I love Zrenjanin portal

  • Nexe
  • Univer export
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Bivši stanari Doma učenika: Studiranje u Rusiji nije nemoguće, ako se trudite i vredno radite

Po završetku srednje škole deo onih koji su maturirali se odlučuje za traženje posla, a deo za nastavak školovanja. Izabrati pravi fakultet, često nije lako. Osim Univerziteta koji postoje u Srbiji, srednjoškolcima su na raspolaganju i fakulteti van zemlje, što mnogi i ne znaju. O svom iskustvu studiranja u Rusiji za portal I love Zrenjanin govorili su Anastasia Popov i Vukašin Gavrić. Oboje su srednju školu završili u Zrenjaninu, a živeli su u Domu učenika Angelina Kojić-Gina.

Anastasia Popov je rodom iz Novog Bečeja. Srednju Medicinsku školu, opšti smer, završila je u Zrenjaninu, gde je i živela u Domu učenika Angelina Kojić-Gina.  Trenutno živi u Rostovu na Donu jer studira na „Rostovskom državnom medicinskom univerzitetu“.

“Pre odlaska u Rusiju bavila sam se amaterski glumom, čitala sam knjige, govorila stihove. Volela sam da putujem, upoznajem druge kulture i nacije. Zbog trenutnih obaveza na fakultetu, ne mogu dovoljno da se posvetim pređašnjim hobijima, mada mi boravak u Rusiji pomaže da usavršim znanje i naučim nove jezike. Pa tako mogu reći da mi je učenje jezika novi hobi. Pored maternjeg, srpskog jezika, mogu reći da su mi engleski i ruski isto toliko znani, a arapskim i španskim se dosta dobro služim i želim da ih usavršim. Često sam u dilemi koliko mi je ostalo znanja nemačkog jezika jer sam ga ranije učila, ali sada ga ne koristim. Nadam se da ću naći vremena i za germanske jezike”, počinje priču Anastasia Popov.

I Taxi Zrenjanin

Anastasia Popov

Život u Domu učenika kao odskočna daska za život u Rusiji

“Vremena provedenog u internatu se rado setim, zbog druženja, pozitivne atmosfere i dodatnih aktivnosti koje su nam organizovali naši ažurni i majčinski nastrojeni vaspitači. Boravak u internatu mi je bio od velike koristi, i mogu reći, moje prvo odvajanje od porodice, gde sam se učila samostalnosti i snalaženju bez pomoći roditelja. Ujedno bio je i odskočna daska za moj boravak u Rusiji. Vreme provedeno u Zrenjaninu mi je ostalo u lepom sećanju zbog odlaska u pozorište. Kada sam u Srbiji, volim da posetim Zrenjanin i prošetam trgom i glavnom ulicom razgledajući meni drage, raskošne fasade”, kaže naša sagovornica.

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

Ništa nije nedostižno ako postoje dobra volja i želja

U početku joj se, kaže Anastasia, predlog profesorke da studira medicinu u Rusiji činio nedostižnim. Međutim, zahvaljujući zalaganju i upornosti dobila je stipendiju za školovanje od Ruske Federacije.

“Školstvo u Rusiji se dosta razlikuje od onog u Srbiji. Nastava je od 8:00 do 18:00 časova svakog dana, sem nedelje. Prva godina, za nas strance se zove „подготовительный факультет“. Tu sam učila ruski jezik i imala ispite iz opštih predmeta – hemija, biologija, fizika, istorija, matematika… Razlika je u rasponu ocena (5, 4, 3) i imamo svega dva ispitna roka u celoj godini, s tim što nam nije dozvoljen izbor prijave predmeta i prenošenje ispita na sledeći semestar”, objašnjava Popov.

