Darko Rajić je po profesiji administrativni radnik na finansijskim poslovima, ali od svoje devete godine bavi se kolekcionarstvom. Na Bazaru kolekcionarstva, održanom u foajeu bioskopa Cinema, izložio je deo svoje kolekcije znački i poštanskih maraka, doneo mnoge za prodaju i trampu, ali i svim zainteresovanim građanima besplatno procenjivao vrednost istih. Popričali smo sa njim o njegovom kolekcionarskom putu, poštanskim markama, značkama, ali i budućnosti ovog hobija.
Kolekcionarstvom je počeo da se bavi još kao dečak u osnovnoj školi i do danas mu je to hobi. Iako novac nije razlog zbog kojeg i dalje traga za markama i značkama koje bi mu upotpunile kolekciju, u nekim slučajevima, bilo je i finansijski isplativo.
– Bilo je situacija tokom školovanja, da sam se od ovoga i izdržavao, uglavnom kupovinom pa prodajom. To je bilo neko drugo vreme, bilo je više para, ali i više zainteresovanih ljudi. Klinaca nema, okupirale su ih nove tehnologije, žele sve i odmah. Kolekcionarstvo je veoma dugotrajan i mukotrpan proces. Moraš mnogo da tražiš, saznaješ da li je nešto kompletno, u kakvom je stanju, da učiš finese. To je ono što te čini ozbiljnim kolekcionarom.
Ono što ga najviše zanima jesu poštanske marke stare Jugoslavije, sada naravno Srbije, Sovjetskog Saveza i značke sa temom – vojska, sport, policija. Zadovoljan je svojom kolekcijom, ali smatra da je kolekcionarstvo doživotan proces.
– Uvek nešto fali. Što se tiče Jugoslavije i Sovjetskog Saveza to je završeno, ali kod značaka je to gotovo nemoguće. Treba čovek da bude milijarder da bi sve to postigao. Mnogo je lepo kada nađeš nešto što nemaš. To je isto kao kada smo kao deca sakupljali sličice pa ti fali ona jedna. E to je onda taj osećaj.
Ljudi misle da je nešto što je staro odmah i vredno, ali to često nije slučaj.
– Nešto što je dugo stajalo, nije nužno i vredno. Što se tiče filatelije, gleda se tiraž. Ako je nešto štampano u velikom broju primeraka, naravno da će mu cena biti niža. Gleda se i starost, ali to se odnosi na prvi početak filatelije od 1840. godine, pa do prvog svetskog rata. Sve posle 1945, govorimo o već nekoj vrsti komercijalizacije filatelije. Mnoge zemlje su počele da izdaju velike količine maraka, a pogotovo takozvani šeikati, odnosno arapske zemlje poput Emirata i Kuvajta, koje su izdavale naizgled bezvredne marke, ali su bile lepe. Pisala su se i pisma, pa su se više koristile poštanske marke.
U zrenjaninskom Udruženju filatelista, održavaju se sastanci onih koji se bave ovim hobijem. Interes kod ljudi postoji, ali ne veliki. Najviše se sakupljaju domaće marke, domaće značke ili se sakuplja po temama od kojih su najpopularnije – sport, životinje i bajke. Na Bazaru kolekcionarstva dolazili su ljudi sa raznim stvarima koje su pronašli po kući kojima je objašnjavao da li to što imaju nešto vredi i koliko.
– Najčešeće su donosili značke sa privrednom tematikom koje su danas gotovo bezvredne i filateliju iz Jugoslavije u lošijem stanju. To su uglavnom ostatci nekih zbirki koje ljudi nađu na tavanu, u podrumu, pa dođu da vide da li nešto vredi. Neko želi da dobije procenu, da to ostavi svojoj deci ili unucima, pa da vremenom dobije još na vrednosti.
U vreme bivše Jugoslavije kada je počinjao, nije bilo interneta, telefona, društvenih mreža. Deca su u školi bavila sakupljanjem kako bi imali nešto da razmenjuju. Većina je od toga odustala, ali neko je i ostao.
– Danas postoji internet, ali i mnogo pogrešnih informacija. Ljudi malo pažnje posvećuju čitanju, odnosno kolekcionarskom obrazovanju. Lupaju se cene i nekoma je važno samo da prodaju, nebitno šta. To je ono što ubija kolekcionarsto, jer kada prodaš nekome neku nekompletnu seriju po velikoj ceni, to dete se razočara. Prvo treba da se uvede u priču i da sve bude pošteno, a kada počneš da ga varaš, to je automatski kraj.
Ako neko želi da počne da se bavi kolekcionarstvom, jako je važno da se prvo dobro informiše. Treba da zna tačno šta želi da sakuplja, ali i gde to da traži.
– Buvljak je uvek zaniljiv izvor informacija, ali i interesantnih stvari za kolekcionarstvo. Važni su međusobni kontakti sa kolegama i to je osnovna stvar. Kupuje se pa prodaje, ali ja i mnogo razmenjujem. Nađemo se na srednjoj kataloškoj vrednosti i to onda bude sasvim dobro.
Što se tiče budućnosti kolekcionarstva, Darko smatra da neće nestati, ali i da se stvari polako popravljaju.
– Neće ovo nestati, samo je trenutno svedeno na malu meru. Očito se ponovo budi, verovatno se životni standard malo stabilizovao pa se ljudi više interesuju.
.gif)
.gif)
