Za razliku od većine ljudi koji vole da odmor provode u komfornom smeštaju, po mogućstvu u hotelu sa što više zvezdica i dostupnih sadržaja, bračni par Papić uživa da svaki svoj odmor pretvori u avantruru. Godinama unazad za njih je leto vreme kada biciklom iz Zrenjanina kreću u obilazak Evrope ili Azije. Ove godine „pedaliranje“ su zamenili pešačenjem. Tako su Jelena i Radomir za 28 dana prešli put Svetog Jakova dug 800 kilometara.
Iako su u sedmoj deceniji života Jelena i Radomir mnogima mogu da budu uzori kada je reč o fizičkoj spremnosti, volji, upornosti, želji… Jelena je vaspitačica, a Radomir radi u naftnoj industriji. S ponosom kažu da imaju dva odrasla sina i unučad. Osim porodice, njihova velika ljubav su biciklizam, planinarenje, pešačenje, trčanje… A ona se, objašnjavaju, rodila još u najranijem periodu njihovog života.
„Od detinjstva smo maštali o raznovrsnim avanturama. Mogućim i nerealnim. Rasli smo uz „Toma Sojera“, „Kroz pustinju i prašumu“, Sjenkjeviča, „Mobi Dika“ i mnoge druge pustolovne romane. Prvi podvig mi je bio sa bliskim drugarima – pedalirao sam od Zrenjanina do Kikinde starim biciklom bez navlake za sic i sa neispravnom pedalom. Imao sam 10 godina i izvozao sam u oba pravca kao najmlađi u ekipi iako su svi očekivali da ću odustati. Želja mi je bila da odem na more biciklom, što sam i učinio prvi put 1991. godine kada sam vozio do Makarske“, priseća se Radomir Raša Papić.
„Nastavili smo zajedno da maštamo i ostvarujemo svoje snove. Prvo kroz planinarenja, a potom biciklima. Prva vožnja je bila kroz Srbiju početkom 2000-tih, jer je tih godina bilo veoma teško doći do viza za putovanja u evropske zemlje. Naša prva iskustva na putovanju su nas motivisala i ohrabrila da tražimo sve dalje i duže destinacije“, nadovezuje se Jelena Papić.
Biciklom kroz Srbiju da bi je bolje upoznao
Na prvo putovanje biciklima ovaj par išao je 2004. godine i to kroz Srbiju. Cilj im je, objašnjavaju, bio da bolje upoznaju svoju domovinu.
„Više od petnaest godina unazad vozimo bicikle i za to vreme obišli smo celu Evropu. Kroz neke zemlje svo prolazili i nekoliko puta. To su Francuska, Italija, Nemačka, Španija… Pedalirali smo od Švarcvalda od izvora Dunava do Konstance, obišli smo Portugal, Korziku, Sardiniju, Normandiju, Moskvu, Sankt Peterburg, Švedsku, Finsku, Holandiju, Belgiju, Poljsku, Češku, Slovačku… Prethodnih godina smo planinarili kroz Srbiju, Crnu Goru, obišli smo vrh Balkana – Musalu u Bugarskoj, Olimp u Grčkoj… Trčali smo devedesetih godina polumaratone i maratone po celoj Srbiji, Crnoj Gori… 1992. godine smo istrčali prvi Beogradski polumaraton“, kažu Papići.
„Za porodicu osećamo posebnu vezanost i ona nam pruža veliku podršku. Za Srbiju nas vezuju dragi ljudi, ali bismo mogli da živimo na puno mesta kroz koja smo prošli. Poželeli smo da ostanemo u Portu, Aveiru, Barseloni, Avinjonu, Provansi i drugim alpskim selima Italije i Slovenije, na Sardiniji, Korzici“, dodaje ovaj bračni par.
Na put biciklom potrebno je poneti dovoljno stvari – ni puno, ni malo
Do ideje koju će destinaciju obilaziti tokom odmora Jelena i Radomir dolaze spontano.
