Meštanin Iđoša, Miodrag Munćan Draganče Betoven iz Iđoša jedan od zanatlija čiji posao i hobi polako nestaju u modernom svetu preminuo je u 83. godini u kikindskoj bolnici. On je verovatno bio jedan od poslednjih bačvara na ovim prostorima.
Iz njegove životne priče, a tokom mnogobrojnih susreta i druženja otkrivali smo kako je ovaj svoj zanat koji je neizmerno voleo, podigao na visoki nivo umetnosti i to ne samo zanatske, nego na neki način i muzičke.
foto: Youtube-slobostof
– Zanat sam izučio ovde u Iđošu kao šegrt kod bačvara Ljubiše Krstina. Bila je to želja mog oca, mada sam se bavio i stolarskim i odžačarskim zanatom. Za bačvara sam položio 1958. godine – pričao je Munćan.
Bačvarska melodija nastaje udaranjem čekića u obruče i sudaranjem čekića
Kao da je naslutio naše sledeće pitanje, osetio znatiželju u vazduhu, te je sam počeo priču o tome kako su ga prozvali „iđoškim Betovenom“
– Od majstora sam slušao kako u ritmu udara po bačvi . Vremenom sam i ja poželeo da naučim da tako udaram, i da budem bolji od njega. Naravno, majstor je uvek majstor ali vremenom sam i ja naučio da “sviram” na bačvi, da stvaram melodiju. Mislim da nadaleko niko ne zna kao ja da „udaram“ ritam. Tako sam i stekao nadimke „iđoški Betoven“ i „balkanski virtuoz“. Bačvarska, vinogradska, kovačka himna, Marš na Drinu, samo su deo njegovog repertoara još od 1968. godine . Bačvarska melodija nastaje udaranjem dva čekića po obručima bačve i sudaranjem samih čekića, a izvođač istovremeno i šeta oko same bačve. U firmi u kojoj sam radio pre 50 godina, svi proizvodi su se pakovali u drvenu burad. Kada sam dobijao zadatak da u jednom danu zatvorim 50 – 60 buradi, imao sam i vremena da usavršavam ovo svojesvrsno komponovanje. Reč je firmama „Flora“ i „Prima“ u kojima su se krastavci i ljute papričice pakovali u drvene buriće.
foto:Youtube-slobostof
Iđoški Betoven zapravo Kazanova
Pravi motiv zašto Miodrag tako dobro svira, odnosno “udara”, otkrivamo kroz priču o vremenu kada je radio u društvu više bačvara, pa je nečim hteo da zadivi pripradnice lepšeg pola.
– Pa ne mogu da budem skroman – bio sam jedinstven, unikatan, sve oči su bile uprte u mene, pričao je ovaj skromni čovek uz skriveni smešak.
Miodrag Munćan nadaleko je bio poznat i kao ljubitelj živine, a javnost ga je najviše upamtila po legendarnom gusku Simi. U njegovom dvorištu jedni pored drugih kljucali su koke, guske, morke, patke, golubovi.
Bio je poznat i kao vinogradar takođe, i to veoma uspešan i bio je počasni predsednik Udruženja vinara i vinogradara „Šasla“. – Ta delatnost jednako uzima dobar deo mog vremena. Vinogradarstvo je povezano sa mojim zanatom, bačvarstvom, ali ne samo u doba berbe. Imam jedno malo bure koje kačim oko vrata, te udaranjem teram čvorke koji umeju da budu prava napast za grožđe. Nikada zapravo nisam ni napuštao selo i seoski način života iako sam radni vek proveo u Bečeju i još nekoliko gradova. Ovde je moja ljubav, život, sve – u ovom dvorištu i vinogradu – reči su „Iđoškog betovena“.
Iđoški Betoven melodije je komponovao praktično tokom celog dana, od ranog jutra, sve dok ne ode na spavanje.
– Često i kada se noću probudim – ja smišljam melodije.
Sa nekom setom je prokomentarisao činjenicu da i bačvarski zanat polako izumire.
– Ima posla za mene, pogotovo u jesen, ali činjenica je da se sve više koriste plastična burad umesto drvenih. Retki su još majstori koji se bave ovim poslom.
Gospodin Munćan za života je rešio da svoj dom ustupi Mesnoj zajednici da bude etno kuća, budući da je tokom svog veka sakupio neprocenjivu zbirku ne samo bačvarskog alata, već i predmeta i oruđa iz vremena njegovog dede, oca i mnogobrojnih prijatelja. Za života je priredio i vlastitu „daću“.
.gif)
.gif)
.gif)
