Osnivač je i vlasnik kultnog Pozorišnog kluba „Zeleno zvono“, frontmen pokreta Novi optimizam. Prošao je put od takozvanog NATO lokatora do takozvanog petooktobarskog oslobodioca, a sam tvrdi da je smešno i netačno i jedno i drugo. Njemu su u celoj stvari jedino bitni – iskrena volja da služi dobru i pravi prijatelji koje je usput stekao.
On odavno o sebi ne mora ništa da kaže. Doduše, nije se oko toga nešto posebno nikada ni trudio. Drugi su to obilato nadoknadili. Recimo, šta ćeš više ako za tebe neko izjavi: „Guta je postao amblem, brend, institucija, šifra, pa i kult (ličnosti), ali ipak pozadinski lik u odnosu na svoju ostavštinu: Pozorišni klub „Zeleno zvono”, pokret Novi optimizam, kampanja Vojvodina Recommended… 1.500 koncerata, 400 tribina, 300 promocija, bezbroj uglednih učesnika i gostiju…
Predlažući ga za Nagradu grada Zrenjanina, Vida Ognjenović je, pored ostalog, napisala: „Branislav Guta Grubački je kulturni poslenik koji je neumornom energijom, odličnim idejama, dobrim ukusom i pravim uvidom u tokove kulture kod nas i u okruženju uspeo da stekne puno poverenje podjednako prvaka u pop kulturi i elitnih umetnika, istaknutih predavača te sportista raznih profila. Počet kao skroman pozorišni klub, „Zeleno zvono” je danas, po svojim multimedijalnim programima i modernoj orijentaciji, sinonim prestižnog mesta za promocije kulturnih vrednosti kojim bi se bilo koji evropski grad ponosio”.
Uzgred, kada je nagradu pre dve godine i dobio, odgovorio je da su mu osećanja podeljena: „Primam je s dozom zadovoljstva što je, eto, neko na neki način verifikovao moje delovanje u gradu, a s druge strane, tu je neka vrsta sete zato što postoji mnogo izgubljene dobiti u svemu tome i što smo svi mogli mnogo više – i ja s gradom i grad sa mnom. Ovo je neko podvlačenje crte i prilika da se stavi prst na čelo te da se vidi šta dalje… Postoji jedna vrsta nelagode pri dobijanju bilo kakvog priznanja u državi koja je u ovom stanju, u društvu koje je na ovom nivou, u gradu koji je spustio svaki kriterijum u onome čime se ja bavim. Kako čovek da se oseća zadovoljnim i srećnim kada je to neki incident u načinu komunikacije između Grada i nekog ko se privatno bavi animacijom i produkcijom u kulturi”.
Elem, kako bilo, skoro u formi grafita, na nekoliko mesta izrečeno je i ovo: „Kada se kaže Zrenjanin – pomisli se na Gutu!” Da li je baš tako, reći će on sam.
– Ja sam se samo ponašao pristojno i građanski odgovorno. A ispao sam avangardan, neko ko je učinio nešto neverovatno… To nekako više govori o društvu nego o meni. Jer, pazite, ubeđen sam da bi sve što sam do sada uradio u nekom normalnom društvu bila sasvim uobičajena stvar! U normalnom društvu veća faca od mene bio bi majstor Joca, najbolji brica u celom Zrenjaninu. Pa Toma Repac, najbolji čistač zrenjaninskih ulica svih vremena. Onda Ilija, najbolji poštar u gradu, i mnogi drugi koji su dali doprinos ovoj sredini, a nikada javno nisu spomenuti.
