Izdvajamo: Deset od ukupno 240 vrsta ptica koje obitavaju na Carskoj bari (foto)

Specijalni rezervat prirode “Carska bara” obuhvata ostatak nekadašnjeg glavnog područja duž gornjeg toka reke Begej, sa očuvanim i raznovrsnim orografskim i hidrografskim ritskim oblicima i pojavama. Predstavlja kompleks barsko močvarnih, šumskih, livadskih, stepskih i slatinskih ekosistema sa raznovrsnim i bogatim živim svetom i staništima mnogih endemskih, subendemskih, reliktnih vrsta panonskog prostora.

Nacionalna i međunarodna klasifikacija SRP „Carska bara“: prva zaštita 1955. godine, Specijalni rezervat prirode I kategorije IUCN Category IV, Staništa i druga upravljana područja; EMERALD mreža staništa i vrsta, Ramsar, IBA, IPA; 10 savršenih mesta Republike Srbije.

Prirodne vrednosti Rezervata visoko su ocenjene zbog postojanja oko 500 biljnih vrsta, 240 vrsta ptica od kojih su 140 stanarice i 110 selice, 20 vrsta riba, kao i 30 vrsta sisara retkih za ovo područje, a od posebnog značaja su i ribnjačka jezera koja se nalaze između dva entiteta zaštićenog područja.

CARSKA BARA RETKE PTICE

Predstavljamo vam 10 od 240 vrsta ptica koja se nalaze na svega 15 km od Zrenjanina:

Belorepan

Belorepan, poznat i kao orao belorepan ili štekavac (lat. Haliaeetus albicilla), vrsta je ptice iz porodice jastrebova i najveći je orao Evrope. Perje je braon boje sa svetlijim delovima sa spoljašnje i unutrašnje strane krila. Sa zrelošću ptice svetlije nijanse dobijaju na intenzitetu. Potpuno beo rep je znak pune zrelosti. Dužina od repa do glave je od 70 do 90 santimetara dok raspon krila varira između 2.0 do 2.4 metra. Rasprostranjen je od severne Evrope (zapadna Irska, obala Norveške) prema istočnoj i Južnoj, pa preko zemalja bivšeg SSSR-a na istok do Kamčatke i Japana. Do pre jedne decenije bio je na ivici istrebljenja ali je intenzivnim merama zaštite broj ptica u divljini značajno porastao i danas je njegova evropska populacija stabilna.

Ishrana

Belorepan se hrani najčešće pticama močvaricama (patke, guske, labudovi, gnjurci, galebovi, čaplje i dr.), ali i sisarima do veličine zeca i lisice, kornjačama, zmijama i ribama do 8 kg težine. Ponekada su u gnezdima belorepana pronalažena i prasad, ali se pretpostavlja da ih je orao pronašao dok su plutala u vodi, jer ukoliko je prinuđen, Belorepan će jesti i lešine, najčešće uginulu ribu, a ako mu se pruži prilika i druge životinje koje reka nosi. Satima može da jedri na struji toplog vazduha. Vršno perje na krilima je rašireno, glava i vrat su istegnuti, a nazad je kratki klinasti rep. Plen hvata i ubija palčanom kandžom. Hranu brzo guta i skuplja u voljki, a kasnije je postepeno vari.

Razmnožavanje

Mladi orlići – čučavci, izvale se otvorenih očiju i ušiju, pokriveni zametnim paperjem koje u prvih nedelju dana zamene pravim paperjem. Nakon 70 dana, oko sredine meseca juna, počinju da lete. Primećeno je da jači mladunac baca slabijeg iz gnezda pre poletanja, verovatno zbog nedostatka hrane jer mladi puno jedu i najčešće su teži od roditelja. Nakon poletanja, mladunac se do 28 dana vraća u gnezdo da ga roditelji hrane pre nego što se potpuno osamostali. Mladi orlić je nešto tamnijeg perja, bez karakterističnog belog repa. Luta do pete godine, kada kao znak polne zrelosti dobija beli rep, koji mu je nešto kraći nego prethodni smeđi. Tada počinje da traži ženku i gradi gnezdo. Kao i kod ostalih grabljivica ženka je nešto veća od mužjaka.

Stanište

Najčešće se gnezdi u blizini velikih vodenih površina: reka, mora, jezera, ili velikih ribnjaka. Gnezdo gradi visoko u krošnji drveća a najpogodnije su mirne, stare šume. Promer gnezda je do 180 cm, a kako ga godinama nadograđuje, može biti toliko i visoko. Literatura pominje da gradi gnezdo i na tlu. Ima jedno leglo. Tokom februara i marta na jajima naizmenično sede ženka i mužjak (ženka duže).

