Nepobitna je činjenica da nam digitalne tehnologije omogućavaju dobar i efikasan uvid u prošlost putem brojne građe, pisane i fotodokumentacije koja se može pronaći „online”. Ljudi takođe imaju mogućnost da predstave sebe, svoj rad i znanje, da izlože svoje arhive, i na osnovu toga se povežu sa drugima koji imaju slična interesovanja. Pisanje bloga jedan je od najboljih načina da neko izloži svoj stav, na detaljan način obradi temu o kojoj je stručan, ali i okupi zajednicu sličnih ljudi sa kojima sve to može da dobije jednu sasvim novu dimenziju.
Dejan Vorgić je diplomirani istoričar umetnosti trenutno zaposlen na mestu istoričar kustos – istoričar umetnosti u Narodnom muzeju Zrenjanin. On je 2009. godine počeo da piše blog Banateka kojim je na simboličan način krenuo u borbu za očuvanje i digitalizaciju kulturnog nasleđa Zrenjanina i Banata. Obradio je mnogo tema, sačuvao ih od zaborava, i na taj način omogućio širokoj javnosti da potpuno slobodno pristupi njegovoj maloj digitalnoj enciklopediji. Po tome je postao i te kako prepoznatljiv. Sa Vorgićem razgovaramo o tome kako je došao na ideju da započne blog kada to još nije bilo popularno kao danas, temama koje je obrađivao, preprekama na koje je nailazio, kao i na buduće planove vezane za Banateku.
– Interesovanje za istoriju umetnosti nije došlo odjednom. Rastao sam uz neke stare predmete (antikvitete), a usput sam se zanimao i za crtanje. Bio sam relativno uspešan crtač, ali sam bežao od pravog slikarstva, pa sam pomislio da ću se pronaći u arhitekturi. Tehnički fakultet, međutim, nije zadovoljio moj umetnički senzibilitet i prebacio sam se na istoriju umetnosti. Teorija me je veoma zanimala – započinje priču Dejan Vorgić.
Pred sam kraj studija, kao apsolvent, vratio se iz Beograda u Zrenjanin i tu razmišljao šta dalje. Vojni civilni rok sam služio je u muzeju 2005/2006. godine i tada se upoznao sa načinom rada u muzeju kada se zaljubio u celu priču.
– U tom trenutku u Zrenjaninu nije postojala mogućnost da se objavljuju tekstovi, do novina je bilo jako teško doći, kao i do stručnih časopisa, a društvene mreže su bile u samom začetku. Te 2009. godine odlučio sam da otvorim blog na kojem ću moći da pišem o čemu god želim i o onome što mene zanima, ali i o stvarima za koje mislim da interesuju druge ljude. Na taj način sam svoja zanimanja prezentovao javnosti. Imao sam ranije iskustva sa nezavisnim izdavaštvom kada sam krajem srednje škole pisao za par fanzina, a blog i jeste neka vrsta nezavisnog virtuelnog izdavaštva – sam sediš, pišeš i odgovaraš za svoje tekstove. Sva ta pređašnja znanja, kao i ona sa fakulteta, pretočio sam u blog.
Ubrzo posle njega, istoričar Filip Krčmar je otvorio blog Zrenjanistika i to mu je bio signal da je na pravom putu.
-Bili su u konstantnoj komunikaciji o tome koje će teme ko pisati kako se ne bismo preklapali, pa je vremenom nastalo i prijateljstvo.
– Ovde ima toliko interesantnih stvari, samo što ne stigneš da ih obradiš. Na Banateci ima zasita svega i svačega – od sitnih priloga, paralela, ozbiljnih studijskih tekstova, do isečaka iz novina. Glavna poenta je bila da se istorija ovog grada približi ljudima. Prošao sam ovde kroz osnovnu i srednju školu, ali mi istoriju grada praktično nismo poznavali, niti se ona obrađivala. Svi danas prolazimo pored nekih građevina, viđamo slike, čuli smo za razne umetnike, i mislim da je u tom trenutku bilo potrebno ovako nešto.
Možda bi mnogi pomislili drugačije, ali on smatra da istorija veoma zanima građane. Važno je teme predstaviti ljudima na pravi način, i oni će se sigurno zainteresovati.
– Krčmar i ja smo podigli prašinu, a i dan danas mi prilaze ljudi i poznaju me po Banateci. Ako se tema dobro prezentuje ljudima, mora da ih zainteresuje. Ovaj grad ima tako burnu i interesantnu istoriju u svakom pogledu, kako umetničku, tako i „običnu” istoriju. Ono što je bio problem, jeste zloupotreba. Dosta smo se borili sa takvim stvarima. Bilo je mnogo kopiranja, prepisivanja – uvek je ok preuzeti informaciju, ali zašto je teško navesti izvor?
Na temu neki put slučajno naleti, a posebno sada kada je dosta toga digitalizovano pa je zato danas moguće iz svog doma koristiti na primer Austrijsku nacionalnu biblioteku ili onu u Hajdelbergu. Potrebno je vreme da se sve pronađe i preradi, ali ako je neko dovoljno zainteresovan, pronaći će podatak.
