Pre pojave američkih filmova većina pasa u Belom Blatu zvala se Foksi, kažu meštani. Danas se retko koji seoski džukac tako zove, ali jedan je dobio svoju knjigu. Najpre je, kaže autorka Vesna Knežević, on nju usvojio, a potom i ona njega. Od priča koje je smišljala za svoju unuku Senu izrodio se roman pod nazivom Jazavičar Foksi i prijatelji „Tajanstveni servis za popravku zmajeva i dirižabla“ u izdanju Kreativnog centra. Promocija ove knjige za decu održana je upravo u Belom Blatu, a svi prisutni su imali priliku da se druže sa glavnim junakom Foksijem.
Život u gradu i to u centru Beograda Vesna Knežević je pre nekolio godina zamenila životom na selu.
„U Belo Blato sam došla na izlet pre više od 30 godina i bilo mi je fantastično. Selo mi je ostalo u memoriji kao neko predivno i čudesno mesto. Neposredno pred koronu sam opet došla na izlet u Belo Blato i toliko mi se dopalo, da sam uzela jednu staru kuću i krenula da je renoviram. Mislila sam da ću povremeno ovde da dolazim, ali je ispalo obrnuto. Ja sam sada u selu stalno. Samo kad baš moram idem u grad“, počinje priču Vesna Knežević, autorka knjige Jazavičar foksi i prijatelji „Tajanstveni servis za popravku zmajeva i dirižabala“.
„Meni je ovde božanstveno. Uvek sam bila gradski tip, jer nisam imala nikoga na selu. Nikada ništa nisam imala sa selom, niti sam o selu išta znala. Međutim, u Belo Blato sam se zaljubila. Naučila sam gomilu stvari. Učila sam kako se sade biljke, pričam sa ljudima, pitam, oni me savetuju. Recimo, ja pojma nisam imala šta je zaperak na paradajzu i da li to treba da se skida ili ne. I ništa mi nije teško, naprotiv“, dodaje naša sagovornica.
Ljudi u selu, objašnjava, imaju drugačiji pogled na vreme onih koji žive u gradu.
„U selu ljudi imaju ciklični pogled na vreme. Jako su strpljivi. Recimo, ako neka biljka ne uspe, oni mi kažu, pa biće iduće godine. Mi, po gradovima, smo nestrpljivi. Kod nas sve mora sad i odmah. Ili čak juče još. Ovde život teče polako i ja sam to počela da shvatam. Mnogo sam mirnija ovde. Tako da je u selu prava uživancija“, kaže Knežević.
„Ovo je jedno vojvođansko selo koje ima sve civilizacijske tekovine. Imamo apoteku, Dom zdravlja, školu… Ja imam grejanje u kući, vodu, šporet, mašinu za pranje sudova… Ljudi iz Beograda me pitaju kako mi je zimi, kao da živim u iglou. Živim u velikoj kući koja ima zidove od 80 centimetara. Čak i kada grmi, ja to ne čujem unutra ako prozori nisu otvoreni. Naravno, u ovim godinama se ne bih usudila da idem da živim negde na planini. Tamo su drugačiji uslovi“, dodaje naša sagovornica.
Na selu je komšija i dalje više od rođaka
Posebno je raduje što se u selu komšije i dalje poštuju.
„Ovde se komšija jako neguje. On je više od rođaka. Mi se ovde svi volimo i pomažemo. Kada sam došla u selo nisam skoro nikog znala. I onda mi se desilo da mi iskoči osigurač… Pozvala sam čoveka iz sela koga sam možda jednom videla, a on je odmah došao da mi pomogne i da reši problem“, kaže Knežević.
„U selu je razvijena solidarnost u najlepšem i najplemenitijem smislu reči. Svi ljudi su solidarni jedni sa drugima. Čak i ako neko ima nešto protiv nekoga, kada treba da se nešto uradi to se završava. Ljudi imaju potpuno razvijen osećaj za opšte dobro. Naši travnici po selu, ne po dvorištu, su svi uredno podšišani. Po selu se sadi cveće, farba se drveće… Bukvalno se organizuje radna akcija i svi se odazivaju“, objašnjava naša sagovornica.
U selu se stiču „prijatelji“ čak i kada to nemate na umu.
„Kada sam se doselila nisam bila spremna da imam psa. Morala sam da sređujem kuću, nisam imala čak ni ogradu, živela sam kao na salašu. Onda je jedan jazavičar stalno dolazio kod mene. Mislila sam da on svraća samo jer je radoznao. Onda sam shvatila da on spava na mom tremu i da je tu stalno. Tako da je prvo on mene usvojio, a onda i ja njega. Čula sam neobične priče o njemu. Kako je lutalica, kako je veliki mangup, kako voli da beži, ali mi smo se srodili. On je sada moj psić. On ima svu slobodu. Ja sam mu na mojoj kapiji, napravila malu kapiju kroz koju može da uđe i izađe kad god hoće. To je pas sa velikim stepenom razumevanja ljudi. To je, zapravo, Foksi“, kaže Knežević.
Avanture jazavičara Foksija u knjizi za decu
I upravo je Foksi glavni junak dečije knjige koju je ova autorka nedavno izdala.
