Mališani starije grupe vrtića „Crvenkapa“ kraj školske godine obeležili su priredbom. Za njih je to ujedno bio i oproštaj od vaspitačice Verice Krstić, koja odlazi u zasluženu penziju i koja sa njima neće biti od septembra kada postaju predškolci. Pesmice, skečevi, ali i poneka suza mogli su se videti u sredu popodne u ovom vrtiću.
Od kada se zaposlila vaspitačica Verica Krtić radila je, kaže, u petnaestak vrtića. Najduže u Crvenkapi.
„Bila sam u ono vreme i saradnik i vaspitač u jaslicama, mlađoj, srednjoj i starijoj grupi. Vodili smo decu na letovanje, na zimovanje. I sve je prošlo. U ovom vrtiću sam najduže. Sa koleginicom Suzanom Malešević Paunov radila sam 11 godina, a ukupno sam u „Crvenkapi“ osamnaest ili devetnaest godina. Hvala Bogu da sam ovde došla, jer sam stvarno zadovoljna i kolektivom i decom. Najpre sam grupe vodila sa Zlatom Torbicom, a sad sa mojom Suzom. I odavde odlazim u penziju“, kaže Verica Krstić, vaspitačica u vrtiću „Crvenkapa“ koja odlazi u penziju.
Uloga vaspitača je, tvrdi, u odrastanju dece ogromna.
„Kako će se deca ponašati zavisi dosta i od vaspitača. Sad su deca malo drugačija. Ranije su bila poslušnija. Verovatno sada roditelji nemaju toliko vremena da se bave njima. Deca danas, što ja kažem, više vremena provedu sa nama nego sa roditeljima. Normalno, roditelji dođu sa posla i ne znaju šta će pre. Decu, pre svega, treba voleti. Ja zaista volim decu i volim da radim sa njima. To je ono što mi je davalo podstrek tokom moje radne karijere. Ko voli decu i svoj posao i ko je radan njemu ništa nije teško. Ja sam tako vaspitana. Da radim i da, kako naš narod kaže, ne zabušavam. Uvek sam se trudila da ih što više naučim, da ih što bolje spremim za školu, da nemaju poteškoća kada krenu u prvi razred“, objašnjava naša sagovornica.
„Drago mi je uvek kada sretnem roditelje koji mi kažu da deca govore da ne moraju da idu u školu, jer su sve naučila u vrtiću. Takođe, jako sam srećna kada na ulici sretnem decu koja mi se jave. Roditelji, kao roditelji nas znaju i javljaju se, ali kada nam se deca jave to je nešto drugo. Znači da su nas zapamtila. I žao mi je što je došlo vreme za penziju“, kaže Krstić.
Iz perioda rada sa decom pamti, dodaje, samo lepe trenutke.
„Za sve ove godine ne mogu da kažem da je nešto bilo teško ili ružno. Možda je najteži period bio period kovida, kada se nismo direktno družili i kada smo radili onlajn. I pre nego što smo prešli na onlajn, kada nas je u vrtiću ostalo ukupno petoro, i to zajedno i dece i zaposlenih. Ali, lepog je bilo mnogo. Sve je sa decom lepo. I naši izleti i naše ekskurzije i rad sa njima. Posebno kada vidim da su zainteresovani i da hoće da rade. Možda mi je zato i teško što idem. Pogotovo što neću ispratiti poslednju generaciju do kraja. Oni će od septembra biti predškolci, volela bih da mogu da ostanem sa njima i tu godinu, ali viša sila tj. zakon to ne dozvoljava“, navodi naša sagovornica.
Pesma, igra i skečevi trebalo je da budu oproštaj od školske godine, ali su istovremeno bili i oproštaj dece i roditelja od vaspitačice. Kod mnogih se potkrala i po koja suza.
„Nisam očekivala ovakav ispraćaj. Do sada sam potiskivala činjenicu da se vreme za penziju približilo. Kada su mi koleginice govorile da idem u penziju, ja sam samo govorila da ću o tome razmišljati kada za to dođe vreme. Sada više nema vremena. Ja i sada ne verujem u to. Verovaću kada dođe septembar i kada ne budem imala tih obaveza da dođem u vrtić kod dece“, zaključuje vaspitačica Verica Krstić, dok lista album sa slikama i crtežima dece sa kojima će biti još do petka, što je ujedno i poklon koji će je uvek podsećati na njenu poslednju generaciju mališana u vrtiću „Crvenkapa“.
.gif)
.gif)