Kada sam 2005. napravio prvu tribinu pokreta Novi optimizam, tema je bila „Kako nenormalno postaje normalno”. Kako se nama nenormalno uvaljuje kao normalno – i kontra! Ovakav tretman mog rada trebalo bi da mi imponuje. Bože moj, kao, to što smo uradili pravo je čudo. Svašta! Pa šta je tu čudno? Promocija elementarnih postulata poslovanja, empatije, ljudskosti, održanja morala i reči – kod nas ispada nekakva ekskluziva! Ako sam ja ispao raritet, to znači da kod nas u sferi javnog posla nešto debelo nije u redu. Ljudi su se izgleda pomirili sa svim i svačim. Pa ako eventualno pokažeš nemirenje – ispadaš revolucionar. Ti si fenomen ako savesno obavljaš svoj posao… Nije to dobro. Što bi rekao jedan naš viđeniji političar: „Ovde se svaka budala najpre trudi da te spusti na svoj nivo. A onda te pobedi na iskustvo!”
Dve decenije „Zelenog zvona“ i pola veka života prava su prilika da se podvuče neka crta. Kakav je za sva ovo vreme bio odnos cene i kvaliteta? Koliko si plaćao za ono što si pružao?
Cena uvek postoji. Ludih devedesetih preživeo sam paljenje, pucanje, privođenje, proterivanje… U neka mirnodopska vremena kinjili su me na sitno i mrzeli na krupno. Na sreću, na drugoj strani dobio sam mnogo više. Ako ništa drugo, ta iskrena, „nefingirana volja“ na kojoj insistiram, donela mi je poznanstvo i poverenje ljudi do kojih mi je mnogo stalo. Bez lažne skromnosti, znam malo ljudi koji mogu da se podiče tolikim krugom istinskih prijatelja, kakve sam ja za sve ovo vreme stekao. Osećao bih se nelagodno da bilo koga od njih pomenem. Osim, eto, možda Mirka Đorđevića. Mudrac iz Šimanovaca. Tokom čitavog života dosledno je odbijao da bude član bilo čega. Više u nekoj našoj internoj šali, pristao je jedino da bude prvi potpredsednik Novog optimizma. Doživotno. Zamislite ideju koja jednog „SUR ugostitelja“ spaja sa jednim od mudraca našeg vremena? Ko je iz Zrenjanina, osim Nebojše Popova, ikada bio u Šimanovcima? Naša je obaveza da ga promovišemo kao pop pank zvezdu, mladalački duhovitu, punu entuzijazma. Ove godine, 10. decembra, na Međunarodni dan ljudskih prava, na deseti rođendan Novog optimizma, održaćemo veliki skup posvećen njemu.
I to nije sve… Prošle godine, u trenutku kada mi je zbog teške bolesti zatrebala pomoć, stvar se izdigla na nivo društvenog fenomena. Dok sam još bio svestan situacije, u tih prvih nekoliko sati mog boravka na beogradskom Institutu za hematologiju, poslao sam četiri SMS poruke. Poslao sam ih prijateljima iz imenika i krenuo od A, a stigao samo do B… Tako su poruke dobili Aca Seltik, Bane Trifunović, Brakus i B92 – Suzana Trninić. Kažu ljudi da su društvene mreže tog trenutka eksplodirale i da je ta količina empatije, brige i želje da se meni pomogne bila na nivou fenomena, jer ja nisam bio ni poznati pevač, ni sportista, ni glumac, već običan građanin koji se bavi javnim poslom u Zrenjaninu. Ipak se pola nacije” ponudilo da mi pomogne. Na intrenet stranici B92 izašao je tekst „Guti treba krv, on bi vama dao“, i mislim da je to bio lajtmotiv cele akcije. Ta količina jasno usmerene dobre volje prema meni praktično me je i održavala u životu.
U Beogradu se prvog dana javilo 100 ljudi da daju krv. Akcija je spontano tekla u još desetak gradova. Hiljade ljudi su na društvenim mrežama pratile čitavu stvar. Osoblje bolnice u kojoj sam ležao ulazilo je u sobu i u čudu me pitalo ko sam, zapravo, ja.