Uz odgovarajuću zaštitu nizijskih poplavnih područja i šuma preostalo bi dovoljno životnog prostora i mesta za njegovo gneždenje. Tada bi se stvorili uslovi za naseljavanje novih parova. Zaštita te vrste mogla bi povećati mogućnost opstanka i brojnim drugim biljnim i životinjskim tipovima.

U Srbiji je strogo zaštićena vrsta.

Velika bela čaplja

Velika bela čaplja (lat. Ardea alba, Casmerodius albus или Egretta alba) je vrsta ptice iz porodice čaplji je slabo poznata vrsta čaplji. Ova ptica ima izrazito dugačak vrat, prekrivena je belim perjem i živi u brojnim kolonijama u svim delovima sveta. Najviše ih ima u tropskim predelima i to u blizini vode, pored bara, močvara i reka čije su obale obrasle zelenilom. Dugačka je 54-76cm, a teška do 1.100 grama. Na njoj je najupadljivije perje na ramenima, mnogo duže i raskošnije nego na ostalim delovima tela, dok joj je perje na potiljku uspravno. Čaplje obično stoje držeći povijene vratove, dok lete noge im se vijore, a glava je zabačena unazad. Imaju široka krila i dug, ravan kljun zašiljenog vrha. Dele se na: obične čaplje, noćne čaplje i tigraste čaplje.

Razmnožavanje

Posle sezone parenja ženka snese 3-5 svetloplavih jaja. Od trenutka kad izađu iz jaja mladunci su pod nadzorom jednog od roditelja. Nekoliko nedelja kasnije kad napune nešto više od dvadeset dana i dovoljno ojačaju, mladunci su spremni za napuštanje gnezda i smeštanje na obližnjim granama odakle mogu slobodno izvoditi vežbe letenja.

Ishrana

Hrani se pretežno ribom i sitnim životinjama koje može pronaći u vodi. U plićacima bara i močvara traže žabe, ribe i druge vodene životinje.

Mala bela čaplja

Mala bela čaplja (lat. Egretta garzetta) vrsta je ptice iz porodice čaplji (Ardeidae) i ima sve tipične odlike čaplji: dug kljun, vrat i noge. U letu vrat drži povijen, a noge opružene. Boja i odraslih i mladih ptica je sasvim bela, dok je kljun crn, mada postoje i tamniji primerci sa plavkasto-sivim perjem. Koren kljuna i stopala su žućkasti. Mužjak u bračnom perju ima na zatiljku dva duga ukrasna pera. Odrasle jedinke su duge 55–65 cm sa rasponom krila 88–106 cm, a teške su oko 500 grama.

Rasprostranjenost

Ova ptica je rasprostranjena u južnoj Evropi, južnoj Africi, Maloj, Srednjoj i Istočnoj Aziji, pa preko arhipelaga sve do Australije. Evropski deo populacije živi na Pirinejskom i Apeninskom Poluostrvu, srednjoj Evropi.

Gnežđenje

Mala bela čaplja stiže krajem marta, odnosno početkom aprila, a napušta nas u septembru. Zimuje na obalama Sredozemnog mora. Gnezdo gradi po drveću i žbunju i to u kolonijama sa drugim vrstama čaplji. Ukoliko je brojnost veća, gnezdi se i sama, ali uvek u koloniji. Jaja najčešće polaže u maju. Ima ih 4-5 i zelenkasto-plavkastih su nijansi. Oba roditelja leže na jajima oko 25 dana. Posle trideset dana od izleganja, mladi napuštaju gnezdo.

Siva čaplja

Siva čaplja (lat. Ardea cinerea) ptica je iz porodice čaplji (Ardeidae), reda rodarica (Ciconiiformes). Odlikuje je zbijeno telo sa dugim nogama, dugim vratom i kratkim kljunom. Perje joj je pretežno sive boje sa pomalo belog i crnog perja. Odrasle sive čaplje na glavi imaju prepoznatljivu ćubu crne boje.

Siva čaplja nastanjuje močvare, česta je i uobičajena vrsta i populacija joj se povećava. Veoma je rasprostranjena po celoj Evropi i Aziji i velikom delu Afrike. Siva čaplja je najpoznatija i najviše proučavana od svih čaplji, ali je i najraširenija i najčešća. Sem ljudi, prirodni neprijatelj sivoj čaplji su lisica i šakal.