“Prvih dana u Rusiji bilo mi je veoma teško jer sam ostavila svoju porodicu, zemlju, a takođe i zbog neznanja ruskog jezika. Često sam postavljala sebi pitanje da li ću moći da izdržim sama, jer nisam imala nikoga iz Srbije, dok su ostali stranci imali po nekoliko svojih sunarodnika. Međutim, vrlo brzo sam se prilagodila novonastaloj situaciji i upoznala nove prijatelje iz celog sveta. Brzo smo se zbližili pomažući jedni drugima oko snalaženja u gradu, kupovini osnovnih životnih namirnica, spremanju hrane jer na fakultetu nemamo menzu”, dodaje naša sagovornica.

Korona – dodatni motiv za učenje i doprinos zdravlju čovečanstva

Do sada je Anastasia učestvovala na olimpijadama iz anatomije, ruskog i latinskog jezika, gde je osvojila 1. i 2. mesto. Istraživala je i napisala dva naučna rada o štitnoj žlezdi i hormonima. Trenutno je na trećoj godini medicine sa najvišim ocenama. Cilj joj je, kaže, da osvoji „красный диплом“.

“Sa trenutne tačke gledišta veoma sam zadovoljna boravkom i studiranjem u Rusiji. Trudiću se da istrajem i stignem do cilja koji sam sebi zadala. Ni jednog trenutka ne dovodim u pitanje svoj izbor studiranja medicine. Čak šta više novonastala situacija na svetskom nivou mi je još veći motiv i podstrek da se obrazujem, da bih u budućnosti pomagala i doprinela zdravlju čovečanstva. Planiram specijalizaciju, ali još uvek se dvoumim između nekoliko oblasti. U svakom slučaju stremiću ka učenju i napredovanju u svojoj struci”, kaže Popov.

Iako ju je nakon završetka srednje škole odveo ne samo iz Zrenjanina, već i iz Srbije ostala je u kontaktu sa mnogim prijateljima iz internata.

“To mi je veoma drago i nadam se da će to ostati prijateljstva za ceo život. Boravak u domu je bio moj lični izbor, tako da nisam imala predrasude. Poručila bih svima da je mnogo lakše i bolje boraviti tokom školovanja u internatu, nego putovati. Ostaju neprocenjive uspomene, prijateljstva, stiču se radne navike i samostalnost. Onima koji planiraju da studiraju u inostranstvu mogu da poručim da moraju da budu jaki kao ličnost i spremni na mnoga odricanja”, ističe naša sagovornica.

Šta je pripremna godina u Rusiji?

I dvadesetdvogodišnji Vukašin Gavrić se nakon završene Zrenjaninske gimnazije odlučio za studije u Rusiji. Vukašin je rođen u Novom Sadu, a odrastao je u Šajkašu gde je završio osnovnu školu. Nakon četiri godine života u Domu učenika, seli se u Moskvu gde već pet godina živi i studira.

“Jednu godinu sam upisao kao „pripremnu“ za usavršavanje jezika. U mom slučaju je to bilo ne toliko usavršavanje jezika, koliko upoznavanje sa Moskvom, ruskom kulturom i navikavanjem za dalje studiranje. S obzirom na to da sam još u 5. razredu osnovne škole „Isidora Sekulić“ u Šajkašu počeo da učim ruski jezik, rešio sam da nastavim da ga učim u Zrenjaninskoj gimnaziji. Grupa na toj pripremnoj godini nam se sastojala uglavnom od početnika, ali je bilo nekoliko nas koji smo učili ruski jezik ranije. Tu sam ponovio ono što sam znao, ali sam i saznao mnogo novih ruskih izraza i fraza, koje su mi dobro došle u kasnijoj komunikaciji sa Rusima. Moram da kažem da sam sve ovo postigao zahvaljujući stručnosti profesorice Irine Ubović. Od nje sam i saznao za mogućnost konkurisanja za stipendiju Ruske Federacije i počeo intenzivno da razmišljam o tome”, kaže Vukašin Gavrić.