„Knjiga je nastala od priča koje sam pričala svojoj unuci Seni, jer me je stalno pitala šta radi Foksi. Jednog dana sam rukopise pokazali profesorki razvojne psihologije Radi Korać i ona mi je rekla te avanture treba i druga deca da vide i čuju. Onda je tu uskočio kreativni centar koji je izdao knjigu“, objašnajva autorka knjige.
Promocija romana za decu održana je u Etno kući u Belom Blatu.
„Moja ideja je bila da promocija bude na selu. Prvo glavni junak je iz sela, ja živim na selu… Ovde je i Foksi koji promoviše knjigu. Ljudi iz Kreativnog centra, koji su prvi put u Belom Blatu, kažu da je i selo junak iz knjge. Svi toponimi iz sela su realni. Trudila sam se da čak i sve razdaljine budu prilično tačne. S tim što sam ja uzela stara imena. Nije Belo Blato nego Elizenhajm, nije Lukino selo nego Lukasdorf, nije Zrenjanin nego Bečkerek… A junaci jurcaju do Titela“, kaže Knežević.
„Ilustrator je fascinantan. Ja ga nisam znala pre i kada mi je poslao prve ilustracije da vidim šta je uradio bila sam fascinirana, jer su stvarno duhovite i prate tekst. Tu je veliki trud uložen. To je tako slatko i na njima se vidi karakter svih junaka. I kad su ljuti i kad su besni i kad su mangupi. Nisu oni uvek cvećke u knjizi“, objašnjava naša sagovornica.
U knjizi će jednako uživati i mališani i odrasli
Knjigu je, među prvima, pročitala i meštanka Marija Hanjik.
„Rođena sam Beloblaćanka. Koliko znam niko do sada nije izdao ništa za Belo Blato, kao selo. Dolazili su ovde pisci, ali su promovisali sebe, ne selo. Ova knjiga je o našem beloblatskom jazavičaru. Napisala ju je moja drugarica Vesna, s kojom sam se upoznala čim je došla u selo. Ona mi je jednom prilikom rekla da hoće da piše o Foksiju, a ja sam rekla da od toga neće biti ništa“, priseća se Marija Hanjik.
„Nedavno je Vesna došla kod mene i rekla mi „Kaži dragička“. Ja sam pitala zašto, a ona je ponovila „Kaži dragička“. I ja kažem. A ona mi je rekla da je izašla knjiga o Foksiju i da ću je prva pročitati. Bilo mi je smešno što treba da pročitam knjigu za decu, ali morala sam. Isto veče sam počela da je čitam. I verujte, vratila me je u detinjstvo. Ja sam se do pola noći smejala. Kako je Foksi učio slova da bi čitao oglase sa oglasne table i da bi znao kada dolaze šinteri. Njegov najbolji prijatelj Gusan ga je tome učio. A on je pratio oglase da ga prerjari ne bi očerupali i da ga na kraju ne bi stavili u lonac. Ima u knjizi dosta dogodovština“, dodaje naša sagovornica.
Davnih dana, podseća, gotovo svi psi u selu zvali su se Foksi.
„Mi tada nismo ni znali za rase. Svi psi su bili Foksi, Bundi… Tek kasnije, kada su počeli da se emituju američki filmovi psi su dobijali imena i Tarzan i Džeki“, navodi Hanjik.
„Najdraže mi je bilo kada je Marka, koja je prva pročitala knjigu, došla sa ogromnim osmehom. Rekla mi je da obično uveče veze, ali je, pošto nije bila za vez, uzela da vidi šta sam to napisala. Rekla je da joj je bilo lepo dok je čitala, jer se samo smejala i zaboravila je na sve brige“, kaže autorka knjige.
Celo selo se uključilo u promociju knjige njihove meštanke
Promociji knjige su se odazvali svi iz sela. Žene iz Kluba žena i nastavnice osnovne škole mesile su salčiće, štrudle, kiflice, pitu sa višnjama, makom… Udruženje Kuvar kuvalo je pileći paprikaš, sudove je dao Vatrogasni dom, dok je Mesna zajednica obezbedila vodu i sokove. Deca iz škole pripremila su igrokaz po motivima iz knjige i plesnu koreografiju.
“Za promocije knjiga još nikada nisam kuvao, ali za takmičenja i druženja jesam mnogo puta. Danas smo spremali pileći paprikaš. Mi kuvamo ono što organizatori traže i kažu. Paprikaš je od bataka. Nema drugih delova živine. Tu je oko 100 porcija. Kuvanje je trajalo oko 3 sata, a priprema još toliko. Čišćenje luka, krompira, mesa, salate… Da bi jelo bilo ukusno treba ceo dan. Siguran sam da su svi zadovoljni koji su probali jelo“, kaže Janoš Rac iz udruženja amatera kuvara.
„Neverovatno je kako su se svi odazvali promociji. I svi su nešto pripremili. Mene su, recimo, Beograđani koji su trebali da dođu zvali od juta, jer su videli da pada kiša, pa su me pitali da li će promocija biti odložena. U selu to nikome ne smeta. Mi to prihvatamo kao deo prirode. Kiša! E super, ne moramo da zalivamo paradajz“, zaključuje na kraju razgovora Vesna Knežević, autorka knjige o beloblatskom jazavičaru Foksiju i njegovim prijateljima.
.gif)
.gif)
