Česi u Velikom Bečkereku

PRAŽANIN VIKTOR BENEŠ, ARHITEKTA ŠEĆERANE U VELIKOM BEČKEREKU

Planovi za podizanje Južnomađarske fabrike šećera u Velikom Bečkereku za Viktora Beneša (1858-1921), češkog arhitektu sa registrovanim biroom u Pragu, nisu predstavljali preveliki izazov.

Iako je u arhitekturi Praga ostavio svoj trag kroz izvestan broj palata u tada preovlađujućem neobaroknom stilu češke prestonice, Beneš je svoj arhitektonski opus ipak obeležio projektima većeg broja industrijskih kompleksa koji su podizani po gradovima Austrougarske: Od današnje Češke, preko Austrije i Hrvatske do Vojvodine.

Ovaj ugledni arhitekta, urbanista, građevinski preduzimač i intelektualac (dopisni član Češke akademije nauka i umetnosti od 1908) posao za velikobečkerečku šećeranu završava u oktobru 1910. godine. Celokupan kompleks je planiran ambiciozno, sa ciljem da se realizuje u jednom dahu, što je Benešu otvaralo mogućnost da se na celovit i pouzdan način pozabavi i urbanističkom koncepcijom kompleksa. Naime, francuski arhitekta Toni Garnije (Tony Garnier) 1904. godine, izlaže projekat zamišljenog industrijskog grada gde razrađuje arhitektonske i urbanističke detalje. On projektuje kompleks stambenih zgrada, društveni centar i industrijski kompleks. Stambena zona sadržavala je slobodno postavljene kolektivne i porodične zgrade sa pratećim društvenim sadržajem. Na ovaj način su industrijska naselja u Evropi postala preteče „vrtnih gradova“– urbanistističke ideje koja je preokupirala evropski urbanizam u to vreme.

Na slici : Kompleks fabrike šećera u Velikom Bečkereku, 1911.
(Prvi Benešov industrijski objekat za koji znamo je Mlin i Uljara Fišel koji je rađen u saradnji sa arh. Jožefom Rikšijem. Poznato je da je radio i projekat paromlina „Union“ u Osijeku, u Hrvatskoj, 1912. godine. Kasnije se specijalizuje za izgradnju šećerana. Njegova firma je projektovala/izgradila šećerane u Belom Manastiru i Osijeku (1906-1908) u današnjoj Hrvatskoj, šećerane u Velikom Bečkereku (1910-1912) i Vrbasu (1912-1913) u Vojvodini, zatim u Trebišovu (1910-1912) u današnjoj Slovačkoj, Huenau na Marhu (1914) u donjoj Austiji, u Nemčicama (1915-1916) u južnoj Češkoj. Firma Viktora Beneša se pojavljuje i u Sarajevu kao saradnik Josipa Pospišila, praškog kolege, arhitekte koji je ostavio značajnog traga u ovom gradu).

Prvi „vrtni industrijski grad“ u Evropi, Helerau (Hellerau), podignut je u Nemačkoj kod Drezdena 1909. godine. Šećerana je na istim principima projektovana 1910, samo godinu dana nakon prve evropske realizacije pomenute ideje, ukoliko ne računamo unekoliko ranije ostvarene ostrvske, tačnije londonske, projekte ove vrste. Viktor Beneš, arhitekta koji je imao svoj biro u Pragu, morao je biti dobro informisan o ovoj ideji, pa čak je bio u situaciji da prati izgradnju „vrtnog grada“ kod Drezdena, grada koji je udaljen od Praga svega stotinak kilometara.
U pogledu stila objekata Šećerane, Beneš se zadržao u tokovima tzv. geometrijske secesije, karakteristične za industrijske objekte, koju je najdoslednije ispoljio na trima vilama, namenjenim porodičnom stanovanju rukovodilaca fabrike. Posebno kod triju vila za stanovanje, Beneš potpuno slobodno kreira dopadljive geometrijske odnose od crveno-belih fasadnih površina, tako što fasadnu opeku ne koristi isključivo kao akcenat (okviri oko otvora, pilastri i venci) nego joj daje veći značaj i zamah – stvarajući svojevrsnu polihromiju i veoma prijemčive geometrijske efekte koji su svakako predstavljali odliku secesijske arhitekture. Kao poseban element u službi veće dekorativnosti fasada arhitekta obilato koristi i lažni bondruk na zabatima stambenih objekata kompleksa koji na nekim mestima, sledeći secesijsku modu, savija u vijugave linije i na taj način doprinosi dodatnoj likovnosti fasada.