Život u Domu učenika uticao na odluku za odlazak u Rusiju

“Mislim da je i na donošenje odluke da studiram u Rusiji, na neki način uticalo iskustvo življenja u internatu, daleko od porodice. Roditelji su odmah podržali moj izbor. Internat u Zrenjaninu pamtim po toploj atmosferi, divnim vaspitačima, mnogim aktivnostima, domijadama. U poređenju sa studentskim domom u Moskvi,  naš internat je u velikoj prednosti. Kako zbog nameštaja i ambijenta, tako i zbog kuhinje. Jedino je ovde u studentskom domu malo slobodnije, jer studenti imaju pravo da ulaze i izlaze 24 sata. Bilo bi neobično da neko kontroliše punoletnu osobu i ograničava joj kretanje. Međutim, neke kolege sa drugih univerziteta imaju ograničeno vreme povratka u dom, na primer do 23h. Tako da ne može da se priča uopšteno, jer svaki dom ima svoja pravila”, dodaje naš sagovornik.

Vukašin se često seti i grada u kojem je išao u srednju školu.

“Zrenjanin pamtim po centru, dugim šetnjama, gimnaziji. Takođe, kao i svako drugo mesto u Srbiji – po ukusnoj hrani. Ruska hrana je formalno slična kao naša, ali mnogo manje začinjena i manji je izbor evropskih jela. U Zrenjanin sam dolazio svako leto jednom ili dva puta. Boravak u njemu me umiruje. U lepom sećanju mi je ostala i Ruska crkva, u blizini internata. Kao gimnazijalac sam često odlazio tamo, iako to nije bilo popularno. Iz perioda gimnazije mi nedostaje redovan spreman doručak u internatu. (smeh) U ruskim domovima kantina nije nimalo jeftina. Nedostaju mi cene u Srbiji”, kaže Gavrić.

Gde god da ste ne smete da izgubite sebe

Boravak u domu i školovanje u Zrenjaninu su mu, objašnjava, pre svega, pomogli da se osamostali i da bez ikakvih teškoća nastavi život van Srbije.

“Ranije nisam specijalno planirao da studiram u inostranstvu. Planiranje sam počeo tek krajem treće/početkom četvrte godine gimnazije. Moram da napomenem, da sam bio spreman i da prihvatim mogućnost da ne dobijem stipendiju. Ne sumnjam da je Božji promisao što sam sada ovde i zato u ovom intervjuu nije važno da li sam ja na ovom mestu, ili neko drugi. Mnogo je važnije na tom putu ne izgubiti sebe. Toliko sam se puta uverio da neke naizgled male, svakodnevne stvari, bivaju važnije od nečijih „dostignuća“, tj. stvari koje mi veličamo. Slažem se da je velika stvar, otići od porodice u drugu zemlju sa 18 godina, ali isto tako mi nije prijatno da se to previše veliča. Postoje ljudi koji su daleko uspešniji od mene na nekim drugim poljima, pa bih ipak voleo da iz ovog razgovora ostane nešto zaista važno i korisno”, kaže naš sagovornik.

Sličnosti i razlike studiranja u Srbiji i Rusiji

Studiranje u Rusiji je drugačije od studiranja u Srbiji.

“Naravno i ovde postoji stereotip među maturantima da ih na fakultetu niko neće gledati na isti način, kao u srednjoj školi. Ali, u suštini, to nije tako. Opet, mogu da pričam samo o svom iskustvu i o odnosu studenata i profesora na mom fakultetu. Ja sam student završne godine filološkog fakulteta „Državnog instituta za ruskijezik A. S. Puškin“. Naš institut je mali u poređenju sa poznatim univerzitetom „Lomonosov“ ili drugim univerzitetima sa više korpusa i čak nekoliko domova u raznim delovima Moskve. Ali baš zbog toga Institut Puškina ima neku domaću toplinu koja se prenosi i na odnos među studentima i profesorima. Beskrajno sam zahvalan, što sam imao priliku da mi sintaksu predaje poštovani profesor Boris Ivanović Fominih, prvi dekan i jedan od osnivača Instituta Puškina, koji uskoro puni 90 godina”, objašnjava Gavrić.

