Brojna priznanja dokaz kvalitetnog desetogodišnjeg rada udruženja “Dositej”

Udruženje žena”Dositej” ovih dana proslavlja 10 godina postojanja. Tokom prve decenije rada članovi udruženja su imali zapažene rezultate na domaćim, ali i međunarodnim takmičenjima. Na manifestacijama i izložbama izlagali su svoje ručne radove, kao i hranu. Brojne nagrade pokazuju da ono što rade zaista vredi. O tome kako se udruženje razvijalo tokom ovih 10 godina, čime se sve članovi bave i kojim priznanjima se ponose razgovarali smo sa Zoricom Aleksić, predsednicom Udruženja žena “Dositej”, kao i sa još nekim od članova tokom njihove radionice slikanja na svili.

Udruženje žena “Dositej” obeležava jubilej. Deset godina je ozbiljan period u kojem se jedna organizacija održala. Godine jesu prošle, ali članovi ovog udruženja imaju toliko energije i entuzijazma da se čini da je ovo za njih tek početak.

“Udruženje žena „Dositej“ je osnovano 2009. godine u oktobru. Trenutno imamo od 12 do 15 redovnih članova koji dolaze, koji su kreativni i čiji radovi idu na izložbe i takmičenja. Do sada je kroz udruženje „Dositej“ prošlo dosta članova. Neki su se ovde pronašli, pa su ostali, a mnogi su otišli. Ne znam da li im ovo što mi radimo bilo interesantno ili nije, ali ovde se stvarno održavaju radionice i ovde se ozbiljno radi. Mi se okupljamo i radimo svakog ponedeljka i srede od 10 do 12 sati zimi, a leti od 9 do 11. Idemo na razna republička i međunarodna takmičenja“, počinje priču Zorica Aleksić, predsednik Udruženja žena “Dositej“.

Problem većine udruženja je što nikada nemaju dovoljno novca za funkcionisanje

„Sredstva su nam jako mala i ograničena. Mi sa tim sredstvima ne možemo da ispoštujemo sva takmičenja. Na takmičenjima na kojima smo dobijali prve i nivo nagrade tj. nagrade iznad prvih ne možemo ponovo da se pojavimo, zato što od novca koji dobijamo za godinu dana možemo samo da kupimo repromaterijal i to da ga štedimo kad radimo. I na ovoj umetničkoj radionici koja se trenutno održava dosta toga su žene same kupile kako bi mogle da slikaju. U poslednje 3-4 godine slikamo na svili i satenu. Moram da kažem da sam izuzetno ponosna na članice, jer su vrlo vredne, marljive, radne. Do sada smo imale uspeha u rukotvorinama i na takmičenjima hrane“, dodaje naša sagovornica.

Spisak nagrada koje je osvojilo udruženje „Dositej“ je poduži

Pohvale i priznanja za dugogodišnji rad nisu izostale.

„Bili smo na takmičenju koje je organizovao porodični list Praktika. Tamo smo osvajali različite nagrade. Prošle godine smo tamo osvojili Grand pri. Znači, najveće priznanje republike Srbije što se tiče pripreme hrane. Sudije su bile internacionalne. Na našem štandu je bilo 24 vrste kolača vrhunskog kvaliteta. Sva sredstva koja smo dobili od grada smo iskoristili samo za to takmičenje. Predsednik žirija je rekao da su oni probali sve i da su bili oduševljeni. Niko od nas nije profesionalac. Svi smo amateri, a kolače pravimo u kućnoj varijanti. Uprkos tome oni su vrhunskog ukusa i vrhunskog izgleda“, objašnjava Aleksić.

„Takođe, učestvovali smo i na takmičenjima u hladnom predjelu, slavskom kolaču, kuvanju pekmeza, tortama, kvasnim testima. Za sve to smo dobijali prva mesta. Kada smo dobili taj Grand pri ja sam plakala od sreće. Jer, ipak, je to jedna zahvalnica za sav rad i trud. Prve godine kada smo se pojavili na tom takmičenju mi smo išli samo da bismo videli kako izgleda jedno tako veliko takmičenje. Bili smo posmatrači. Na tim republičkim takmičenjima se sve gleda. I izgled štanda i aranžiranje kolača i ukus. Sve mora da bude kao da si u Hajatu. Na ovogodišnjim Banatskim vrednim rukama smo dobili najviše priznanje. Prošle godine smo osvojili prvu nagradu za ukupan izgled štanda. Nagrade nam daju vetar u leđa“, precizira naša sagovornica.

