Kada ste u pubertetu i tinejdžerskim godinama nije neobično da budete buntovnik. Da želite da se osamostalite, prekršite neka pravila, što pre odrastete i sami odlučujete o svom životu. U tome vas u tom periodu na neki način sputavaju roditelji. Ili bi bar trebalo. Često nam se čini da time žele da nam ograniče slobodu, ali tek kasnije shvatamo da su to radili iz najbolje namere. Kada sa 15 godina delimično napustite porodicu i odete na školovanje u drugi grad ulogu roditelja i onih koji se trude da vas izvedu na pravi put najčešće preuzimaju vaspitači Doma učenika u koji počnete da živite. O tome kako su izgledale četiri godine života u internatu Angelina Kojić-Gina, u serijalu portala I love Zrenjanin o bivšim domcima, ovoga puta govore Tamara Đuričić i Mina Mitrović. 
Tamara Đuričić rođena je oktobra 2000. godine u Novom Sadu. Živi u Čurugu, selu nadomak glavnog grada Vojvodine. Završila je srednju Medicinsku školu u Zrenjaninu, smer medicinska sestra-tehničar. Sve vreme školovanja živela je u Domu učenika. Trenutno studira na Prirodno-matematičkom fakultetu. Zbog situacije sa korona virusom sada boravi u mestu gde je odrasla.
“Kao i svako dete koje dolazi iz malog mesta u Bačkoj sa Zrenjaninom, a potom i sa Domom učenika Angelina Kojić-Gina sam se susrela pri upisu srednje škole. Za mene, po prirodi, tada stidljivu osobu je to bio veliki izazov. Odlazak u nepoznatu sredinu, odvajanje od roditelja sa samo 15 godina se u početku činilo nemoguće. Ali kako sve to biva, u nekom momentu sam shvatila da moram da se izborim za sebe i za ono što želim da postanem. Tako da me je na kraju boravak u Domu učenika izgradio u ličnost kakva sam danas”, počinje priču Tamara Đuričić.
Za Zrenjanin i dom učenika me vežu samo lepa sećanja
“Dom učenika Angelina Kojić- Gina ću pamtiti po svemu lepom. Po prvim pravim prijateljstvima, prvoj ljubavi, divnim vaspitačima koji su uvek bili tu za nas. Kao i po domijadama, sportskim sekcijama, keramičarskoj i debatnoj sekciji, dešavanjima za dan doma, kada sam vodila program sa svojim prijateljem. I, naravno, svega toga ću se uvek vrlo rado sećati sa osmehom na licu. Gledam da što češće dolazim u Zrenjanin jer zaista volim taj grad, ali prvenstveno kako bih posetila prijatelje i kako bismo se svi zajedno prisetili nekih lepših vremena. Dom nisam dugo posetila zbog obaveza koje imam, ali i zbog epidemioloske situacije. Svakako da jedva čekam da se sve malo smiri pa da posetim drage vaspitače koji su zaista divni ljudi”, dodaje naša sagovornica.
Dom učenika mi je pomogao da izgradim svoju ličnost i karakter
Tamara kaže da joj vreme koje je provela u Zrenjaninu i te kako nedostaje.
“Mislim da svakog ko je proveo deo odrastanja u Zrenjaninu uhvati nekad nostalgija za svim tim lepim uspomenama. Ako moram da izdvojim nešto što mi najviše nedostaje onda je to, pre svega, druženje sa cimerkama posle vrednog učenja. Naravno ne mogu a da ne pomenem i Medicinsku školu i sve divne profesore koji rade u njoj i koji su nam pokazali lepe strane medicine i pomogli nam da savladamo sve izazove koje pruža rad sa pacijentima na odeljenju”, ističe Đuričić.
“Dom učenika mi je pomogao u velikoj meri da odrastem. Da shvatim šta su prave vrednosti i izgradim svoj karakter. Naravno i da budem disciplinovana, jer u samom domu vladaju red i disciplina. Da ne odustajem od svog životnog puta koji sam sama sebi zacrtala. Sa tadašnjim cimerkama, domcima, a današnjim prijateljima sam i dalje u kontaktu. Budućim generacijama bih poručila da daju sebi šansu da se osamostale jer će im to iskustvo značiti u daljem životu. Takođe, imaće i najlepše uspomene iz srednjoškolskog perioda. I sama sam imala razne predrasude o životu u domu učenika, ali da imam priliku da opet biram, sigurno je da bih izabrala isto”, kaže naša sagovornica.
Boravak u internatu je podstakao moju samostalnost
Mina Mitrović je rodom iz Bočara. Završila je srednju Poljoprivrednu školu u Zrenjaninu smer poljoprivredni tehničar. I ona je, kao i Tamara, sve četiri godine bila stanar u Domu učenika Angelina Kojić -Gina. Trenutno stanuje u Novom Sadu, gde studira fitomedicinu na Poljoprivrednom fakultetu. Pre zavšetka srednje škole ativno se bavila košarkom. Trenirala je u ŽKK „Vojvodina“ Novo Miloševo kao i u ŽKK „Proleter023“ Zrenjanin. Uvek se, objašnjava, trudila da svoje slobodno vreme provede kvalitetno – da se druži, upoznaje nove ljude, čita knjige. Takođe, ulaže dosta u sebe i svoje znanje.