Siva čaplja se hrani isključivo hranom životinjskog porekla. Njegova ishrana obuhvata pretežno ribe i žabe, ali i razne druge sitne sisare (npr. glodare, uključujući čak i kopnene veverice), gmizavce, punoglavce, insekte.

Izgled

Sive čaplje, kao i uopšte sve vrste čaplji, imaju duge, tanke noge i dug kljun. Mužjak i ženka su spolja gledano isti. To su relativno velike ptice čija visina može dostići do 100 cm, a dužina im varira između 84-102 cm. Raspon krila im je između 155 i 175 cm, a u pojedinim slučajevima doseže čak i do 195 sm. Težina im se u proseku kreće oko jednog kilograma, ali mužjaci mogu dostići i do dva kilograma.

Siva čaplja ima upečatljiv veoma dug vrat, koji u sedećem položaju često savija. Većina perja joj je sive boje, ali ima pojedine manje delove bele i crne boje. Perje na gornjem delu oboda, krilima i repu je sivo, na leđima pepeljastosivo ukrašeno sa belim prugama, na čelu i na gornjem delu glave je belo, a od očiju prema stražnjem delu vrata imaju crnu prugu, kao i velika crna krila. Kod mlađih čaplji, veći deo perja je siv, nego kod starijih jedinki.

Čaplje imaju duge noge koje im omogućavaju da im perje ostane suvo dok love u vodi. Na nogama imaju četiri prsta koja su razmaknuta i to tako da je jedan okrenut pozadi, a tri su okrenuta napred i povezana kožicom zbog raspodele težine ptice prilikom hodanja.

Kljun im je žućkasto-braon boje sa tamnijim gornjim delom, veoma oštar je i prilično dug, između 10 i 13 cm. Kljun ima slabo izražen konusni oblik koji je bočno spljošten i pri vrhu nazubljen. Područje glave u oblasti između oka i kljuna je žućkasto ili zelenkasto, a odrasle jedinke na glavi imaju crnu ćubu.

Rep im je kratak i zaobljen.

Stanište i rasprostranjenost

Mesta koja naseljava siva čaplja sadrže velike količine vode, to su pretežno močvarska ili barska staništa. Širom sveta naseljavaju slatkovodna staništa koja su obrasla rastinjem, žive na jezerima, rekama, čak i na morskim obalama uglavnom u toplim područjima u kojima se voda zimi ne mrzne. Zimi, kada se stajaće vode zalede, sive čaplje odlaze do najbliže reke i tamo provode zimu. U nekim delovima sveta žive na istom mestu tokom cele godine, iako su obično selice.

Sive čaplje se drže u grupama koje mogu da dostignu znatan broj. Interesantno je da ova vrsta ptice ne izbegava ljude i neretko se može naći u njihovoj neposrednoj bizini, u raznim kulturnim pejzažima, uključujući i obronke velikih gradova.

Razmnožavanje

Siva čaplja živi u trajnom paru. Slično kao ostale čaplje, i sive čaplje izvode obredni svadbeni ples i odbrambenu igru istezanjem vrata uvis i u luk.

Od svih vrsta čaplji, ova čaplja prva počinje sa gnežđenjem. Mužjak i ženka zajedno grade gnezdo na visokom drveću, a ponekad i na trsci. Njihova gnezda su velika i grubo sastavljena. Prostor oko gnezda odlikuje se jako neprijatnim mirisom i opustošenim drvećem, jer izmet čaplje sadrži u sebi veliku količinu kiseonika. Ženka snese između 3 i 5 jajeta.

Gnezda su im često u vidu kolonija i mogu biti vezani i sa pticama drugih vrsta. Gnezde se u društvu istovrsnih ptica. Kolonije mogu brojati i do tri stotine gnezda.

Polni dimorfizam kod sive čaplje je slab. Polovi se međusobno gotovo i ne razlikuju, čak i iz neposredne blizine. Pouzdano se može prepoznati samo kada se uporede veličine krila i kljuna. Ako je raspon krila oko 465 mm ili više, a kljun od oko 125 mm, to je definitivno samac, a ako su krila kraća od 439 mm, a kljun od oko 109 mm, onda su to verovatno ženke.

Belobrada čigra

Čigre (lat. Sterninae), su potporodica ptica u redu močvarica. Čigre su u bliskom srodstvu sa galebovima.