Ima po Vojvodini finog sveta. Stvar je našeg društvenog autizma što ih ne poznajemo. Ja se ne stidim da budem njihov mali od palube. Shvatio sam da je moja misija na ovom svetu da služim. Da služim dobru. Prepoznam i služim. Uvek sam to mislio, a sada sam u to ubeđen. Svakog dana gledam da učinim nekom nešto. Da nekome nešto popravim u životu. Svojim bližnjima, kolegama, gradu u kojem živim ili mestima u koja odlazim… Trudim se da mi svaki dan ima svoju glavu i rep. A onda nek se jednog dana podvuče crta. Nekome je deviza u životu: Uzmi pare i beži! Ja sam, što bi rekao Balašević, „Don Francisko long-plej“ – dugosvirajući tip. Znam šta hoću i ne žurim da to dohvatim.
Sve ove godine dale su ti dovoljno vremena da veruješ, ali – i da se razočaraš. Čim 20 godina moraš da ponavljaš jednu istu stvar, nešto tu nije u redu. Osetiš li ponekad razočaranje?
Imam tu vrlo jednostavan odgovor. Ja nikada nisam bio ni „očaran“, da bih sada bio „razočaran“! Bio sam deo jedne priče, što ne znači da sam njome bio očaran. Jednostavno, čovek mora da sledi svoj karakter, svoju prirodu… nagon. Ako to ne slediš – a šta ti preostaje? Interes? Kako si siguran u to gde ti je interes? I kako ga čuvaš? „Šta živiš“ u trenucima dok čuvaš svoj interes? A u svoju prirodu i svoje želje možeš biti siguran.
U krajnjoj liniji, kod mene je uvek bio važniji osećaj lične a onda i građanske odgovornosti nego nekakva ideologija kao takva. Ja sam kulački unuk. A socijaldemokrata. Malo kontraverzno, ali je tako. Deda je bio prvi koji je stekao kapital, ali su ga posleratne vlasti „resetovale“ na nulu. Sada bih ja, po logici stvari, trebalo da se bavim restitucijom i sličnim pitanjima. Svojevremeno sam i kao poslanik u Skupštini bio jedan od retkih u okviru većinskog bloka koji je ostao uzdržan prilikom glasanja o donošenju Zakona o privatizaciji. Smatrao sam da je neprilično, nepošteno, nepristojno donositi Zakon o privatizaciji pre Zakona o restituciji. Zamislimo da danas, potomcima onih koji su ljude u ime ideologije ostavljali bez ičega neko iz kuće iznese jednu saksiju! Pa digli bi vrisku do neba. A drugome uzeti čitavu kuću potpuno je normalno!? E pa meni nije… Nažalost, nisam siguran da je danas nepravdu uopšte moguće ispraviti. Kao i u svemu drugom, pustili smo da iscuri vreme, a sa njime i energija. Poput mnogih drugih, pitanje restitucije u nas je bagatelisano. Suštinski, nešto se dešava, ali nije to više to!
Verovatno nije bilo shavćeno da pitanje o kojem govoriš nije samo imovinsko, već je možda, još i više, pitanje društvene svesti.
Naravno. Reč je o odnosu prema privatnoj svojini kao takvoj. A ta svojina ne mora biti samo materijalna. U pitanju su i ideje, inicijative, autorska dela… Mi, recimo, ogromnu većinu kafanskih pesama zovemo „starogradskim“. Ma nemoj! Pa valjda je sve te pesme neko morao napisati. Nije ih valjda „stari grad“ napisao? Narod ih je samo posle prihvatio, ali ih je izvorno napisao čovek s imenom i prezimenom. Nikakav „starograđanin“. Ali nama je uvek lakše da sve pripišemo nekom kolektivnom duhu, jer tako ne moramo da se nosimo s obavezama koje bismo spram autora morali imati. Meni je, kao čoveku bez kapitala, ali s idejom i večitom inicijativom, ovo pitanje od suštinske važnosti. Ako ideju iz ličnog preseliš u neki nadprostor, onda s njom em možeš da radiš šta hoćeš, em možeš da je prisvojišbez ikakvih posledica. Na ovaj problem stalno nalećem.
