I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Univer export
  • Kuća zdravlja
Vesti Zrenjanin

Četir’ konja debela i bečkerečka ćuprija

Autor: Bora Otić, urednik TV emisije „Petkazanje”

Na prvi pogled sve je već jasno i rečeno i verovatno ste i vi pomislili na Zrenjeninsku ćupriju, stih iz pesme u kojoj lola tera „četir’ riđe, pa ne mož’ da priđe…” Kad se društvo raspištolji, ondak je jedna od deset obaveznih pesama baš i ova u kojoj se peva o Zrenjaninu, ćupriji uzanoj k’o kutija, konjima, lolama, metarama koje volu kad im se ulaguje za ćerke i o veštim kočijašima koji mogu da teraju di je i peške teško proći.

Zrenjaninci je svojataju, al’ je pevaju svi redom i preko Tise i preko Dunava, nikom ruga nije, kolkogod o uzanom pevala i malko se prdačila, onako po banatski. Vremenom je postala sinonim mosta kojeg odavno nema i grada u kojem se pre Drugog svetskog rata nije pevala. Čija je to pesma, ko je poručio i ko plaća, pokušao sam da odgonetnem jedared, na fijakeru s Brašom Graorom i s četir’ konja bela, al ne debela, taman su bili kako treba i terali smo ih preko Begeja, baš ko što se u pesmi peva.

Čuvena fotografija novinara Đorđa Berara (1932-2010)

PerSu marketi

O pesmi mi je pričao Dejan Bošnjak, pravi Banaćan, koji se u Banat zdravo razume i zdravo ga vole. Kaže gosn Bošnjak da mlogi misle kako je ta pesma ispevana baš u Bečkereku, kako se kadgod pre rata zvao Zrenjanin. Mlogi pevaju „Bečkerečka ćuprija, uzana ko kutija… Doktor Vojin Matić, poznati zrenjaninski lekar koji je rođen i živeo oma tu, pored ćuprije u Šljivarskom sokaku, zapisao je u svojim sećanjima u Letopisu Matice Srpske da se ta pesma nikad pre Drugog svetskog rata nije pevala u njegovoj varoši.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Dejan Bošnjak je još u mladosti počeo da se bavi muzikom i imao je puno pesmarica, svirao je sa svojim drugarima na rogljevima i na igrankama još u Prvom petogodišnjem planu, kad je drug Tito uvodio struju, gradio puteve i fabrike radnicima, da imaju di da se umore, pa posle da se uz muziku odmaraju i kere s novcima od plate. Seća se Dejan, kad su pevali ovu pesmu, njegov drugar iz orkestra, pokojni Sava Kaćanski koji je bio rodom iz Sentomaša (Srbobrana), navek je pevo „Sentomaška ćuprija, uzana…“ Zapinjalo je Dejanu to za uvo pa jedared pito Josipa Bauera, muzičara koji je svirao i nastupao u VIS „Melodije“: da li su oni nekad svirali tu pesmu? Kaže njemu Josip da je nikad nisu svirali, a svirali su u hotelu Vojvodina u Zrenjaninu.

Čika Sava Vukosavljev koji je osnov’o Tamburaški orkestar Radio Novog Sada je, kaže mi Bošnjak, prvi put ovu pesmu čuo od Zrenjaninca Miše, Mihajla Šipoša. Dok nije kren’o da uči kod Isidora Bajića, Miša Šipoš je prvo probao da bude sveštenik, al’ je video da nije on za to, pa se okrenuo pevanju i muzici. Taj notni zapis, divan, kako je Šipoš pedesetsedme pevo ovu pesmu čika Savi Vukosavljevu, objavljen je u jednoj od Pčesinih knjiga o prošlim i lepim vremenima.

Ni u pesmaricama Milenka Parabuckog iz pedesetšeste i pedesetsedme godine, nema te pesme koja se danas peva. Zapravo, u pesmarici pesma počinje „Na Begeju ćuprija, uzana ko kutija…“ U pesmarici „S pesmom kroz Vojvodinu“ piše: „Četir konja debela, teram preko Begeja, da s naljubim aj bela lica, mladih devojčica, šalaj. Detelino ničeš li, curo moja vičeš li, ne vičem te haj da mi dođeš, već da šorom prođeš, šalaj. Na Begeju ćuprija, malena ko kutija, tera lola haj četir riđe, ne može da priđe, šalaj“.

