I danas, ponekad, iako je od prvih trenutaka života pored vetrenjače proteklo preko 80 godina, vidim sebe još sedmogodišnjaka, kako sa dedom u rano zimsko jutro, viram vetrenjaču. Pomeramo joj krila prema vetru, na krilima širimo ponjave a zatim je deda ustavom lagano pušta u rad.
Ovim rečima Dejan Bošnjak, poznati zrenjaninski učitelj i pedagog u penziji između ostalog opisuje svoja sećanja na vetrenjaču u Tarašu u svom tekstu „Vetrenjače moga oca“. U vlasništvu porodice Bošnjak bile su dve vetrenjače, jedna u Melencima koja i danas stoji pored puta Melenci – Bašaid, pod zaštitom je države i čeka neke bolje dane, dok je ona u Tarašu ostala samo na slikama i sećanjima najstarijih Tarašana.
Učitelj Bošnjak podelio je sa nama neke stare fotografije i svoja sećanja na detinjstvo koja su živa i jasna kao da se „viranje“, tociljanje, čuvanje živine i sve ostalo što je rađeno oko vetrenjače juče desilo.
.jpg)
U reportaži govore i pokojni Željko Vujin jedan od najstarijih stanovnika Taraša, kao i hroničar ovog mesta Miodrag Dostanić.
.gif)
.gif)