„Čitamo dosta, gledamo interesantne putopisne emisije. Volimo da upoznajemo nove krajeve, kulture, ljude… I tako dobijamo ideje za naše destinacije. Pošto isplaniramo put – kada i gde idemo i za koje vreme ćemo ga preći, tražimo inforamcije na internetu ili sajtovima o mestima i predelima kroz koje nameravamo da vozimo bicikl. Obavezno kupujemo mape tj. biciklističke karte u svakoj zemlji kroz koju prolazimo, kao i zastave. Stara izreka kaže „Mapu čitaj i meštana pitaj“. Toga se strogo pridržavamo. Usput komuniciramo sa ljudima, pa smo uz preporuke slučajnih prolaznika obišli vrlo interesantna mesta u Normandiji, Portugalu, Švedskoj, pokrajini Pugli u Italiji“, objašnjava Radomir.
„Sa sobom nosimo sve stvari koje su nam neophodne za put. Viška stvari nemamo. Od šatora, vreća za spavanje, podmetača tj. opreme za noćenje… Tu je i minimum garderobe za sve vremenske uslove – od kupaćeg kostima do jakne. Nosimo i neophodan alaz za sitne popravke bicikala, rezervne gume, pribor za higijenu, paketić sa lekovima, pribor za prvu pomoć i knjige. Hranu i vodu uglavnom kupujemo u marketima. I to onoliko koliko nam je potrebno za jedan do dva obroka. To ponekad može da predstavlja problem. Naime, na ostrvima i na jugu Italije smo prolazili koroz nenaseljene predele. Na nekim deonicama puta i više od 40 kilometara nema naselja, niti ugostiteljskih objekata, benzinske pumpe… To otežava putovanje biciklima, pogotovo na visokim tempearturama. Ne možemo mnogo da nosimo, a nemamo gde da obnovimo zalihe. Najveći problem je, ipak, nedostatak vode za piće. Nosimo minimum gotovine i sve plaćamo platnim karticama“, kaže Jelena.
Bračni par Papić najviše voli da letuje u hotelu sa milion zvezdica
Za Papiće boravak u prirodi je nešto što ne može da zameni ni najluksuzniji hotel.
„Na putovanjima isključivo kampujemo, jer nam boravak u šatoru daje privatnost, osamu i slobodu. Noćimo uglavnom u šatoru, a ako postoje uslovi za to i pod vedrim nebom na podmetačima u većama. To je naš hotel sa milion zvezdica. Dešavalo se i da nas tokom puta prati loše vreme, da su temperature niske i da pada kiša… Tako da su neprijanosti koje smo doživeli na putu, uglavnom, vezane za meteorološke uslove i loša mesta za noćenje koje smo neadekvatno procenili. Zbog toga smo snosili posledice. Ova negativna iskustva su nas samo ojačala“, ističu supružnici.
Sa svakog mesta koje su obišli nose prelepe uspomene, kako na predele koje su videli, tako i na ljude koje su sreli, ali i na tradicionalnu kuhinju tog kraja.
„Bicikliranje nam omogućava da bolje upoznamo zemlje kroz koje prolazimo uz direktan, svakodnevan i celodnevni kontakt sa prirodom i ljudima. Uključena su sva čula, što nam omogućava potpunu percepciju okruženja – kroz vizuelizaciju, zvuke prirode, mirise… Sećamo se mirisa langoša i gulaša putujući kroz Mađarsku, mirisa nedeljnog ručka sa obaveznom supom i pečenom kobasicom vozeći kroz sela Nemačke. Idući kroz Italiju ili Francusku ne možete a da se ne sećate mirisa kroasana sa vanilom koji su obavezni za doručak…“, kaže Jelena.
Gotovo uvek se u tuđini sretne neki zemljak
Kada neko odluči da živi avanturu sigurno je da ima mnogo uspomena, ali i anegdota.
„Mnogo je bilo anegdota na putu, ali izdvojili bismo jedan susret u parku u Regensburgu u Nemačkoj. U komunikaciji sa ljudima koje srećemo koristimo engleski jezik, ali neke situacije zahtevaju da uključimo čitavo telo i mimiku… Zaustavili smo prolaznika i na engleskom ga upitali za pravac puta. Ljubazni čovek se potrudio, na lošem engleskom samo njemu razumljivom, da nam objasni kuda treba da vozimo. Iznerviran od objašnjavanja nakon nekog vremena sam za sebe je opsovao na srpskom i rekao „kako se kaže“… Prepoznali smo da je čovek sa naših prostora i dalju komunikaciju smo nastavili uz osmeh na našem jeziku na obostrano zadovoljstvo“, prisećaju se Papići.
„Tokom biciklističke ture kroz Italiju 2019. godine noć nas je hvatala i bilo je pitanje gde ćemo prenoćiti. Naišli smo na polje na kojem je pšenica bila pokošena, a slama balirana. Tu smo podigli šator i u neko doba noći čuli smo da nešto šuška napolju. Kada smo pogledali to su bili prasići divlje svinje. Oni su se razbežali čim su nas videli, ali je krmača u blizini mirno rila. Kroz glavu nam je prošla misao gde da se sklonimo. Nekako smo uspeli da se podignemo na jednu od tih okruglih bala koje su bile na njivi i na njoj smo bili dobrih 45 minuta dok nas svinja nije primetila i konačno pobegla. Onda smo razmišljali šta nam je činiti, da li da se vratimo u šator ili ne. Na kraju smo, ipak, odlučili da se vratimo i legnemo, jer smo bili baš umorni“, priča Radomir.
Jelena i Radomir Papić pešice putem Svetog Jakova
U 2021. godini Papići su rešili da bicikle zamene obućom za pešačenje. Tako su prešli put Svetog Jakova dug 800 kilometara. Na proveri su im bili i fizička sprema i mentalna snaga. A pokazali su da su i te kako spremni, jer i pored iskušenja od puta nisu odustali. Bilo je tu i umora i žuljeva…
„Putovali smo tj. pešačili i planinarili kroz severnu Španiju, putem Svetog Jakova “Camino de Santiago“ Francuskom rutom. Start je bio u francuskim Pirinejimaiz St-Jean-Pied-de-Porta, a cilj u Santijagu. Pešačili smo 28 dana i prešli 800 kilometara. To znači da smo dnevno u proseku prelazili 28,6 kilometara. Muški ranac je bio težak 17, a ženski čak 13 kilograma. Ovo nam nije prvo pešačenje. Naše višegodišnje iskustvo u sportskim aktivnostima nam je sada puno značilo“, kažu Papići.
„I kod vožnje bicikla i kod pešačenja napor je sličan, ali je bicikl, ipak, prevozno sredstvo. Putovanje se u tom slučaju razlikuje smo u dužini pređenog puta. Cele godine se bavimo dugim pešačenjima, trčanjem, vožnjom biciklima i vežbama u teretani. Svakog dana je zastupljena neka od ovih sportskih aktivnosti. Gde ćemo ići naredne godine, još ne znamo. I dalje smo pod utiskom ovogodišnjeg puta do Santijaga“, objašnjavaju Jelena i Radomir.
Iako se na ovakvim avanturističkim putovanjima ne izdvajaju velike sume novca za smeštaj u luksuznim hotelima, Papići kažu da je i za ovaj hobi potrebno dosta para.
„Sva svoja putovanja sami finansiramo. Imamo priličnih troškova – od obnavljanja opreme, reparacije bicikala, hrane, do prevoza u odlasku ili povratku kao što su karte za trajekt, avion, voz…“, zaključuju na kraju razgovora Jelena i Radomir Papić, koji se, objašnjavaju i u svakodnevnom životu i u avanturama slažu i dopunjuju.
Fotografije ustupili Jelena i Radomir Papić
.gif)
.gif)