Izgled

Vrste roda Sterna imaju vitko telo, duga krila i račvast rep, pa su zato ponekada zvane „morske lastate”. Perje im je najčešće belo, sivo ili crno, ali neke vrste imaju blagi ružičasti sjaj na grudima početkom sezone parenja. Ova boja brzo izbledi nakon što ove ptice dođu do teritorija za gnežđenje. Mladunci su najčešće smeđe boje. Kod vrsta roda Chlidonias i Anous perje je tamnije ili crno. Larosterna inca je upadljivo drugačija od ostalih čigri po resi kod usta i belim „brkovima”. Veće čigre su manje okretne i graciozne od drugih. Kljunovi čigri mogu biti različiti, od oblika pincete do bodeža, što jednim delom zavisi i od veličine njihovog plena. Često su svetložuti, crveni ili crni. Iako imaju plivaću kožicu između prstiju, retko provode mnogo vremena u vodi.

Rasprostranjenost

Čigre nastanjuju celi svet, osim staništa koja su pod večnim ledom. Gnezde se na svim kontinentima, uključujući i Antarktik. Staništa su im priobalne i otvorene vode, ali i reke, bare i močvare. Uprkos rasprostranjenosti, neke vrste imaju ograničen prostor prebivanja (stanište). Čigre se dele na morske i barske čigre. Morske čigre se gnezde na plažama ili ostrvima i grade jednostavna gnezda, koja su samo udubljenja u pesku. Neke se gnezde i u slanim močvarama. Barske čigre uglavnom nastanjuju unutrašnjost kontinenata, oko slatkovodnih bara, reka i jezera. Grade plutajuće gnezdo, koje učvrste travama da ih ne bi odela voda za vreme poplava. Mnoge čigre se daleko sele, a najduže se seli arktička čigra (45.000 km).

Razmnožavanje

Kao i mnoge druge morske ptice, čigre su dugovečne. Nije neoubičajen vek od 33 godine. Počinju se gnezditi sa dve godine života. Kod tropskih vrsta se to dešava kasnije, u šestoj godini. Obično ostaju doživotni partneri. Van sezone gnežđenja, ta veza se prekida, ali se partneri sastaju na početku svake sezone gneždenja. Gnezde se u kolonijama koje se ponekad sastoje od miliona ptica. Udvaranje je vrlo složeno. Leglo varira od jednog jajeta kod tropskih vrsta do 2-3 jaja kod drugih. Oba pola inkubiraju jaja 3-4 nedelje.

Noćna čaplja

Gak ili noćna čaplja (ili još kvak, kvakavac, radovan), (lat. Nycticorax nycticorax) vrsta je ptice iz porodice čaplji, mada se po nekim autorima svrstava u srodnu porodicu Plataleidae. Drugi autori je u okviru porodice čaplji svrstavaju u potporodicu Ardeinae. U Srbiji je strogo zaštićena vrsta. Prilično se razlikuje od ostalih čaplji. Noge su joj kraće, a i vrat je kratak i debeo. Glava joj je crna sa dva odstojeća bela pera u vreme parenja, a crni su joj i leđa, krila i kljun. Vrat i trup su beli. Veličine je do 60 cm.

Ponašanje

Za razliku od drugih čaplji, u lov izlazi u sumrak, pa otuda i naziv. Međutim, kada se izlegu mladi, roditelji love ribu i danju kako bi prehranili podmladak. Ovo je ptica selica koja se sa juga vraća u martu i gradi gnezdo na drveću koje i ne mora da bude u blizini vode. Početkom maja ženka snese 4-5 jaja plavozelene boje. To su druželjubive ptice koje vole društvo čak i drugih čaplji.

Stanište

Živi pored reka većeg dela Evrope. Veoma je česta vrsta čaplje u toj oblasti. U Srbiji, gak je strogo zaštićen.

Vlastelica

Vlastelica se među evropskim pticama ističe svojim zanimljivim izgledom. Na živopisno obojenoj ptici se ističu neobično duge ružičaste noge, kojima vešto gazi po plićacima. Odrasli su dugački od 33 do 36 cm. Mužijak ima crna ledja, dok kod zenke preovladava smedja nijansa. ženke uglavnom imaju manje crne boje po telu, dok kod mužijaka se crna boja naročito ističe u letnjim mesecima. Nezrele ptice su sive umesto crne boje i imaju izrazitu peščanu boju na krilima. Taksonomija ove ptice je jos uvek sporna, neki veruju da ima čak pet različitih vrsta.