“Vreme provedeno u Domu učenika Angelina Kojić-Gina ću zauvek pamtiti kao najlepši period mog života i mog odrastanja. U domu učenika su zaista predivni ljudi. Pre svega, brižni i uvek nasmejani vaspitači i ostali zaposleni u toj ustanovi. Boravak u internatu je podstakao moju samostalnost. Stekla sam više samopouzdanja, naučila sam da se bolje uklapam u nove sredine, a pre svega da se bolje snalazim u komunikaciji sa ljudima. Svaki početak je težak. U tinejdžerskim godinima zaista nije lako odvojiti se od roditelja i drugara uz koje si odrasatao i otići da se školuješ u nepoznat grad. Da deliš sobu sa ljudima koje uopšte ne poznaješ”, kaže Mina Mitrović.
Neizmerna zahvalnost vaspitačima doma učenika za sve što čine za stanare
“Zahvalna sam vaspitačima koji su uvek bili tu za svakog od nas i koji su se trudili da nam što više pomognu u novom okruženju. Činili su da se osećamo kao kod kuće. Ne mogu, a da ne spomenem svoju vaspitačicu Sonju Pašćan, koja je uvek bila tu za mene od samog početka. Koja me je bodrila i pružala vetar u leđa. Definitvno najlepši period u internatu je bila sportska domijada. Bila sam član košarkaške sekcije gde sam upoznala mnogo divnih ljudi i sticala nova prijateljstva. Već u prvoj godini kao član ženskog košarkaškog tima doma učenika Angelina Kojić-Gina, koje je vodila vaspitačica Nadica Srajer ostvarili smo prvo mesto na pokrajinskoj domijadi gde smo dobili šansu da idemo na republičko takmičenje, koje se održavalo na Zlatiboru. To je za mene jedno od najlepših iskustava u životu koje ću pamtiti najviše po smehu, druženju i zabavi”, dodaje naša sagovornica.
Nadam se da ću uskoro opet posetiti Zrenjanin
Onaj ko je ikada proveo neko vreme u Zrenjaninu teško da ovaj grad može da zaboravi.
“Zrenjanin pored internata, pamtim po srednjoj školi. Po prvim izlascima u grad, prvim simpatijama, Danima piva koji se održavaju svake godine. Prva pomisao na Zrenjanin jesu školski dani, duge šetnje sa cimerkama, vreme provedeno sa dragim ljudima, igranje basketa, odlazak u Aviv park, vrlo često i u Gradsku baštu, odlasci na razne utakmice i ostala dešavanja. Zbog obaveza oko fakuklteta nisam bila u mogućnosti da u skorije vreme posetim Zrenjanin, ali se nadam da ću uskoro biti u prilici. Iz tog perioda najviše mi nedostaju dani provedeni u domu učenika sa ostalim stanarima, razgovori sa vaspitačima koji su uvek bili tu za nas i meni dragi ljudi sa kojima sam provodila svoje tinejdžerske dane. Nedostaju mi i kolektivna druženja u dvorištu internata, karaoke večeri koje organizuje internat gde se svi zabaljavaju”, navodi Mitrović.
“U najvećem delu mog odrastanja ogroman uticaj su upravo imali dani provedeni u internatu. U internatu ljudi osim što postanu samostalni, shvataju da život nije lak. Da uvek ima uspona i padova i da život neće uvek teći baš onako kako smo zamislili. Čoveku su potrebni upornost, rad i trud, kao i motivacija da bi uspeo u onome što je zacrtao. Veliku ulogu u odrastanju svakoga od nas ima internat. Tamo naučiš da ceniš male stvari, naučiš da poštuješ tuđe vreme i tuđe obaveze, naučiš da smo svi različiti. Tokom školovanja sam, takođe, naučila da ocene nisu merilo tvog znanja. Da je ljudski grešiti i da smo svi posebni na svoj način. Da je potrebno mnogo upornosti da bi se postigao željeni cilj i da nikada ne treba odustati”, dodaje naša sagovornica.
Nikome nije svejedno da ode sam u novu sredinu i počne sve ispočetka
Još u provoj godini srednje škole Mina je odlučila čime želi da se bavi u životu.
“U školi sam imala predmet zaštita bilja zbog kojeg sam počela da se interesujem malo više o fitomedicini. Takođe, tokom praksi u srednjoj školi imala sam prilike da vidim i uživo kako izgleda biljka koja je zdrava, a kako biljka koja je napadnuta određenom bolešću ili štetočinama i na koji način se to suzbija. Imala sam veliku želju da se što više informišem o ovakvim stvarima. Interesovalo me je kako da sačuvam ili da produžim život biljci. Takođe, zanimalo me je kako može da se primeni određen pesticid, a da se istovtemeno ne ugrožava životna sredina. Kao što su doktori potrebni ljudima, veterinari životinjama, fitomedicinari su potrebni biljkama”, kaže Mitrović.
Srednja škola je svakako nova stranica u životu svakog od nas. Pred nama su tada novi izazovi i obaveze, ali i brojni lepi trenuci.
“Tokom srednje škole i boravka u internatu stekla sam dosta drugara sa kojima sam i dalje u kontaktu i sa kojima se čestom viđam.To su prijateljstva za ceo život. Predložila bih svima da pruže šansu internatskom životu, jer je to jedno uzbudljivo i nezaboravno putovanje. Naravno i ja sam kao i većina mojih vršnjaka bila u isto vreme i vrlo uzbuđena i veoma uplašena, jer nikome nije svejedno da ode potpuno sam u novu sredinu i da sve počne ispočetka. Ali to je samo početak koji se brzo prevaziđe, ne brinite ništa. Prelep je osećaj kada ste baš vi član kolektiva u kojem svi zajedno odrastate i beležite nezaboravne trenutke u vašim životima”, zaključuje na kraju razgovora bivša stanarka doma učenika Mina Mitrović.
Fotografije ustupile Tamara Đuričić i Mina Mitrović
.gif)
.gif)
