I love Zrenjanin portal

  • Zr oglasi
  • 3D gradjevinska kuca
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Aca Džabar: Ljubav prema košarci ne bledi ni posle skoro pola veka igranja

Korona virus prekinuo je sva sportska dešavanja. Mere koje se preduzimaju u cilju zaštite stanovništva uticale su na promenu načina života svih nas, pa tako i sportista. Mnogi su se priključili apelu u kojem se od građana traži da ostanu kod kuće. U skladu sa tim ima i onih koji preporučuju vežbe u kućnim uslovima. Drugi, pak, preporučuju šta bi moglo da se radi dok smo kod kuće. Iskoristili smo priliku da porazgovaramo sa Aleksandrom Stevanovim, reprezentativcem veteranom u košarci. Iako je pri kraju šeste decenije života, Aca Džabar, rado prihvata poziv da zemlju predstavlja na evropskim i svetskim takmičenjima.

Međutim, sva nadmetanja koja su planirana u narednom periodu odložena su do daljeg. Naš sagovornik kaže da se pridržava mera koje stučnjaci preporučuju. Radi od kuće, čita, sluša muziku, izlazi samo kada ide u nabavku, a jednom nedeljno snabdeva roditelje koji su stariji od 65 godina.

Aleksandar Stevanov je rođen osmog marta 1963. godine. Zaposlen je u firmi „Servo Mihalj inženjering“ kao projektant. Iz braka sa suprugom Zoricom ima ćerku Aleksandru. Za sebe kaže da potiče iz sportske familije. Najveći deo života proveo je igrajući košarku iako je u početku trenirao fudbal i plivanje. Do skoro je bio najstariji aktivni igrač, a trenutno nastupa u biznis ligi i reprezentaciji Srbije za veterane.

PerSu marketi

“Odrastao sam pored bazena i stadiona Radničkog kraj Šećerane. Susret sa basketom počinje onog momenta kada je neko od klinaca iz Vardarske ulice okačio kantu za smeće, bez dna, o bagrem. Prvi trening košarke gde sam debitovao je bio u košarkaškoj sekciji OŠ „2. Oktobar“ kada sam bio treći razred, dakle sa 10 godina. Na taj trening me je pozvao moj prvi trener profesor Milenko Toskić”, počinje priču Aleksandar Stevanov.

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

Aca Džabar je najviše igrao za klubove iz Zrenjanina

“Kuriozitet je bio što sam tada jedini pozvan iz moje generacije da se priključim ekipi koja je bila dve godine starija. Košarka postaje sastavni deo moga života. Najpre kao hobi, a kasnije i kao deo profesije. Gro prijateljstava koje sam stekao je vezano za košarku. Pored nje važan deo naše mladosti je bila „dobra“ muzika  i knjige beletristike. Najviše igračkog vremena sam ostavio zrenjaninskoj košarci. Kombinat, sadašnji Proleter, je bio moj prvi pravi klub i za njega sam igrao 9 sezona. Zatim tu su Mašinac 3 i KK Bagljaš 4 sezone. Igrao sam u Novom Sadu za NAP i Radnički. U Mađarskoj sam proveo nekoliko godina igrajući profesionalno, a ne smem da zaboravim ni na Lukićevo i Elemir gde sam igrao u letnjim ligama”, dodaje naš sagovornik.

Sa visinom od 2.03 metara Aca je mogao da igra na više pozicija.

“Najviše mi je odgovarala pozicija br. 4 – post centar. Ta pozicija zahteva znanje svih ostalih pozicija što je meni odgovaralo. Nadimak Aca Džabar kao kovanica dva nadimka su mi dodelila dvojca mojih trenera zaslužnih što i danas igram košarku. Na prvom susretu sa Milenkom Toskićem, profesor mi se obratio sa „Aca“ i to su u školi svi prihvatili. Nadimak Džabar je dodao Gojko Novaković na jednom treningu juniora Kombinata. Iskreno da kažem te 1981. godine nisam ni znao ko je Karim Abdul Džabar pošto je o američkoj profesionalnoj ligi NBA je moglo da se sazna samo od velikih zaljubljenika u košarku koji su iz Trsta nabavljali magazine sa tom tematikom”, objašnjava Stevanov.