Sad bi tu džandari trebalo da isteruju pravdu, čiji je koji stih il’ strofa, ko je poručio ovaku il’ onaku, al što bi to radili. Ti što su pesme poručivali i ćuprije pravili, odavno su svoj bilans predali na reviziju Svetom Petru. Danas se peva ovako, ko što mi znamo, možda će za koju godinu u istoj pesmi biti i neki novi izraz, od onih što nam kroz visoke
tehnologije stižu na mala vrata, al’ se brzo odomaće, ko i sve što ode dođe. Ima majstor Sava, sin pokojnog Žive Madžarice, čuvenog birtaša banatskog, svoju teoriju i priču što baš četir’ konja debela. Kaže da je i njega to golicalo, dok je ko deran išo pod ćupriju u bijoskop. U to davno doba, tu di je sad ovaj pešački most, bila je ćuprija koja je izgorela hiljaduosamstosedme, u velikom požaru.

Oma su opet namestili drveni most, noviji i lepši od starog, služio je Bečkerečanima sve do devetstotreće, maltene ceo vek. Ondak su podvukli crtu i rešili da naprave novi, gvozdeni most, da sve zvoni kad teraju preko njega i da se čuje kad frajlice lupkaju s blokejima na papučama, dok žure kući da stignu kad im je baba kaz’o da ima da se vrate. Taj gvozdeni je od devetstočetvrte bio ponos i dika Bečkereka, imo je i ime u narodu, zvali su ga Bečkerečka ćuprija. Tridesetdva metera dugačak i deset širok, izliven u Rumuniji, i tu, pred očima skovan i zanitovan. Mamio je poglede i uzdahe i onih na mostu i Savinih vršnjaka ispod mosta. Špacir staza je bila sa strane mosta a bijoskop za derane je bio ispod mosta.

Pešački deo je bio od dasaka i providilo se taman kolko treba. Šezdesetdruge godine je Đorđe Berar škljocno i sliko onaj čuveni četvoropreg koji je najbolja ilustracija za stihove koje danas pevamo. Na sliki se vidi jedan kočijaš, al’ su bila dvojica, svaki je tero svoj par konja. Vidi se po kajasima, ko baš reši da dobro gleda. Zna Madžarica da se na sliki vidi čika Joca, al’ druge kajase drži čika Boško Kozlovački – Kajgana. Te šezdesetšeste je poslednji četvoropreg prešo preko ćuprije u Zrenjaninu. Do tada su išli kadgod se neka mirazdžika iz Gradnulice, Aljmaškog kraja il’ sa Vašarišta, udavala na preku stranu u Dolju, Opovački šor il u Budžak. Za te velike miraze i štafir dva konja su bila malo, vatali su po četir’ da bi tovar mogli da izvuku preko Zrenjaninske ćuprije. Od ćuprije iz pesme ostali su samo gvozdeni portali, eno ih u zrenjaninskom brodogradilištu, stoje ko uspomena. Ostale su Savine uspomene s mosta i iz bijoskopa pod njim, slike, divan i pesma.

Kad budete naručivali, znajte da je „Četir konja debela“ šalajka, a ne bećarac – bećarac se pevo pod ćuprijom …“aoj prijo u šarenoj rekli, alaj su ti guzovi zabrekli“… Meni je ostala uspomena da smo Braša Graor i ja tuda, posle pedeset godina, proterali četir’ lipicanera. Morali smo puno dozvola da dobijemo da se tako bećarimo, i ovaj novi most se već odavno ljulja. Danas je to u Zrenjaninu pešačka zona. Nismo dugo ostali, da ne smetamo pešacima. A i Braša je belce uprego da nas kogod ne mete u pesmu. Nek se četir riđe rimuju i dalje, iako ne mož da priđe, šalaj.

Bora Otić, urednik TV emisije „Petkazanje”

Izvor:  časopis „Zavičajac”, broj 29, 2011.

(www.zrenjaninskizavicajac.com)

Društvo zavičajaca Zrenjanina je nevladina, nestranačka, dobrovoljna i neprofitna organizacija osnovana na neodređeno vreme radi ostvarivanja ciljeva u oblasti očuvanja kulture, istorije, tradicije i svih drugih vrednosti Zrenjanina i okoline.

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam sve vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh