Svakog prvog četvrtka u julu u Botoš dolaze regataši koji se kanuima spuštaju Tamišem. Ova tradicija počela je davne 1999. godine, a članice udruženja žena „Vredne ruke“ im doček uz večeru i druženje organizuju više od 15 godina. Svi se nadaju da će i narednih godina botoška regata nastaviti ovakvu tradiciju.
.jpg)
Ljubitelji veslanja u kanuima i Tamiša početkom jula svake godine organizuju regatu koja podrazumeva spust Tamišem od Jaše Tomića do Pančeva.
„U Jašu idemo sredom. Tamo imamo prijatelje sa kojima se družimo i koji nas dočekaju i isprate. U Sečnju, takođe, imamo prijatelje koji se uvek sa nama druže. To je sve na ličnu inicijativu. Svi ljudi su fantastični i mnogo je lepo kada znate da ćete videti ljude sa kojima vam je lepo i u čijem društvu uživate. Ovo je naša 26. regata, a šesnaesti put nas Botošani ugošćavaju. Tu su žene iz Udruženja „Vredne ruke“, tu su njihovi muževi i oni nam pripremaju večeru, posle pričamo, šalimo se, veselimo se… Možemo mi to sve sami, ali je lepo kada znamo da nam se neko raduje i da nas čeka. Imamo planove za buduće regate, možda će nam se neko iz sela pridružiti u veslanju“, kaže Jovan Opačić, organizator regate na Tamišu.
„Ovde je do pre nekoliko dana bilo dosta kiše, grada, oluje. Mi smo pratili vremensku prognozu i verovali smo da će biti lepo vreme. Sreća nas je pogledala i stvarno imam prelepo vreme. Danas je bilo onako kako treba. Da je bilo skroz sunčano, bilo bi nam pretoplo. Bilo je malo oblaka, ali bez kiše. Tamiš je dosta usporen i to mi je malo čudno. Ne pomaže nam u veslanju. Skoro kao da stoji, ali savladavamo mi i to. Imamo mi iskustva“, dodaje naš sagovornik.
Osim članova koji redovno veslaju, svake godine ima i novih koji im se priključuju.
„Ove godine je to naš prijatelj Andrej iz Pančeva kojeg smo uputili u veslanje kroz godine unazad, ali nikada nije veslao sa nama dužu deonicu. Danas je prvi put u životu izveslao više od 30 kilometara od Jaše do Botoša. Vidi se da je sam sa sobom zadovoljan, iako mu je bilo naporno. Kada primamo nove članove oprezni smo. Bilo je ranije kada smo na izraženu želju prihvatali grupe ljudi, ali onda se desi da to nisu ljudi koji se baš najbolje snalaze i koji očekuju od nas da ih vodimo. Grupa može da se nosi lepo sa jednim ili dva nova člana“, objašnjava Opačić.
„Ujutru ćemo zajedno pripremati doručak. To je naš ritual u kojem učestvujemo svi. Uveče nas domaćini u Botošu toliko nahrane da nam ujutru jelo gotovo i nije potrebno, ali to je naša tradicija i svi volimo da u tome učestvujemo. Nakon toga krećemo da veslamo predviđenu deonicu“, kaže naš sagovornik.
Gordana Krstić iz Pančeva se u ovu avanturu upustila 16. put ove godine.
„Imamo sreće sa vremenom i jako nam je lepo, nije previše toplo. Jutros smo krenuli na vreme i stvarno smo uživali dok smo veslali. Radujemo se što nema nevremena koje je bilo pre nekoliko dana. Nadam se da ćemo do kraja imati lepo vreme. Domaćini u Botošu su nas dočekali vrhunski. Što se kaže mi smo već kao porodica. Godinama ovde dolazimo i jedva čekamo da se vidimo svake godine. Malo je sporija voda, ali to nama ne smeta. Išli smo lagano, manje smo stajali. Ova deonica je najduža, sledećih dana će biti kraće. Na regatu uvek nosimo ono osnovno, šator, preobuku, u Tamišu se okupamo… Nema šminke, šta da se radi, ali ovo je vreme za sport i razonodu i tome se prilagođavamo“, objašnajva Gordana Krstić iz Pančeva.
„Ja sam sportista, završila sam i DIF. Aktivna sam, idem na planinarenje, imam svoj kanu, veslam… Moram da kažem da sam baka, imam četvoro unučadi i jedva čekam da porastu, pa da i njih počnem da vodim sa mnom na regatu“, dodaje naša sagovorica.
Domaćini u Botošu kažu da su prezadovoljni činjenicom da regata toliko dugo opstaje.
„Večera protiče u sjajnoj atmosferi. Shvatili smo da smo jedna velika porodica i to nas jako raduje. Po tradiciji kuvao se pasulj. Mislim da smo spremili više od 30 litra. Kuvar je isti kao i svake godine. Juče je sve iseckano, pripremljeno, od jutros se dinstalo sve, polako se krčaklo“, kaže Ksenija Grujić, predsednica Udruženja žena „Vredne ruke“ iz Botoša.
„Zanimljivo je da u najstarijem dvojcu jedan član ima 78 godina, a drugi 82. Deka koji ima 82 godine je u celoj priči od 2003. godine i jako je ponosan što svake godine dolazi i nada se da će dolaziti još. Dočekali smo ih na Čardi. Tu je tradicionalni doček svaki put kada to Tamiš dozvoli, kada se ne izlije. Priroda je predivna. Trenutno uživamo u zalasku sunca. Ovo je jedna opuštajuća priča i odmor za dušu kako za regataše, tako i za nas u selu“, dodaje naša sagovornica.
Kao što u regati uvek neko nov želi da vesla, tako se i iz sela u organizaciju dočeka uključuju novi ljudi.
„Moram da kažem da su prošle godine prvi put bračni par Aleksa i Spomenka bili na regati i jako im se svidela priča oko nje, pa su tokom čitave godine pripremali klupe i stolove za doček regataša. Kad god smo se sreli pričali smo o regati. Spomenka je ove godine spremila i kolače sa makom i višnjama u kojima svi uživamo. Raduje nas to što se priključuju novi ljudi i što sve ovo traje i živi“, zaključuje na kraju razgovora Ksenija Grujić.
.gif)
.gif)