Talenat i rad su ključ kvaliteta igrača

Još jedan od trenera koji je zaslužan što sam do prošle godine aktivno igrao košarku je i Vladimir Kurbalija. Zahvaljujući njemu ponovo sam počeo da igram košaku i to za Bagljaš. On me je zvao da dođem, da dođem i posle 15-og puta ja sam otišao da vidim trening i zaigrao opet košarku. Mojim velikim iskustvom sam uspevao da nadoknadim manjkavost brzine. Svojom igrom sam na taj način nametnuo stil igre i naše ekipe i protivničke. To iskustvo se stiče samo kroz utakmice. Prvi put kada budem osetio da svojim kvalitetom ne zaslužujem da budem deo ekipe prestaću da igram. Ovo sada prvenstveno mislim na veteransku reprezentaciju Srbije. Taj kvalitet, pored talenta, se postiže samo radom. Treninzi su oni koji te na neki način obavezuju. Na taj način se održava kondicija. Do pojave korona virusa sam često za svoju dušu trčao predveče nekoliko krugova oko Grbavice na Bagljašu”, dodaje naš sagovornik.

Korona virus zaustavio sportska takmičenja

Kao i za sve sportiste, i planovi koje je sa košarkaškom reprezentacijom veterana imao Aca Džabar, sada su stavljeni u drugi plan.

“Sva takmičenja su za sada otkazana zbog korona virusa. Krajem juna trebalo je da idemo na evropsko prvenstvo u Malagu u Španiju. Šta će biti videćemo kad sve ovo prođe”, kaže Aca Džabar.

“Jako mi nedostaje košarka. Igram biznis ligu, a sada toga nema. Pridržavam se apsolutno svih mera koje je država propisala. Firma u kojoj radim je zbog korona virusa zatvorena i poslove obavljamo od kuće. Veoma retko izlazim iz kuće. Idem jednom nedeljno do roditelja kako bi ih snabdeo onim što im je potrebno. To im odnesem, ostavim u dvorište i vratim se kući. Nema nikakvih kontakata. Otac ima 86 godina, majka 80 i oni ne smeju da izlaze. Moramo da vodimo računa o njima. Cela porodica pomaže i drugim starijim komšijama kojima je pomoć potrebna. Ali, kažem, skoro da i ne izlazimo. Slušam muziku, čitam, razgovaram sa sestrom koja živi u Kanadi. I kod njih je slična situacija. Oni imaju frizerski salon koji je do korone dosta dobro radio. Pre nedelju dana su ga zatvorili. U početku su primali jednu po jednu mušteriju, a sada uopšte ne rade”, objašnjava Stevanov.

“Mislio sam da ću košarku igrati samo dok studiram”

Budući da je skoro pola veka proveo između obruča, od Ace Džabara mnogi mladi igrači mogu da uče.

“Ceo život se sastoji od učenja, pa je tako i u košarci. Neke stvari se brže uče, neke sporije i to zavisi od hiljadu faktora. Osnovne elemente uglavnom svi savladaju. One specifične koji krase svakog igrača posebno je teško preneti drugim mlađim igračima. Ja sam u igri često koristio balans svog tela i poziciju protivničkog odbrambenog igrača, a to je malo teže objasniti i preneti mlađima. Takve stvari ne pišu u teoriji košarke. Igra je posebna priča. Mlađi igrači su pored mene mogli da napreduju zato što sam ih gledao ravnopravno prema sebi bez obzira na razliku u godinama, kreirajući njihovu igru tako da daju svoj maksimum”, objašnjava naš sagovornik.

Na početku karijere Stevanov nije mogao ni da zamisli da će ovoliko dugo igrati košarku.

“U vreme kada sam počinjao da treniram košarku i kada su Kića, Praja, Ćosić i drugi počinjali da igraju ozbiljnu košarku vladalo je mišljenje da igraš košarku dok studiraš na fakultetu. Tada su se vrednovale druge stvari i nije baš dolikovalo ozbiljnom zaposlenom čoveku da se bavi sportom. U albumu sličica košarkaša iz sezone 1972/1973. naše prve lige, kada je zrenjaninski Kombinat debitovao u tom rangu takmičenja, pored svakog imena igrača je pisalo zanimanje – student. Sa uvođenjem profesionalizma sve se promenilo. Ali isto tako i da kažem da svi mi, a i većina mlađih igrača sada, košarku igra prvenstveno zato što uživa u njoj. Ja sam igrao sa istom strašću basket na 4. julu sa drugarima kao što sam igrao i profesionalne utakmice”, kaže Aca Džabar.

Aca Džabar je postao član veteranske reprezentacije 2016. godine

Za reprezentaciju veterana naš sagovornik igra poslednje četiri godine.

“Na evropskom prvenstvu za veterane u Novom Sadu 2016. godine sam počeo da igram za veteransku reprezentaciju Srbije. To sam učinio na poziv mog prijatelja Kiceta Aleksića iz Novog Sada, koji je dugo godina bio organizator veteranske košarke u Novom Sadu. Verovatno bi se to desilo i mnogo ranije da nisam aktivno igrao”, dodaje naš sagovornik.

“Veteranska košarka je podeljena po starosnoj dobi sa granicama od 5 godina. Ja sada nastupam za generaciju 55+, mada nastupam i sa 50+. U ovim godinama te razlike su ogromne. Muška veteranska košarka počinje sa 45 godina dok ženska sa 35. Gornji limit ne postoji. Koliko znam nekada čuveni igrač Zadra Josip Đerđa igra košarku sa svoje 83 godine. Iz tog razloga mogu da spomenem iz svake generacije po neko zvučno ime kao što su Nebojša Zorkić, Miško Marić, Slađan Stojković, Vojkan Benčić, Mirko Milićević itd. I ostali igrači su bili poznati za one koji su pratili košarku. Na moju veliku sreću iz Zrenjanina se priključio Boža Adžić koji nastupa za ekipu 45+”, objašnjava Stevanov.

“Kroz igru promovišemo i Srbiju”

Smisao veteranske košarke je druženje uz igru nekadašnjih košarkaša.

“Normalno je da je motiv osvajanje prvog mesta, ali za neke reprezetacije nije to ključno. Evropska i svetska prvenstva okupe nekoliko hiljada bivših igrača i to je pravi trenutak da se na najlepši način prezentuje svoja zemlja. Mi imamo tu sreću što se pored velikog uspeha koji postižemo, igrom namećemo svima. Tako da i one reprezentacije koje i ne znaju gde je Srbija preko aplikacija brzo saznaju za nas. Ja sam ponosan još i na to što sam iz Zrenjanina, grada kojeg iskreno volim, pa dodatno pored toga što pričam o Srbiji kažem nešto i o Zrenjaninu. To se i meni dešava kada igramo protiv ekipa za koje sam samo čuo da postoje, kao što je na primer Gvadalupa. Momci i devojke su na svojstven način promovisali svoju zemlju, a ja sam odmah posle utakmice, svetsko prvenstvo u Finskoj 2019. godine, “guglao“ da saznam nešto više o njima”, kaže Aca.

“Igrači koji nastupaju za reprezentaciju su uglavnom iz Beograda i oni se okupljaju na treninzima u Vizuri u Zemunu tri puta nedeljno. Na žalost ja odlazim na te treninge samo pred takmičenja. Treninzi se sastoje od igre na dva koša. To su sve školovani igrači koji su prošli razne rangove takmičenja i drže košarku „u malom prstu“. U igri se vrlo brzo razumemo bez dodatnih posebnih treninga”, dodaje naš sagovornik.

“Žao mi je što nisam bio u Japanu”

Osim na svetska i evropska prvenstva veterani igraju i na raznim Kupovima i turnirima.

“Zbog obaveza koje imam na poslu nisam u mogućnosti da ispratim sva ta dešavanja. Žao mi je što nisam pre dve godine bio u Japanu gde su našu reprezentaciju ugostili na najvišem nivou. Omogućili su im obilazak Kjotoa i Nare, a  imali su prijem u našoj Ambasadi u Tokiju. Pored prijateljstava koja se šire na ovim takmičenjima stvaraju se i ideje o novim poslovnim saradnjama”, kaže Aca Džabar.