Dvadeset jedno priznanje samo sa jednog takmičenja

„Na međunarodnom takmičenju pre tri godine smo osvojili 21 nagradu. Prvi put smo bili na tom takmičenju i dobili smo 21 nagradu. Jedno treće mesto, šest drugih, osam prvih i ostalo su bile nagrade najbolji od najboljih. Ove godine naša članica, koja je zaposlena, za svoj rad je dobila majstorsku diplomu. To je žena koja je doktor nauka, koja putuje na posao u Novi Sad i koja dokazuje da za sve može da se nađe vremena ako to želite“, kaže Aleksić.

Radovi članova udruženja „Dositej“ bili su više puta izlagani

Pored toga što učestvuju na manifestacijama i takmičenjima članovi udruženja „Dositej“ organizuju i izložbe.

„Imali smo izložbe u Kulturnom centru, u našoj mesnoj zajednici i u muzeju. Na izložbi u muzeju smo dobili nagradu Kraljevske akademije naučnika i umetnika za očuvanje kulturne baštine. Ja vezem Miroslavljevo jevanđelje, imamo izvezenu naslovnu stranicu Dušanovog zakonika. Radim zlatovez. Tu su bile umetničke slike, rezberena nojeva i guščija jaja. Moja zamenica Mila Tešin nam je pomogla da krenemo sa slikanjem. Ona je plaćala časove slikanja, pa nam je to svoje znanje prenosila. Sad smo se dogovorili sa Božom Stanišićem, koji rezbari nojeva jaja i koji slika sa uljanim bojama da nam u narednom periodu prenese svoja znanja. Mi svoja znanja delimo međusobno i tu mora da bude uspeha“, objašnjava naša sagovornica.

„Imali smo dva puta izložbe u Moskvi na Danima slovenske kulture, muzike, umetnosi i folklora. Tamo smo dobili priznanje za učešće. Tu je jako veliki uspeh da uopšte dobiješ poziv da izlažeš svoje radove. Od 14 zemalja koje su bile učesnice, jedini smo mi bili iz Srbije i jedini smo dobili štand tamo. Imali smo i modnu reviju haljina, učestvovali smo i u Banatskoj bajci prošle godine“, priseća se predsednica udruženja „Dositej“.

Humanitarni rad udruženja „Dositej“

Osim umetničim, članovi ovog udruženja se bave i humanitarnim radom.

„Pre 8-9 godina zahvaljujući sredstvima donatora koji su se odazvali našem pozivu skupili smo novac i nabavili apart za otkrivanja karcinoma kože. Aparat smo donirali našoj bolnici i on se nalazi na kožnom odeljenju. Skupljali smo novac za lečenje dece, za operacije…“, kaže Aleksić.

„Meni je jako drago što žene ovde rado dolaze. Koliko puta su samo rekle „Jao, zar već moramo da idemo kući“. Ovde je prijatna i radna atmosfera. Mi se sve znamo, tu smo iz komšiluka. Družimo se i privatno. Meni je sad lako da radim sa ovim ženama, ali trebalo je doći do ovog kvaliteta koji imamo tokom 10 godina postojanja. Planova za budućnost imamo mnogo, ali para nemamo. Nemamo sredstava da idemo na neke dalje izložbe van grada. Ukoliko dobijemo termin u Kulturnom centru planiramo da napravimo još jednu izložbu naših radova i to u decembru“, najavljuje naša sagovornica.

Ručni radovi članova udruženja „Dositej“ se do sada nisu prodavali

Iako stvaraju prava umetnička dela radovi članova udruženja „Dositej“ se za sada ne prodaju.

