslaviti u Srbiji

“Prijatelji su bili tužni nedelju dana. Onda su shvatili sa je to nešto što će me usrećiti. Najviše su možda bili tužni što ću izostati sa mnogih osamnaestih rođendana, kao i oni sa mog, jer ću ga proslaviti ovde. Posle su još postali i ljubomorni jer su shvarili da ću ja ići, a oni ne. Moj rođendan je 9. maja. Ne znam kako ću ga proslaviti, ali potrudiću se da bude zabavno. Da bude nešto što će se pamtiti. Možda će biti večera sa prijateljima i porodicom. Možda neka žurka…”, dodaje Đulija.

Kao što o Srbiji postoje brojne predrasude, tako se i ime Sicilije, mesta odakle dolazi Đulija, smatra sinonimom za mafiju. I to je upravo ono što najviše smeta našoj sagovornici.

“Ja sam sa Sicilije iz grada Paderno. Živim na 20 minuta od Etne i 30 minuta od mora. Na Siciliji je sad 20 stepeni. Vaša jesen je kao naša zima. Mi nikad nemamo minus. Imala sam jednu toplu jaknu, ali je ne nosim sad. Nosila sam je kada je bilo hladnije. Kada sam došla nisam imala toliko tople odeće, jer mi nije trebala. Sve je bilo na kratke rukave. Džemper u kojem sam trenutno, a koji je na duge rukave, je za zimu na Siciliji dovoljan. Ovde sam, naravno, morala da kupim sve toplo. Šal, rukavice, kapu…”, priseća se naša sagovornica.

Najteža srpska reč mi je “književnost”

Đulija se služi srpskim jezikom, ali stići do toga nije bilo lako.

“Srpski je za mene pretežak. Kad kažete jedan, zašto posle kažete jedno, ne razumem. Pa onda muškarac, pa muška. To je za mene nerazumljivo. Da bih naučila srpski prvo su moji domaćini lepili papirice po vratima i svuda po kući. Onda su me Milan i Tanja učili, na primer, voda, čašu vode… Najteža reč na srpskom mi je književnost. Jednom kad sam zvala taksi nisam mogla da izgovorim Kulturni centar nego Kulturni ca, ca… Naravno kad sam pod presijom onda sve zaboravim”, kaže ova srednjoškolka.

Iskustvo koje se na ovakav način stiče je neprocenjivo. Zbog toga Đulija svima kojima se ukaže šansa da odu na razmenu u neku drugu zemlju savetuje da to iskoriste.

“Kako je na razmeni ne može tek tako da se objasni. Svakog dana je druga emocija. Ja sam uvek Đulija, iako moja porodica nije sa mnom. Porodica me podržava iako nisam kod kuće s njima. Shvatila sam, otkad sam ovde, da mogu da uradim mnoge stvari i bez ljudi koji su mi mnogo pomagali. Sticati nove prijatelje svakog dana izgleda lako, ali nije. Ako imate šansu za ovako nešto, da odete na razmenu u drugu zemlju, uradite to. Može vam biti korisno u budućnosti za vaš posao. Steći ćete novo iskustvo. To je nešto što te totalno menja. Počinješ u sebi da vidiš osobu za koji do tada nisi ni znao da postoji”, zaključuje na kraju razgovora Đulija Borzi.

Kako se postaje porodica domaćin učenicima na razmeni?

Đulijini domaćini su članovi porodice Jovanović. Da prime učenicu iz inostranstva na godinu dana odlučili su se potpuno spontano.

“Najpre moram da kažem da i mi imamo ćerku koja je trenutno na programu razmene u Italiji. Nakon što je ona odlučila da konkuriše i da dobije stipendiju i porodicu domaćina u Italiji, svi zajedno smo doneli odluku da bi bilo lepo da ugostimo jednu učenicu. To je bilo kada smo se upoznali sa programom i organizacijom. Da bi se postao domaćin bitna je, pre svega, dobra volja“, kaže Milan Jovanović, Đulijin domaćin.

Đulija sa porodicom Jovanović

„AFS program ima centralu u Beogradu, ima svoju organizaciju, skup volontera, imaju dugogodišnje međunarodno iskustvo. Mislim da se trenutno u svetu na razmeni nalazi oko 56.000 učenika srednjih škola. Od toga u Srbiji imamo 22 učenika i isto toliko, sticajem okolnosti se to dogodilo, nije u obavezi da taj broj bude isti, učenika iz Srbije je negde u svetu na razmeni“, dodaje naš sagovornik.

Osim dobre volje, porodica koja se prijavi da bude domaćin mora da prođe ozbiljne provere.

„Kada smo se prijavili, onda je centrala AFS-a poslala volontera, to je bila učenica iz Kikinde. Osoba koja je završila taj program u Turskoj i koja ima iskustvo u tome. Najavila se, došla je u našu porodicu, uradila intervju sa svim članovima porodice posebno. Videla je kakvi su kod nas uslovi. Ispričala nam je svoje iskustvo. Pitala nas je kakvi su naši motivi, želje… Obavešteni smo šta su naše obaveze. Posle tog intervjua mi smo svi dali saglasnost da smo spremni da participiramo u tome. Oni su nas procenili kao potencijalne volontere i porodicu koja će biti domaćin i da smo spremni da ugostimo učenika. Onda su nas kontaktirali, poslali su nam tri profila učenka koji su izrazili želju da dođu u Srbiju. Mi smo izabrali Đuliju“, objašnjava Jovanović.

Obaveze porodice domaćina

„Obaveze porodica koje primaju učenike su da im obezbede mesto za spavanje, eventualno radni sto, ne znam da li se to tačno spominje, ali pretpostavljam, jer oni dolaze ovde da uče. To je njihova jedina obaveza, da redovno prate nastavu. I kao svojoj deci, da im obezbedite tri obroka. Sve ostalo je samo dobra volja“, dodaje naš sagovornik.

Kao i Đulija i članovi porodice Jovanović su pre nego što su upoznali svoju gošću imali malu tremu.

„Pre nego što je Đulija došla čuli samo se nekoliko puta preko skajpa. Pročitali smo njeno pismo, kako ona zamišlja razmenu i da je ona spremna da provede godinu dana prvi put bez porodice na lokaciji na kojoj nikada u životu pre nije bila. Na prvom skupu u Beogradu su bile sve porodice koje su domaćini u Srbiji. Đulija je bila treća ili četvrta koja se tamo predstavila. Na srpskom. Ona je, kako je i rekla, tri dana bila u kampu u Beogradu gde su ih naučili nekoliko osnovnih rečenica. Rekla je da se zove Đulija, da dolazi iz Italije, sa Sicilije, da će biti smeštena u porodici Jovanović iz Zrenjanina. Mi smo podigli ruku, ona je došla do nas, tu smo se zagrlili“, priseća se Jovanović.

Benefiti programa su nova poznanstva i proširivanje vidika

„Kada je prošlo to upoznavanje, prvo naše bolje upoznavanje je bilo u automobilu na putu od Beograda do Zrenjanina. I onda malo, po malo, dan po dan mi smo nju počeli da posmatramo kao člana naše familije. Ni jednog trenutka se do sada nismo pokajali što smo se u ovo uključili. Sa Đulijom nismo nismo imali nikakvih situacija nerešenih. Najveći problemi su tipa da mora sutra da se ustane jer se ide u školu. Nema hvatanja krivina. Benefiti programa su strahoviti. To treba svako da doživi i da vidi. To nije samo jedno novo poznanstvo i prijateljstvo. Kroz ta zajednička okupljanja imate priliku da upoznate nove porodice i proširujete svoje vidike“, zaključuje naš sagovornik.

Osim Đulije, u Zrenjaninu je još jedna devojka na razmeni. U pitanju je devetnaestogodišnja Turkinja Džeren Gulgen, koja je, takođe, ove godine učenica zrenjaninske gimnazije.

Deo fotografija: lična arhiva Đulije Borzi

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
  • Divider

  • Divider
Na vrh