Ima i suprotnih primera. Onih koji dolaze iz sfere „dobre prakse“.
Kako da ne.Recimo, divno je kada jedna sredina ume da prepozna autoritet, a onda se na njega osloni i otvori prostore u kojima ima mesta za sve. Najsvežiji mi je primer Inđije. Shvatili su da imaju Nikitu Milivojevića koji je pozorišni reditelj internacionalnih razmera. S druge strane, njegov rođeni brat Saša već dugo je direktor Kulturnog centra. Neko je sabrao dva i dva, i, evo ga – u Čortanovcima smo dobili „Šekspir fest“, jedinstvenu manifestaciju koja ima neviđen potencijal. A „Milivojevića“ nema samo u Inđiji. Problem je što u tim drugim sredinama slične inicijative predstavljaju borbu s vetrenjačama. Ako pokušate da objasnite da pivo u krigli i kobasica u lepinji jesu dobra kombinacija, ali bi čitavu stvar trebalo podići na mnogo viši nivo, svakog dana zasuće vas sa deset novih razloga zbog kojih je tako nešto nemoguće.
Za 23 godine bavljenja ovim poslom, tokom kojih ličnu inicijativu, znanje i iskustvo pokušavam da ponudim društvu i svom gradu, uglavnom sam bivao marginalizovan. Zrenjanin i ja smo se samo slučajno sreli nekoliko puta. Ja sam konkretno 2001. godine pokušao da dam novi smisao manifestaciji „Dani piva“, koja je ustanovljena još 1985. Nije da u tome nisam uspeo. U međuvremenu se sve opet vratilo na staro. Jednostavno, koncept pučke zabave na kojoj je najvažnije licitirati s brojem posetilaca čini se neuništiv. To je endemska bolest koja nam je stigla iz sveta politike. Važno je okupiti 50.000 ljudi, pa makar devet desetina prisutnih i ne zna kako se zove manifestacija na koju su došli. Ljudi dođu na koncert Cece ili Ace Lukasa, organizatori zajapureni od sreće saopšte medijima broj posetilaca, pripisujući to sebi kao zaslugu – a zapravo, s izvornom idejom festivala ili kakve druge manifestacije to nema nikakvih dodirnih tačaka. Užasava me osećanje da živimo u društvu nesposobnom da neguje bilo kakve standarde. Kao da smo se predali gorima od sebe. Ali, koga je za to briga! Šekspir je Šekspir – al’ dvaput je dvaput!
Umeš da kažeš da je jedan od tvojih glavnih zadataka negovanje „kolektivnog sećanja“. Za početak, ko smo to „mi“?
Ne sublimiram ja kolektivno sećanje. Ja svoje lično sećanje – nudim kolektivu. Na primer, ako je neko veliko ime iz sveta muzike pre 20 godina održalo koncert u „Zelenom zvonu“, ja mu danas organizujem nastup s lajtmotivom da se dve decenije kasnije osvrćemo na stvari koje smo nekada voleli. Ne idem na konkretnu publiku, već svoju emociju i zdravu patetiku pakujem u nostalgičnu priču koju nudim javnosti. Mislim da je to mnogo bolje nego ići obrnutim putem, na kojem često od upotrebe izlizane obrasce kolektivnog sećanja spuštamo na nivo pojedinca koji u njima treba da se prepozna.
Kada govorimo o kolektivnom sećanju, za vojvođanski mentalitet karakteristično je da ono često vodi u nešto što psiholozi zovu „animozitetom malih razlika“.