Rasprostranjenost

Vlastelice naseljavaju plitke slatke, slane vode (močvare, lagune, jezera, ribnjake, solane, rečna ušća…). Njihova rasprostanjenost je po celome svetu (Novi Zeland, Madagaskar, Brazil, Havai, Argentina, Kina…).

Ishrana

Hrane se pretežno vodenim beskičmenjacima (vodenim kukcima, račićima, puževima, školjkama i slično). Takodje hvataju punoglavce i sitne ribe, a nekada jedu i semenke. Najveća dubina na kojoj se mogu hraniti je 20 cm, pa je zato za ovu vrstu veoma važno da na staništu koje naseljavaju ima plitkih površina.

Razmnožavanje

Gnezdo obično grade na golom tlu, na otocima ili sprudovima okruženim plitkom vodom, ponekad i na suvom tlu. Gradnja gnezda, ležanjae na jajima i podizanje mladih je zadatak oba roditelja. Leglo se obično sastoji od četiri jaja koaj se izlegu za 22 do 23 dana, a ptići postaju samostalni u roku od 2 do 4 nedelje.

Kormoran

Odrasli kormorani su uglavmom crne boje, ponekad crne i bele, a često i sa ugasito bronzanim i zelenkastim prelivima na tamnom periju. U dužini mogu dostizati razmere od 45 – 90 cm, a neke vrste i do jednog metra, i slični su dugovratim patkama. Kljun, inače dosta sličan kljunu tropske morske ptice fregate, liči na oštru kuku, tanak je, i bočno sužen, na odraslima se skoro ne mogu videti nosni otvori. Kratke, snažne noge nalaze se na zadnjem delu trupa tako da ptice hodaju izvanredno nespretno i nesigurno. Četri prsta su spojena širokom plovnom kožicom. Najčešća boja očiju je zelena. Veoma su društvene ptice, prilikom letenja prave „potkovicu“. Kormoran leti brzinom od 60 kilometara na čas, roni na dubinu od 13 metara a uz pomoć vazdušnih struja neprekidno može da leti i po 1.000 kilometara. Kormorani su najorganizovanije ptice u ptičjem svetu. Oni love u grupama, inteligentni su, lupaju krilima po vodi i tako nateraju ribu na površinu.

Stanište

Iako se sreću u slatkim vodama, oni najvećim delom love ribu u slanoj vodi i to retko kada daleko od kopna. Kormorani, kao i pelikani, nisu posebno izbirljivi u odnosu na mesto gnezđenja, često se sreću u kolonijama sa ostalim vodenim pticama. Najveći broj gradi gnezda na vrhovima zaravnjenih stena ispranih morem ili na nasipima, ali u drugačijim uslovima grade gnezda po šibljacima ili čak na drveću. Više kopnenih gnezda obično je postavljneo jedno blizu drugog, a sagrađena su, uglavnom, od morskih biljki i guana. U jednoj koloniji sreće se različiti broj gnezda od dvanaestak do na desetine hiljada.

Razmnožavanje

Kormorani su relativno tihe ptice, osim za vreme udvaranja i parenja puštaju oštre krike i kreketave glasove. Kod nekih vrsta mužjak prikuplja materijal za gnezdo dok ga ženka gradi i uobličava. Oba roditelja dele dužnosti oko ležanja na jajima, nege i ishrane mladunaca. Kormoran polaže dva do četiri (ponekad i do sedam) duguljasta, ovalna jajeta i to obično svakog dana po jedno, ona su u početku bledoplavičasta ili zelenkasta ali se uskoro prevuku krečnjakom. Trajanje ležanja na jajima iznosi oko 25 dana, gajenje mladih nešto manje od tri nedelje. Prvih dana rodtelji hrane ptiće ubacivnjem hrane u kljun. Kasnije, mladunci uvlače kljun u ždrelo roditelja i odatle crpu hranu. Kad se izlegu ptići su goluždravi, ali uskoro ih pokrije tamni pokrivač perja. Perje mladunaca je, uglavnom, mrke boje, kod nekih vrsta definitivno perje izraste tek posle četiri godine. Kod odraslih Kormorana perje oba pola je jednaka. U samom početku sezone razmnožavanja i mužjak i ženka dobijaju svadbenu odeću. U zavisnosti od vrste, ona se sastoji od izduženih, pa čak i dvostrukih perjanica koje rastu sa čela i temena, zatim čuperaka i lepezastih perastih rogova i izduženog ukrasnog perja prošaranog među običnim perjem vrata i bokova. Pre no što mladunci dobiju svoju pernatu odeću odrasli počinju da se mitare i gube ovo svadbeno ruho.

