Branislav Frenc želi da njegove makete budu deo postavke zrenjaninskog Muzeja

Penzioner Branislav Frenc je rođen u Melencima, a živi u Zrenjaninu. Poslednje četiri i po godine supruga i on su stanari Gerontološkog centra. Oboje su, kažu, tu počeli da se bave svojim hobijima. Branislav izrađuje makete, a Radoslava peva u horu i bavi se izradom predmeta od papira. Naš sugrađanin napravio je nekoliko Ajfelovih kula, Veliku bečkerečku ćupriju, melenačku vetrenjaču, sopstvenu kuću… I tu nije kraj. Planira da izradi i mnoge druge objekte koji su simboli grada, a želja mu je da njegovi radovi postanu deo muzejske postavke.

Izrada maketa je za Branislava Frenca na neki način i povratak u mladost.

„Kada sam pre nekoliko godina počeo da se bavim izradom maketa radio sam najpre sitnije stvari. Pravio sam unucima kolevku, gajbice, sanke… Onda sam rešio da naparavim Ajfelovu kulu. To sam radio i kada sam bio u armiji. Tamo sam pravio i makete MIG-a 21. Kad sam došao kući iz vojske napravio sam ogroman luster sa 19 sijalica. Izradom maketa i drugih predmeta prestao sam da se bavim kada sam počeo da zidam kuću. Sada sam ovde u Gerontološkom centru taj hobi nastavio“, počinje priču Branislav Frenc.

„Najpre sam Ajfelovu kulu napravio onako kako ona izgleda, jednostrano, a onda sam pomislio zašto ne bih uradio da to budu i stubovi, duplo, kao kula u kuli. To niko nije pravio, ni prava Ajfelova kula nije takva. Jako mnogo je to zahtevalo truda, merenja, preciznosti… Napravio sam četiri takve kule. Jednu za unuke, na kojoj se vrh okreće i pišu prezime i njihova imena. Jednu sam dao sestri u Melencima, jednu bratu u Beogradu, a jedna mi je nestala“, dodaje naš sagovornik.

Maketa vetrenjače iz Melenaca

Nakon izrade Ajfelovih kula Branislav je rešio da napravi maketu kuće u kojoj je živeo.

„Pošto sam sam zidao svoju kuću, znam tačno sve mere. Na maketi se diže krov i vidi se raspored prostorija baš onakav kakav je u kući, diže se i prvi sprat, vidi se suteren, garaža, nusprostorije, letnjikovac… Svi detalji su urađeni kao da si u pravoj kući, samo što je umanjeno“, objašnjava Frenc.

„Kad sam to završio rešio sam da napravim vetrenjaču iz Melenaca. Nešto sam radio po sećanju, a nešto po nacrtima koje mi je nabavio sin iz Zavoda za zaštitu spoemnika kulture. Ja nisam znao da se ceo krov vetrenjače okretao za vetrom. Uvek sam se pitao za šta služe poluge, pa sam i to saznao. Oko vetrenjače sam dodao stočnu vagu koja radi. Napravio sam i klupu, seljačka kola, to je bilo sve zahtevno. Onda sam napravio veća seljačka kola. Jedna sestriću za rođendan, jedna sinu i jedna za koje se nadam da će ići u Muzej. Kao i most i vetrenjača“, dodaje naš sugrađanin.

Bečkerečka ćuprija

Ideju da počne da radi Bečkerečku ćupriju dao mu je sin tokom proslave njegovog rođendana.

„Dok smo bili na sinovljevom rođendanu on me je pitao zašto ne bih napravio most koji je nekada postojao. To mi se tada činilo, da bi mogao da bude malo veći „zalogaj“, jer nisam znao da li ću moći da ga uradim. Sin je rekao da će nabaviti fotografije, jer dokumentacije o mostu nema. Ni širina, dužina, visina… To je on pronašao i ja sam sa slika određivao okvirne dimenzije. Išao sam na most i koračao da vidim koliko je dugačak. Izračunao sam da je to oko 40-ak metara, pa je maketa urađena u dimenzijama 1:40, po mojim proračunima“, priča Frenc.

„Most sam, ako sam dobro izračunao, radio oko 1.000 sati. Počeo sam da ga pravim 23. novembra prošle godine, a završio sam ga oko 20. marta. Znači četiri meseca. Ali, tu nije bilo vikenda, praznika, bolovanja… Svakog dana sam radio od 9 do 12, popodne od tri do šest, a uveče sam u sobi dorađivao to što sam u toku dana rezbario. Samo na ogradi ima 1.086 rupa. To je bilo baš zahtevno raditi, jer je sve sitno, mora da se pazi kad se seče da se ne polomi“, objašnjava naš sagovornik.

Branislav želi da Muzej bude dom njegovih maketa

Za izradu Ajfelove kule, dodaje, trebalo mu je oko mesec i po dana. Vetrenjaču je radio dva meseca, jer je pravio i sitne prateće delove za dvorište.