Uh, koliko sam se toga naslušao. Banatski derbi: Zrenjanin–Kikinda! Pa to je smešno. Onda oni zajedno u bloku spram Novog Sada, a on u odnosu na Beograd! Bio sam hiljadu puta u Kikindi. U Novom Sadu sam tri puta nedeljno. Sve su to i moji gradovi. Šta znači to „naši“, „vaši“? Ja odbijam da komuniciram na taj način. Rušim to osmehom. Predrasude i razmišljanje „na prvu loptu“ za mene su neprihvatljivi. Volim stereotipe samo kao igru, kao dosetku.
Od svoje 22 godine, šest godina bio sam akviziter i prodavao knjige po Vojvodini. Jedan dan odem u Sefkerin i Glogonj, a drugi u Nadalj i Turiju… Onda odem u Mramorak. Utorkom kupim „Dnevnik“ i gledam tabele područnih liga u Vojvodini. Onda sva ta mala mesta potražim na karti i – krenem. Vračev gaj, Stari Lec, Starčevo, Gudurica… Svugde sam znao doktora, direktora škole, šefa Mesne kancelarije, direktora Zadruge. Srž svakog mesta. Uživao sam. I onda će neko meni da priča o svom „famoznom mestu“ u kojem je rođen i koje pripada samo njemu… Hajde molim te!
Na ovom mestu stižemo do kapitalnog dela u koje su stale sve naše naravi. Reč je o „Filozofiji palanke“ Subotičanina Radomira Konstantinovića. Novi optimizam čini sve što može da se ono ne zaboravi.
Artikulacija inicijative da Radomir Konstantinović dobije ulicu, status počasnog građanina i Dane esejistike u Subotici, nije upućena isključivo čitaocima njegovog dela. Ona je bila adresirana na ljude koji se poštapaju njegovim citatima, koji su ga poznavali i znaju njegov značaj – a ništa nisu učinili da on dobije tretman koji zaslužuje guru građanske Srbije. Ja u ovakvim stvarima umem da budem „lud i brz“, ali ovoga puta želim njima da dam novu šansu da se sete i uključe u priču za koju su pozvaniji od mene.
Stvar se komplikuje činjenicom da imamo jednu pomalo šizofrenu situaciju u kojoj je sve manja razlika između zvaničnih institucija i nevladinih organizacija. Ove se trude da uđu u vlast, a vlast se, u želji da odglumi širinu, približava NVO. Suštinski – impotentni su i jedni i drugi. Njima zapravo, i jednima i drugima, smeta privatna inicijativa bilo kog solo igrača. Recimo, u Subotici su pre tačno 20 meseci izrečena krupna obećanja povodom toga šta će se sve uraditi na podizanju Konstantinovićevog imena na pijedestal koji zaslužuje. Imate pravo jednom da pogađate šta je tim povodom, nakon zvaničnih obećanja, urađeno posle više od godinu i po dana? Pogodili ste – skoro ništa. Voleo bih zaista, da u svojstvu „svedoka nesaradnika“ upitam one koji su u Subotici formalno i suštinski zaduženi za ovo pitanje – zašto nije učinjeno bezmalo ništa. Ili možda i ne moram sve da pitam. Ali neću ni da lažem da bih nekoga zaštitio u njegovom neradu. Sve je stvar istinske a nefingirane volje. Ili je ima ili je nema. Moja volja je uvek iskrena i jasno izrečena i to je nešto što je najbitnije u mom delovanju.
U svetlu tolikog iskustva, u čemu je izvor naših problema? Onih zbog kojih celog veka igramo crnim figurama i vučemo iznuđene poteze.
Mislim da smo suviše pretenciozni. Hranimo nešto što ne postoji, neku lažnu veličinu. Često se ponašamo kao da ovde žive najvažniji ljudi na kugli zemaljskoj. Kod nas je kultna rečenica: „Znaš li ti ko sam ja?“ Na koju, onaj kome je upućena, treba valjda u znak straha i potčinjenosti da uvuče glavu u ramena… Onda, mi jesmo strasni, ali je problem u tome što tu strast volimo da preglumimo. Tu imamo onu našu čuvenu folklornu rečenicu: „Ma j….ću mu ja majku!“ Nije dovoljan sam čin, već on mora biti i dovoljno teatralan, da bi privukao pažnju.