Praški opus Viktora Beneša

Pouzdano znamo da je Beneš bio autor tri palate u centru Praga, tačnije u Novom gradu koji se naslanja na Stari grad. Govorimo o bivšoj biblioteci (1900), bivšem Nemačkom tehničkom univerzitetu (1901) i najamnoj palati Jaroslava Deneša (1913). Iako se u češkoj stručnoj literaturi ova ostvarenja vezuju za neobarok (što u krajnjem slučaju i jeste osnova stilskih opredeljenja Viktora Beneša kao i brojnih njegovih savremenika koji su ostavili trag u arhitekturi češke prestonice), nalazimo da Beneš slobodno i rado upliće i savremenije stilske tokove u osnovnu neobaroknu shemu objekata. Dok kod nemačkog Tehničkog univerziteta strogo komponuje neobarokno pročelje monumentalnog objekta, kod bivše biblioteke, verovatno zahvaljujući saradnji sa nemačkim arhitektom i dekoraterom Rudolfom, na neobaroknu raskošnu osnovu kalemi secesijske ukrase. Svežina, kreativnost i virtuoznost secesijske obrade materijala kulminira na nadstrešnici u dvorištu palate, iznad jednog od ulaza u zgradu. Interesantno je da, za razliku od uvrežene prakse akademičara, Beneš ovde posvećuje povećanu pažnju fasadama u prvom dvorištu (koja se po svom tretmanu može meriti sa glavnom fasadom), dok stepen ukrasa smanjuje tek na fasadama u drugom dvorištu objekta.

Pred Prvi svetski rat, Beneš nalazi investitora koji je spreman da na svojoj najamnoj palati preslika neka, za to vreme, inovativna stilska obeležja. Na prizemlju i posebno na mezaninu palate Jaroslava Deneše arhitekta eksperimentiše sa širokim zastakljenim površinama koje sugerišu uzore. Između ostalog to bi mogli biti secesijski objekti Ota Vagnera u Beču (“Anker palata”, na primer), dok su gornje partije glavne fasade (iako po njima lepi neobaroknu štuko-dekoraciju) zatalasane na način kako to često viđamo kod secesijskih projekata. Ipak, celokupni utisak je teška, masivna arhitektura koja i pored svojih stilskih pomaka i dalje samo koketira sa modernošću dok je u svojoj suštini ipak tradicionalna.

Drugačiju sliku o Benešu kao arhitekti koji se ne koleba već hrabrije uplovljava u savremene graditeljske tokove, daje nam arhitektura njegove vile koju gradi 1909/10. godine u Smihovu, rezidencijalnom delu Praga na prostranom placu koji se proteže duž dve ulice. Nama je ova kuća posebno interesantna jer nalazimo brojne analogije sa zrenjaninskom Elekovom vilom koju Beneš samo godinu dana kasnije projektuje za prvog direktora Fabrike šećera. Njegova porodična vila u elitnom delu Praga još u većoj meri oslikava uticaje Mekintošove glazgovske škole čistih linija i funkcionalnih volumena sa velikim i svetlim prostorijama.

Tekst preuzet sa: Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin

Napomena:
Istoričar umetnosti Dejan Vorgić (Narodni muzej Zrenjanina) je da svoj doprinos istraživanju opusa Viktora Beneša na svom blogu http://banateka.blogspot.rs/2014/02/elekova-vila-i-njeni-uzori.html

Autor teksta i fotografija:
Vesna Karavida, istoričar umetnosti
Uredio:
Bojan Kojičić, istoričar umetnosti