„Mi još nismo počeli da prodajemo naše rukotvorine. Nismo registrovani za prodaju. Nama je drago da mi imamo toliko slika da možemo da napravimo jednu pravu izložbu. Nama su potrebna sredstva da se to urami. Da li će se na nekoj izložbi pojaviti neki potencionalni kupac, videćemo. Vrlo rado bismo i na taj način došli do potrebnih sredstava koja bi nam omogućila lakši rad. To su sve kvalitetne boje koje mi nabavljamo. Želimo da budemo još bolji. U gradu nemamo prodavnicu u kojoj bismo mi kao udruženje mogli da ostavimo naše radove da se to prodaje. Možda to nekima nije interesantno. Za sada se traže rukotvorine koje predstavljaju grad ili Banat. Mi to ne radimo. Ovo su sve umetničke slike ili na satenu ili na svili. Materijal je jako skup“, objašnjava naša sagovornica.

„Jako mi je žao što ove godine neće biti takmičenja koje organizuje Praktika, jer nemaju sredstava za to. Mi smo se zdušno spremali za to takmičenje. Sredstva smo za to čuvali. Sada ćemo od njih nabaviti repromaterijal da ga imamo. Možda ćemo ići naredne godine na neku međunarodnu izložbu… Videćemo“, dodaje Zorica Aleksić.

Slikanje na svili

Najveći „krivac“ za to što su žene iz udruženja „Dositej“ počele da slikaju je Mila Tešin.

„U udruženju „Dositej“ sam već 7-8 godina. Od kada sam u penziji. Pre toga sam išla na privatne časove crtanja kod Radiše Lucića. Kada sam saznala da u našoj mesnoj zajednici postoji udruženje i mesto gde se žene druže i rade ono što vole ja sam se učlanila. Prvo smo ovde radili dekupaž, pa smo počeli rad na svili. Radili smo ešarpe i jastučnice. Sada slikamo na svili. Uživamo. Svakog ponedeljka i srede se ovde nalazimo i provodimo vreme u druženju, a uz to pravimo nešto lepo. Slikanje na svili se razlikuje od drugih vidova slikanja zato što moraš da paziš jer se boje brzo razlivaju. Kada pogrešiš nekada možeš, a nekada ne možeš da popraviš. Kod pastela, akvarela, rada sa uljanim bojama tu uvek možeš da ispraviš grešku. Slikanje na svili je dosta teže. Tu treba biti mnogo pažljiviji“, objašnajva Mila Tešin.

„Sve žene iz udruženja su naučile da rade. Nekoj treba malo više, nekoj malo manje vremena. Da bi se uradila jedna slika treba 5-6 časova. Možda i više. Više vremena treba nego za druge tehnike. Slike od pastela ili akrila mogu da uradim za 3 časa. Motive za slikanje najčešće nalazimo na internetu. Te slike fotokopiramo u većoj veličini, onda preslikamo konture i bojimo sliku. Nekada prenosimo boje sa originalne slike, a nekada mi tome dajemo naš pečat. Ne mora uvek sve da bude identično. Neko voli da radi cveće, neko prirodu, neko portrete“, dodaje naša sagovornica.

Umetnička dela koja stvaraju amateri

Ako se gledaju radovi koje su uradile članice udruženja „Dositej“ teško da može da se poveruje da su mnoge od njih pre samo nekoliko godina prvi put počele da slikaju.

„Imam 82 godine. U udruženje „Dositej“ sam se učlanila pre dve godine. Ovde sam učila da radim dekupaž, a sad i slikam. Nikada u životu do sada nisam to radila. Nije teško. Tu su ostale žene i one mi uvek pomognu kad treba. Imam za sada tri rada na svili. I sad slikam još jednu sliku. Ne znam zašto uvek radim likove. Svi crtaju neko cveće, a ja likove. Suprug se malo šali sa mnom i kaže da sam pod stare dane krenula da slikam. Ali, ja kažem da nikad nije kasno. Ovde je jako lepo, družimo se“, kaže Mirjana Cvejić.