Zatim naša ksenofobičnost koja je najbolje opisana rečenicom: „Selo moje lepše od Pariza“. U našim dijalozima mi imamo najlepše žene i najbolju hranu na svetu. Kako da ne! A ljudi na drugoj strani sveta jedu plastiku i zaljubljuju se u gabore! Hajde molim te.
Konačno – materijalna beda. Siromaštvo je generator za mnogo toga. Ovde da otmičari uzmu taoce, ne bi mogli da traže 3.000 evra otkupa. Ko ovde ima tolike pare? Mi smo nezadovoljno i frustrirano društvo. Svi viču „opušteno, opušteno“ a govore kroz zube! Biće da smo se negde preigrali.
U ovom kontekstu važno je pomenuti da se nalazimo na nekoliko meseci od obeležavanja desete godišnjice Novog optimizma, koji neki smatraju i najvažnijim “derivatom ‘Zelenog zvona’”.
Novi optimizam je nastao kao odgovor na nečinjenje društva u trenutku kada je prošlo već dovoljno vremena od ubistva prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića. Nisam mogao da prihvatim strašnu činjenicu da je neko ko bi mogao da bude predsednik Novog optimizma prošao tako kako je prošao, a da se taj čin polako zaboravlja! Odlučio sam da stvorim organizaciju koja će biti bezmalo mentalni pokret otpora, koja neće pristati na olaka prihvatanja. Njene osnove su vera u život i kultura sećanja. Želeo sam da dokažem da postoji dovoljno ljudi koji su u stanju da pošalju jasnu poruku da su oni ti koji se ne mire sa zatečenim stanjem. Znate, volim da kažem jednu stvar… Kod nas ljudi javno dobro tretiraju kao privatnu firmu. A ja imam privatnu firmu koju tretiram kao javno dobro. Novi optimizam jeste naše javno dobro.
Uostalom dovoljno je reći da od 2004. godine dodeljujemo nagradu „Dobar primer Novog optimizma“. Na spisku onih koji su je zaslužili nalaze se: Goran Pruginić, heroj koji je 2005. godine prilikom pada autobusa sa Žabaljskog mosta u Tisu jedini priskočio u pomoć stradalima;Zoran Milešević, urednik kikindske VK Televizije; Pokret „Kapiraj-Kopiraj“ koji je s ciljem „da što više ljudi čuje Ðindićevu poruku, poziv da se ne beži od odgovornosti i učini maksimum za sebe kako Srbija ne bi stala“, pokrenuo akciju podele diskova s govorima ubijenog premijera Srbije; Laslo Horvat, osnivač optimističnog poduhvata „Domboš Fest“ u Malom Iđošu; Ivana Dulić Marković, Novooptimistkinja iz Subotice; Željko Babić, medicinski tehničar i pravnik iz Zrenjanina; Muzička škola „Josif Marinković“; Mirjana Karanović, glumica i borac za ljudska prava;članovi beogradskog rege sastava „Del Arno Band”; autori i glumci serijala Državni posao – Nikola Škorić, Dimitrije Banjac i Dejan Ćirjaković i režiser serijala Stojče Stoleski Pile; pisac i novinar nedeljnika „Vreme” i pisac Dragan Todorović Todor… Ima li tu da nekome nešto nije jasno?
Ne bežiš od priče o bolesti s kojom si se nedavno suočio. Naprotiv. I sam si u šali rekao da te ljudi sve češće doživljavaju kao pravog “motivacionog govornika”. Zaista, koliko je bolest uticala na oblikovanje tvog pogleda na svet?