“Zanimljivo je da u Rusiji odlazak u penziju na osnovu uzrasta nije obavezan. Često mi je draže da slušam starije profesore sa toliko životnog iskustva. O prednostima i manama života u Srbiji i Rusiji mogla bi da se napiše knjiga, ali izdvojiću par stvari. Najlakše mi je bilo da se naviknem na život u Moskvi i ritam grada. Mislio sam da je navikavanje na drugu sredinu dug i mučan proces. Ispostavilo se da me je Zrenjanin jako dobro pripremio za to, a da nisam toga bio ni svestan. Počevši od pripremne godine, imao sam gomilu aktivnosti, a dešavalo se da u mesecu nemam nijedan slobodan dan. Na pripremnoj godini sam bio u grupi sa studentima iz Francuske, Turske, Kine, Kolumbije, Brazila, Kube i Malija”, kaže naš saogovornik.

Projekti, takmičenja, kvizovi za studente u Rusiji

Za pet godina boravka u Moskvi Vukašin je imao dosta javnih nastupa.

“Pre oko 4 godine, „Rossiйskaя gazeta“ i Institut Puškina objavili su recitatorski konkurs posvećen Jevgeniju Onjeginu. Studenti različitih nivoa znanja ruskog jezika iz različitih država prijavili su se i u studiju Instituta Puškina recitovali stihove. Žiri je odabrao jednu studentkinju završne godine iz Kine i mene. Tada sam bio tek pripremna godina. Medijski projekat, organizatori su nazvali „Čitaem Onegina“, koji je imao za cilj da poznati ruski glumci, pisci, rektori univerziteta, naučnici, ali i nekoliko studenata odrecituju odlomak iz Onjegina. Na kraju su sastavili sve delove i napravili od toga film. Prezentacija se održala 10. februara u Državnom muzeju A. S. Puškin u Moskvi. Početkom leta iste godine, pozvali su nas da na sajmu knjiga na Crvenom trgu ponovo nastupimo, u sklopu prezentacije video-knjige široj publici”, priseća se Gavrić.

Vukašin Gavrić

“Po završetku pripremne godine postao sam finalista Međunarodne olimpijade iz ruskog jezika. Iste godine sam u okviru projekta „Univerzitetske subote“ u svečanoj sali instituta održao prezentaciju srpske kulture za moskovkse učenike osnovnih i srednjih škola. Svake subote moskovski školarci imaju priliku da slušaju lekcije na različite teme. A uvek im je najinteresantnije da pričaju sa strancima i upoznaju njihovu kulturu. Voleo bih da se i kod nas napravi sličan projekat. 2018. godine postao sam laureat prve nacionalne nagrade Ruske Federacije „Student godine“ usmerene na podršku studenata koji su pokazali visoke rezultate u oblasti nauke, umetnosti, sporta. Učestvovalo je preko 450 studenata sa 50 različitih univerziteta. Zauzeo sam 2. mesto u nominaciji „Strani student godine“. U TV intelektualnoj igri „Znaem russkiй“ sam zajedno sa studentima iz grupe osvojio prvo mesto. Emisija se emitovala nedeljom na ruskom kanalu MIR”, dodaje naš sagovornik.

Volontiranje za Dan Pobede

Poseban utisak na Vukašina ostavilo je obeležavnje Dana pobede.

“Za Dan Pobede, u maju 2018. godine, sam volontirao na Crvenom trgu za vreme „Besmrtnog puka“. Neverovatan prizor. Ljudi sa fotografijama u beskrajnim kolonama prolaze Crvenim trgom, na čelu sa predsednikom RF Vladimirom Putinom. Sećam se da smo stigli na Crveni trg oko podne, a ostali do 19h uveče, dok nije prošao i poslednji učesnik Besmrtnog puka sa uramljenom fotografijom u ruci”, kaže Gavrić.

Naš sagovornik ne propušta priliku ni da ode na kulturna dešavanja ukoliko gostuju izvođači iz Srbije.