Senica vuga

Senica vuga (lat. Remiz pendulinus) je ptica selica iz reda pevačica (Passeriformes). Naziv potiče od poljske reči za senicu vugu remiz i latinske reči – pendulus koja označava nešto što visi, opisujući gnezdo ove vrste. Naseljava tršćake različitih vodenih staništa. Mala ptica, čija je dužina tela 10-12cm. Odrasla ptica po bojama liči na mužjaka rusog svračka (лат. Lanius collurio). Ima oštro ušiljen kljun, crnu „masku” preko oka, svetlo sivu glavu i crvenosmeđe perje na leđima. Mužjak ima širu masku na očima i tamnija crvenosmeđa leđa od ženke, što se primećuje kada se par posmatra zajedno. Pege na grudima su više izražene kod mužjaka, nego kod ženke. Mlade jedinke su znatno svetlije, maska na očima je sivosmeđa, slabije primetna i nije crna. Let je lagan i pomalo elastičan. Spretno se penje po veoma tankim granama i slobodno visi naglavačke.

Biologija

Senica vuga je smeštena u zasebnu porodicu (Remizidae), a jedan od razloga je njena specifična biologija gnežđenja koja je drugačija u odnosu na druge vrste senica kod nas. Gnezdi se u listopadnom drveću uz rubove reka i jezera, kao i u mladicama obraslih močvara. Gnezda pravi na tankim, visećim granama vrbe, breze, jove i drugih drvenastih vrsta. Nekoliko gnezda može biti jedno uz drugo, ali nije prava kolonijalna gnezdarica. Vrsta je poligamna. U toku jedne gnezdeće sezone isti mužjak može izgraditi više gnezda i imati do 7 ženki. Gnezdo je kesastog oblika, dobro je pričvršćeno za kraj tanke viseće grane, zatvoreno je i ima mali ulaz pri vrhu. Spolja je svetlo i pahuljasto zbog upletenih dlačica vrbe, rogoza i ostalog bilja. Polaže 6-8 jaja, a period inkubacije traje 13-14 dana. Na jajima leži samo jedan roditelj, nikada oba. Hrani se sitnim beskičmenjacima, posebno larvama insekata i paucima, kao i semenjem barske vegetacije, prvenstveno trske.

Rasprostranjenost i stanište

Naseljava centralnu, istočnu i južnu Evropu, kao i delove centralne Azije, Bliskog Istoka i Male Azije. Uglavnom je selica, a ptice zimuju na Mediteranu i na Bliskom istoku. Naseljava obode plavnih šuma ili tršćake sa drvećem i grmljem u priobalju ravničarskih reka, bara, močvara, mrtvaja, jezera ili kanala. Procenjuje se da evropska populacija broji 219,000-443,000 parova, što čini oko 65% globalne populacije. Prema IUCN-u, trenutna populacija je u porastu i vrsta se nalazi u kategoriji „najmanja briga”.

Senica vuga u Srbiji

U prošlosti je smatrana čestom i relativno brojnom vrstom vodoplavnih i ritskih šuma širom Srbije. Od početka 20. veka je poznata kao zimovalica u Vojvodini, a početkom 21. veka se gnezdi u svim regionima Srbije. Ornitolozi procenjuju da je trenutna populacija senice vuge u Srbiji stabilna i da ima 4.950 – 7.100 gnezdećih parova. Oko 70% nacionalne populacije se nalazi u Vojvodini. Gnezdi se duž različitih vodenih staništa obraslih visokim žbunjem, tršćacima i pojedinačnim stablima vrba i topola u priobalnoj zoni, na kojima gradi svoja viseća gnezda. Uglavnom je selica, dok se zimi u malom broju zadržava oko vodenih staništa , posebno u tršćacima. Veći broj parova se gnezdi na ribnjaku kod Bača, uz Jegričku i oko Rusande. U Specijalnom rezervatu prirode „Zasavica” je registrovana 161 teritorija ove vrste (pevajući mužjak, parovi i aktivna gnezda). Južno od Save i Dunava je prisutna uglavnom u dolini Velike Morave i dolinama njenih pritoka.

Žuta čaplja

Žuta čaplja (Ardeola ralloides) je mala vrsta čaplje, koja spada u ptice Starog sveta. Pošto je ptica selica, od aprila do jula živi u Evropi, na Balkanskom poluostrvu i Bliskom istoku, a zimu provodi u Africi. Naseljava uglavnom oblasti pored jezera, reka, močvara.

Opis