Uticala je, svakako. Postao sam smireniji, malo sam manje rezigniran. Probam da razumem svoju prirodu i nazore, da razumem ljude oko sebe bolje nego što sam ih ranije razumeo. Posebno njihove slabosti. Ipak, neke stvari ne opraštam i ne mogu da ih relativizujem. Recim, sebičnost i nepostojanje empatije. Kada počnu priče u kojima vidim očigledan nedostatak emocije spram bližnjih, ja ustajem od stola. Ranije bih u tim slučajevima bio spreman na obračun. Voleo sam da kažem šta mislim čak i po cenu da uvredim nekoga. Sada ne. Zadovoljavam se time da ustajem od stola. U duhu onog često ponavljanog stava da jači ne sme da upotrebi „prekomernu silu“, ja se trudim da ne upotrebim „prekomernu reč“. Ne želim da preigram. Što bi rekla Milka Babović, da napravim „dvostruki aksl, trostruki luc“. A to mi se dešavalo.
Sa druge strane, mogu da oprostim: glupost, površnost, želju za krivim predstavljanjem, koja je danas postala potpuno dominantna. Ne mogu da opravdam ali mogu da razumem.
Počeo si da dobijaš nagrade, da daješ ozbiljne intervjue… Znači li to da se jedan krug polako zatvara?
Koliko juče, kada sam razmišljao kome bih posvetio Nagradu grada Zrenjanina, došao sam do zaključka da bi najpravednije bilo da je posvetim mom ocu Slobodanu, koji se možda toj nagradi i najviše obradovao i koji je zbog mog javnog delovanja najviše propatio. Prihvatanjem ovog priznanja, na neki način zatvoren je krug od mene kao perspektivnog preduzetnika do propalog ugostitelja, od takozvanog NATO lokatora do takozvanog petooktobarskog oslobodioca, a smešno je i netačno i jedno i drugo. Od narodnog poslanika do ekskomuniciranog društvenog poslenika. Zatvaranjem ovog kruga, moj otac je mogao da, nadam se, kao jedan od poznatijih gradskih šetača, prošeta gradskim ulicama uzdignutije glave.
A ja… ja sam i dalje ugostitelj koji i posle 23 godine u rođenom lokalu nema svoj sto, omiljeno piće i kafu koju pije. Neko ko ne radi ništa drugo osim što pokušava da služi… i ko je beskrajno srećan kada vidi da je ta njegova „služba“ nekome pomogla.
Autor: Ilija Tucić
Foto: Tibor Arva i lična arhiva
Biografija:
Rođen 6. maja 1963. u Zrenjaninu.
Godine 1985. rešio da bude propali student prava i postao akviziter. I nije se pokajao.
Prodajom knjiga bavio se do 1991. godine kada je kao kulački potomak na dedinom imanju osnovao „Zeleno zvono“ kao kafe-piceriju Tenis klub.
„Zeleno zvono“ postaje jedna od najznačajnijih kulturnih institucija u čitavom regionu, koju, pored ostalih, posećuju ambasadori, državnici, političari, istaknuti umetnici, estradne zvezde, sportisti…
Nakon napada na „Zeleno zvono“ 7. aprila 1999. godine, uhapšen je „kao izdajnik“ i držan u kućnom pritvoru. Klub na staroj adresi, u Prvomajskoj 16, više nikada nije proradio, a 2006. je zapaljen. Treća adresa kluba je u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“.
Na listi DOS-a 2001. godine, u vreme dr Zorana Đinđića, izabran za republičkog poslanika. Poslanik je bio do 2004. godine, kada izlazi iz politike.
Te godine svetlost dana ugledaće najznačajniji projekat „Zelenog zvona“ – pokret Novi optimizam.
Dobitnik Nagrade grada Zrenjanina postao 2012. godine.
2013. godine oboleo je od leukemije i uspeo da je pobedi.
Oženjen. Ponosan otac Isidore i Danice.
Izvor : Vojvođanski magazin
.gif)
.gif)