„Četiri godine sam član udruženja žena „Dostitej“. Moja specijalnost je izrada broševa. Radim ih na glini. To je neka vrsta keramike. Sa tim sam počela, ali kada sam se ovde uključila oduševilo me je slikanje na svili. Motive uglavnom sama osmišljavam. Ne skidam ih sa interneta. Najviše slikam cveće i leptire. Nije mi mnogo vremena trebalo da ovo savladam. Ne radim ja u kontinuitetu da bih mogla da kažem koliko mi je tačno vremena potrebno da napravim jedan broš ili da naslikam sliku. Mislim da to može za nekoliko dana da se uradi. Kad radimo podlogu to mora da se suši. Ako radim sa solju i tada treba vremena da to bude lepo prozračno, mestičavo. Ja sam radila 35 godina u struci farmaceuta i nisam stizala da se bavim ovim, tako da mi je ovo sad zadovoljstvo. Uz to, družim se i sa ovim divnim ženama“, priča Lucija Matanović Krčmar.

Mnoštvo nagrada i pohvala za banatske štrudle

Kada se prave kolači za takmičenje, sve žene iz udruženja „Dositej“ se uključuje u taj posao. Međutim, svi se slažu da Nada Milić mesi najbolje štrudle.

„Član udruženja „Dositej“ sam šest godina. Izuzetno mi je lepo ovde, jer tu mogu da promenim misli i da oplemenim dušu. Naučila sam dosta tehnika zahvaljujući drugaricama. Sad slikam na svili. Malo mi je teško jer me ruke ne slušaju baš, ali tu su ostale žene koje mi pomažu. Volim da slikam, a volim i da pravim kolače. Šturdle su mi specijalnost. Kada smo bili na takmičenju za Praktičnu ženu dobila sam nagradu za štrudlu. Konkurencija je bila zaista velika. Ponedeljak i sreda su za mene svečani dani. Malo nekada zakasnim, mislim da sam ja najudaljenija od svih, ali uvek stižem i dolazim“, kaže Nada Milić.

„Najvažnije je da štrudla bude napravljena da svi budu zadovoljni. Vrlo je važno je da je testo dobro. Da može da se vrati kada ga stisneš. Bitno je i da odnos fila i testa bude jednak. Štrudle pravim od maka, oraha, pavlake i sira, rogača.. Ovde najviše vole štrudle sa makom. To je naše područje, mi Banaćani smo takvi. Jako je zahvalno praviti štrudle, jer uvek dobijaš dobre pohvale. Ukus se dobija kada ugradiš svu ljubav u izradu štrudli. Nije lako napraviti štrudlu. Da bi bila dobra treba bar tri sata. Testo mora dobro da se umesi, pa onda mora malo da odstoji. Kada se nafiluje i umota, opet mora da stoji malo u plehu i tek onda se peče“, objašnjava naša sagovornica.

Komšija sa neobičnim hobijem je član udruženja žena „Dositej“

Iako se udruženje zove Udruženje žena „Dositej“, članovi udruženja mogu da budu i kreativni muškarci. To je dokazao Božidar Stanišić koji slika i rezbari nojeva jaja.

„Ja sam blažen među ženama. Uvažavaju me. Član udruženja „Dositej“ sam postao zahvaljujući mojoj komšinici i predsednici ovog udruženja Zorici Aleksić. Ja sam od ljudi koji voli da pokaže ono što radi, a kroz udruženje mi se ukazala prilika za to. Imam komšije koji godinama dolaze kod mene, koji vide slike i lampe, ali se iznenade kad čuju da sam to ja radio. Ja često kažem da je ovo uruženje žena i Bože „Dositej“. Kad kažu da je udruženje žena, pa se pojavim ja, ljudi se malo iznenade. Nešto im ne ličim na ženu. Ali važna je tema i ideja oko koje smo okupljeni“, kaže Božidar Stanišić.

Brojna priznanja i nagrade koje je udruženje „Dositej“ do sada osvojilo osim što su podstrek za dalji rad, ujedno i obavezuju članove da budu što bolji. Imajući u vidu njihovu predanost radu i volju koju poseduju jasno je da će taj cilj sigurno ispuniti. A da bi i dokazali da napreduju u svojim veštinama potrebno je da se pojavljuju na najprestižnijim takmičenjima. Za to je svakako potrebno obezbediti dovoljno novca.