Česma koju je pojeo kamenac

U jednoj od prethodnih priča sam s pravom razapela nasilnike, a da sam pritom u celom tom utisku zaboravila da pomenem da ima I drugačijih muškaraca. Da, vi koji takođe nosite pantalone a ne bijete žene, izvinjavam se. Nisam vas stavila u onaj koš sa nasilnicima pa generalizovala muški rod pričom o nasilju, nego sam nepravedno zaboravila da pohvalim one koji poštuju žene I smatraju ih nežnijim polom.

Elem, reših sinoć da prošetam kroz centar da vidim ima li nekih novina u glavnom banatskom gradu. Ne blista baš sve od raskoši I ponude ali moram priznati da me je već od vodotornja ka sredini ulice hvatao utisak da slika nije tako tužna kakva je bila (po mom mišljenju) od početka godine. Jeste da brendovi ne čine život ali sam odahnula gledajući Legend, NewYorker, P….S…., valjda zato što je to sastavni deo I srpske I vojvođanske prestonice pa mi je drago što “držimo korak” I nemamo samo butike”cika de la vriska”. Činjenica da ogroman prostor nekadašnje omiljene nam robne kuće više “ne zeva” prazan, čini srećne nas koji volimo svoj grad. NewYorker sija u punom sjaju, moderno dizajnirani izlozi, sve je na mestu, baš prijatno za oko. Preko puta situacija – moderni vs.skromni izlozi. Znači nije kao u metropoli ali se popravljamo, sasvim solidno. Pozitivno je što se iza glavne zone “sakrila” poznata trgovina jer dugo, dugo u samom centru osim trafika na koje smo bili osuđeni nije postojao zglavan objekat za svakodnevnu kupovinu. Bio je to priličan hendikep.

Sredina ulice je oduvek bila najintrigantniji deo glavne pešačke zone. Zanimljiv je bio period ranih 80-tih kada su gradski autobusi prolazili kroz centar. Pamtim da su se zaustavljali ispred t(s)adasnje poslastičarnice Sport. Sedeći za jednim od stolova unutar poslastičarnice gledala sam plave gradske autobuse I jela the best žito sa šlagom. Mlađim generacijama je verovatno teško da u glavi stvore sliku autobusa koji prolazi kroz glavnu ulicu, a moram da priznam I meni sada posle toliko godina deluje tesno :))). A onda su autobusima na put stale one nesrećne betonske žardinjere koje su okruživale još nesrećniju “prašumu”. Stvarno je trebalo razumeti poentu tog arhitektonskog rešenja, ali ajde.. Godinama smo zavirivali kroz kojekakvo šiblje da bi videli ko prolazi suprotnom stranom ulice. Katastr-ašno. Kada se konačno neko setio, u drugoj polovini dvehiljaditih da se uklone te beto-njere, verujem da je dosta nas odahnulo, jer nas nije moglo sačekati bilo šta gore. I moram priznati, lepo je ovo što sada imamo. Jednostavno ali savremeno. Konačno I one lepe zgrade, sva ona kulturna baština može da dođe do izražaja. Podsećamo na veće gradove a od mnogih smo I lepši. Osim! –da, uvek ima “osim”, kao I onog”ali”, nesrećne česme koju je “pojeo” kamenac.

Ako je kamenac iz zrenjaninske vode uspeo da pojede česmu, zašto nam ne bi pojeo I bubrege.

Pa ko ima hrabrosti neka je pije. Nije to više ni za komentarisati, to vam je situacija da sednete na jednu od obližnjih klupa I gledajući dobro naplaćeno delo, inspiracija će nadoći sama… Baš bih volela da čujem današnje komentare što većeg broja Zrenjaninaca.

Sve u svemu, situacija u glavnoj ulici je optimističnija nego prethodnih meseci, ali može to I mnogo bolje.

I tako korak po korak prođoh pored još par prodavnica I pomislih da je dosta utisaka za jednu šetnju. Bilo je pravo vreme za omiljeni cheesecake, tu u glavnoj ulici.