– Često namenski tražim podatak, ali onda se nešto pojavi i potpuno odlutam. Bilo je različitih situacija – dosta toga sam čuo od ljudi koji su me upućivali na razne teme. Izvori informacija su svuda oko nas. Na internetu, među ljudima, ali potrebno je imati taj istraživački gen i ići za informacijom. Kada se to prezentuje javnosti, onda se dobija povratna informacija pa se javljaju ljudi sa dodatnim informacijama. Sećam se kada sam pisao tekst o proti Stakiću javila mi se njegova potomkinja i dala mi dodatne informacije i fotografije. Prilično čitani su bili postovi o mostovima i to je tako ostalo do dan danas, ali nije bilo tema koje su se posebno istakle.
Ponekad je imao osećaj da ne zna da li ima pravu informaciju. To je bio problem jer su neki ljudi u prošlosti pisali ostrašćeno i nisu bili realni u prikazivanju stvari.
– Zadatak je bio da iščitavam između redova i procenim šta je stvarno istina, a šta nije. Dešavalo se da čitam jedan izvor koji tvrdi jedno, pa drugi koji tvrdi drugo. Mislim da sam tu imao najveći problem. Kada se piše i proučava, nalaze se nove informacije koje potiru one stare i potrebno je napraviti korekciju. Ljudi trebaju da budu svesni da greške postoje. To ne treba nikoga da obeshrabri, samo je važno priznati ih i „skinuti kapu“ onome ko je našao bolju informaciju.
Uvek se trudio da ne bira „top teme“. Nije želeo da piše o stvarima koje su, kako kaže „ultra poznate”, nego da izvuče nešto što ljudi ne znaju. Zbog toga je bilo još teže doći do informaacija.
– Ima million priča koje mene i dan danas greju, ali za neke stvari je potrebno vreme. Želja mi je bila da pišem o turskom Bečkereku. Mislim da tu ima jako puno dobrih informacija, ali fale nam neke stvari na terenu iz tog vremena. To nasleđe više ne postoji u gradu, a jedini put kojim se može do njega doći jesu arheološka iskopavanja, što nije u mom domenu. To je potrebno da bi te istorijske fakte mogli da povežemo malo bolje. Ovaj grad se od sela i pogranične tvrđavice u tursko doba uzdigao u palanku (varoš) i postao pravo trgovište. Postao je velika zadužbina Mehmed Paše Sokolovića i krenuo je da se razvija tada u svakom mogućem pogledu. Tada smo dobili prvi vodovod, bazare, kupatila.
Veruje da mu je blog pomogao u karijeri, da se kroz njega profilisao i pokazao određena znanja koji su drugi primetili.
– Kada sam došao u muzej, zbog toga su me već drugačije posmatrali. Prvo sam bio ovde kada sam služio vojsku, ali to je bila jedna priča. Posle određenog vremena, ipak sam stekao neku reputaciju i bilo mi je mnogo lakše u odnosu sa kolegama i prihvatili su me. Verujem da blog i danas nije zastarela forma iako se dosta ljudi danas drži Fejsbuka. Ne volim ga toliko jer se tamo ljudi kriju u gomili, ima mnogo šumova i teško je izvući suštinu. Ovako kada napišeš post i kada se potpišeš, onda u potpunosti stojiš iza toga.
Danas neki blogeri zarađuju ozbiljan novac od reklama, ali iako svestan toga, Dejan Vorgić nije želeo da zamara čitaoce Banateke.
– Kada odem na neki drugi blog, kliknem na sliku, iskoče mi tri banera i to me zaista opterećuje. Nisam želeo da ja radim drugima ono što lično ne volim, bez obzira što od toga može stvarno da se zarađuje. Nisam hteo da maltretiram posetioce. Imao sam jedno vreme reklame, ali su one uglavnom negde sa strane i od njih praktično ništa nisam zaradio.
Banateka trenutno miruje zbog obima posla u muzeju, ali veruje da će živeti i u budućnosti.
– Generalno nama nedostaju blogovi. Filip Krčmar je ugasio blog, moj je malo zamro. Nedostaju nam i druge teme – mogu ljudi da se bave dešavanjima u gradu, rok muzikom, modom. Banateku neću da ugasim, ali u ovom trenutku ne znam kakav oblik će dalje dobiti. Drago mi je što i dan danas blog živi. Iako mu ne posvećujem više toliko pažnje kao ranije, vidim da i dalje ima poseta i to mi je super.
Japanizam u Banatu
Od 16. maja u Malom salonu Narodnog muzeja Zrenjanin u okviru manifestacije Nacionalna nedelja muzeja otvorena je izložba pod nazivom „Japanizam u Banatu” čiji je autor upravo Dejan Vorgić. Prvi put u vidu izložbe publika u Srbiji imaće priliku da se upozna sa terminom Japanizma (uticaj japanske kulture na život u Evropi) i njegovom umetničkom refleksijom u datom prostoru.
– Jedan od glavnih japanskih motiva je sunce, a na grbu Torontalske županije je bilo upravo sunce, to je bila prva veza koju sam uhvatio. Čuvena japanska glumica sa svojom pozorišnom trupom gostovala je 1911. godine u Bečkereku, a ona je bila muza vajaru Ogistu Rodenu. Porcelanom i keramikom su ljudi ukrašavali svoje domove, a tu su i odjeci u arhitekturi gde sam pronašao da su neke građevine kod nas rađene pod uticajem japanske arhitekture. Cilj cele izložbe je da spojim sve te informacije, izložim predmete koje čuvamo mi, ali i predmete iz drugih institucija i privatnih kolekcija.
.gif)
.gif)