“Za ovih nekoliko godina boravka u Moskvi imao sam priliku da posetim dve predstave JDP-a u „Malom teatru“. Mali teatar je za razliku od Boljšoj poznat po klasičnim predstavama – na primer Ostrovskog, Čehova… I predstavu „ Unosno mesto“ i „Tako je ako vam se tako čini“ ću dugo pamtiti. Iskreno, takvu maestralnu igru nisam video ni u jednom ruskom pozorištu. Čak su me neki ostvareni ruski glumci pitali „Zašto je pozorište u Srbiji tako kvalitetno?“ Posetio sam i koncert Divne Ljubojević, koju dugi niz godina slušam”, ističe naš sagovornik.

Ne postoji teret koji čovek ne može da podnese

Osim lepih, boravak u Moskvi obeležili su i neki manje lepi trenuci. Srećom, oni se brzo zaboravljaju.

“Organizacija na fakultetima je često slična kao kod nas. Generalno smo i Rusi i mi malo lenji. Ali čak i kada su bile neke teške životne situacije, koje su svakom čoveku bez izuzetka neophodne, okrepljavala me je pomisao da to tako treba da bude i da ne postoji teret koji čovek ne može da podnese, ako veruje u neki viši promisao. Inače bih i ja vrlo lako upao u depresiju i tražio izlaz sa strane. U nekim prividnim stvarima, izbegavajući da vidim suštinu”, objašnjava Gavrić.

“Što se tiče planova za budućnost, ne znam šta bih vam rekao. Za nekoliko meseci bi trebalo da završim osnovne studije i steknem zvanje filologa. Mislim da je strani jezik najbolje učiti u zemlji gde je on maternji. Sa dobijenim znanjem bih mogao da predajem ruski jezik, ako bih se vratio u Srbiju ili da budem prevodilac, na primer. Ali me isto tako privlači književnost”, kaže naš sagovornik.

Kako će izgledati život u Domu učenika zavisi od vaših misli

Za razliku od Anastasie, Vukašin je u kontaktu sa malo onih sa kojima je živeo u Domu učenika u Zrenjaninu.

“Taj broj bi se mogao izbrojati na prste. Danas su komunikaciju zamenile društvene mreže i čini mi se da jedan „lajk“ zamenjuje moguću komunikaciju sa nekim. Što je čovek stariji, više mu se razilaze pogledi na svet. Često je neshvaćen, ali u tome većina ne vidi nedostatak, nego čak suprotno. U kontaktu sam sa nekoliko dragih ljudi, sa kojima nije potrebno čuti se često, a svaka razmenjena poruka puno znači. Za vreme boravka u domu imao sam tu čast, da mi vaspitačica bude LjiljanaTomović, sa kojom sam i danas u kontaktu”, objašnjva ovaj bivši satanar Doma učenika Angelina Kojić-Gina.

“Normalno je da svako od nas pred susret sa nečim novim ima odeđenu vrstu mišljenja ili stereotipa. Ono se u zavisnosti od konkretne situacije ili opravdava ili se ispostavi da je to bilo samo mišljenje. Poručio bih budućim „internaćanima“ da se ne opterećuju, jer sve je za ljude. Da budu kao deca, ali u onom pravom smislu. Ako se lako ljute, da još lakše i brže zaboravljaju. Da se ne vezuju previše za neke planove i uverenja, jer nam nije sve što želimo na korist, a to je srednjoškolcu teško da shvati i prihvati sam. Ako ne gledaju na dom blagonaklono treba da počnu da gledaju, jer nam u svakoj situaciji više prija da posvećujemo pažnju onom lepom, nego onom manje lepom. Otac Tadej je govorio „Kakve su ti misli, takav ti je život“ i zaista je tako. Mi sami odlučujemo kako i na koji način nešto proživljavamo”, zaključuje Gavrić.

Onima koji se razmišljaju da li da na studije idu van Srbije Vukašin poručuje da slušaju svoje srce i da se ne plaše.

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
  • Divider

  • Divider
Na vrh