„Za neke makete materijal sam imao u domu. Kad sam počeo da pravim Ajfelovu kulu sedeo sam u radionici i došla je neka žena, uredno se javila i pitala me šta radim. Ja sam joj objasnio da bih da pravim maketu, a ona me je pitala da li to volim da radim. Odgovorio sam joj da volim i da sam tražio da mi nabave šperploču, ali da materijal čekam oko mesec dana. Onda sam ja nju upitao da li ona radi u Domu, na šta mi je odgovorila da je ona ustvari direktorka. Tog dana popodne šperploča je bila u radionici“, priseća se Frenc.

„Kad sam počeo vetrenjaču da pravim, tu sam imao lesonit od starog nameštaja, lepak, lak… Veštačku travu je sin kupio. Za veliki most mi je, takođe, sin nabavio materijal. Čak je i delove koje sam ovde izrađivao nosio kući da farba. Za nove projekte mi je brat obezbedio dva sponzora za materijal. Rešio sam da pravim Mali most kod suda, za koji čekam dokumentaciju. U međuvremenu sam već izrezao ogradu, jer su na oba mosta one iste. Ako dozvoli zdravlje napraviću i most na suvom. Bio sam u Muzeju i nisam video ništa ovako, pa bih zato želeo da moji radovi ostanu i da se tamo čuvaju, jer su to simboli našeg grada“, kaže naš sagovornik.

Sam sebi najveći kriričar

Nekvaliteni materijali su ono što Branislavu često zadaje glavobolju.

„Problem je što nigde ne mogu da nađem testerice da nisu kineske. One su mekane, a naše su bile tvrde, čelične. Ove idu kako one hoće. Ja želim da sečem pravo, one seku ukrivo. Alat sam doneo od kuće – bušilicu, lemilicu… Lampione na mostu sam sam pravio. Svi svetle“, objašnjava Frenc.

Branislav je po zanimanju VK mašinbravar i pomalo sa setom se priseća dana kada je zrenjaninska privreda radila punom parom.

„Radio sam u Radijatoru, išao sam u Nemačku na specijalizaciju za hidrauliku, pneumatiku, za remont ogromnog robota koji smo imali. Pravili smo za jednu smenu radijatore za 60 stanova. Onda su došla ona nezgodna vremena 90-ih godina, gradnja je stala. Posle smo radili kotlove za Španiju. Nismo imali licencu, pa je to moglo samo u tamo da se prodaje. Od toga smo baš lepo živeli dobrih 10 godina“, seća se naš sagovornik.

„Kako sam po zanimanju VK mašinbravar, izrada maketa ima delimično veze sa tim pozivom. Ja volim da sve bude perfektno. Sam sam sebi najveći kritičar. Kad mi neko kaže dobro je to, ja kažem nije dobro, mora da bude bolje. Noću kad legnem razmišljam kako još mogu da poboljšam svoje makete. Izrada istih me ispunajva. Nema nas puno u radionici koji hoćemo da radimo. Ja volim kad nešto stvorim. Ne volim da sedim, da mi vreme prolazi. U domu je fino. Nemam primedbe. Stvarno su i osoblje i usluga korektni. A tu je i supruga. Ona je malo ljubomorna, jer kad neko dođe vidi moje makete. A ona prvi svašta nešto od papira, ali to nije trajno kao ovo. Ovo je, ipak, deo istorije. Stalno pita kad će most otići“, kaže Branislav Frenc.

Zlatne ruke mogu sve

Supruga dodaje da ljubomore, ipak, nema.

„Nisam ljubomorna. Problem je što u sobi ima malo prostora, ali mi nikako ne smeta taj njegov rad. Jer kad radi njega to ispunjava. On je u stanju satima da meri, premerava, popravlja. Tačno se vidi da to radi s ljubavlju, da mu je zadovoljstvo dok stvara. Pre podne sam ja u radionici, pravim cveće, razne ukrase… Kod origamija je uvek izazov šta novo napraviti. Treba dosta vremena da se savlada ova tehnika. Mene je tome naučila jedna korisnica doma, ali ja još nikog nisam uspela da obučim. Za ljiljan mi je na početku trebalo dva dana, sad ga pravim za pet minuta“, kaže Radoslava Frenc.

„Kada sam došla u dom tražila sam gde ću se pronaći. Najpre je to bila biblioteka, jer volim da čitam. Onda sam se priključila horu. Ja ne znam nešto da pevam, ali mi smo svi amateri, vežbali smo, čak smo i osvojili srebrnu plaketu u kategoriji 40 horova. Kad voliš da pevaš, onda i naučiš to. Ovde sam naučila da koristim i računar, to nisam znala. Naš ritual je odmor posle ručka, onda ja idem u dnevni boravak gde igramo mice, domine… Družimo se, da mi prođe vreme do večere. A Branislav je posvećen svojim maketama. Ovde svi kažu da ima zlatne ruke“, zaključuje na kraju razgovora Branislavljeva supruga Radoslava.