“Kao glavna organizacija veteranske košarke je FIMBA. Ona dodeljuje organizaciju svake godine jednoj državi za svetsko ili evropsko prvenstvo. Velika je konkurencija, ali prioritet imaju zemlje koje su u vrhu po rezultatima. Zemlja tj. grad domaćin mora da ispuni određene uslove da bi dobio pravo na organizaciju a to su određen broj hotela za smeštaj, dovoljan broj sportskih objekata kao i neki turistički sadržaji koji bi bili interesantni učesnicima. U Beogradu se organizuje svake godine Memorijalni turnir “Dragiša Šarić”. Prošle godine je bio 12. po redu. Za ovaj turnir važi da je najbolji turnir u Evropi. Ja sam nastupao poslednja tri puta za beogradske ekipe i sva tri puta smo pobeđivali u finalu”, dodaje naš sagovornik.

Italijani igraju “prljavo”

Od kada igra za veteransku reprezentaciju Srbije Aca Džabar je osvojio brojne nagrade. Tu je srebrna medalja sa finala protiv Italije na evropskom prvenstvu u Novom Sadu 2016. godine. Takođe tu su i bronzane medalje, pobeda nad Ukrajinom, sa svetskog prventstva 2017. u Montekatini, Italija i pobeda nad Gruzijom na evropskom prvenstvu 2018. godine u Mariboru. Na svetskom prvenstvu prošle godine u Finskoj naša reprezentacija je osvojila drugo mesto igrajući u finalu sa Italijom. Ekipa Srbije se u svetu nalazi među prvih pet ekipa.

Turniri za veterane omogućavaju igru i susrete sa velikim imenima košarke.

“Ekipa Italije koja učestvuje na takmičenjima je reprezentacija sa igračima koji su nekada bili u samom vrhu evropske košarke i ta reprezentacija nam uvek stoji na putu do zlatne medalje. Na utakmici smo žestoki rivali. Reprezentacija Italije igra “prljavo” – termin u košarci kada se uvek igra na granici faula, svih pet igrača i nametnu takvu igru da im u jednom trenutku sudije to tolerišu. Oni na svaku odluku sudije burno reaguju. I tu je njihova prednost. Mi igramo dosta korektnije. Kada se završi utakmica sve se zaboravi i tada počinje ono pravo druženje. Prvenstva traju po 10 dana i imamo prilike da se na dan sretnemo i po nekoliko puta”, kaže Aca Džabar.

Susret sa Aleksandrom Volkovim

“Po meni jedno ime zasenilo je sve igrače koji su se pojavljivali na takmičenjima. To je Aleksandar Volkov, nekadašnji reprezentativac SSSR i NBA igrač. On je najbolji evropski igrač koji je igrao na poziciji br. 4. Do pojave Aleksandra Volkova ova pozicija u košarci je bila namenjena nekome ko je najmanje znao i ko je obično bio peti igrač u postavi. Kako bi najmanje smetao postavljali su ga na tu poziciju. To se u žargonu kaže: rupa u igri. Aleksandar Volkov, da ne zaboravim i Mihovila Nakića, svojom igrom je doprineo da ta pozicija postane prevega za pobedu. Kao što sam rekao igrači na toj poziciji moraju da budu svestrani, robusni a opet da imaju perfektan šut. Po meni pravi igrači za moderan basket 3×3 gde smo sada prvaci sveta”, objašnjava naš sagovornik.

“Pred našu utakmicu protiv Ukrajine za treće mesto u Italiji, Montekatini 2017. samo je neko rekao: “eno Aleksandar Volkov se zagreva”. Meni su se noge odsekle, ne od straha nego od neverice da se takav jedan igrač pojavio. U prvi mah sam poželeo da se slikam sa njim i da uzmem autogram. Do tada to nisam radio. Ali, rešio sam da to sve bude posle utakmice. Utakmica je prošla u direktnom duelu između njega i mene. U nekim elementima je bio bolji on, a u nekima ja. Pobedili smo u produžetku sa pola koša razlike tako što sam ubacio slobodno bacanje u trećem minutu produžetka. Posle toga ni mi ni oni nisu više ništa ubacili. To se dešava u veteranskoj košarci zbog iscrpljenosti zato što se u 10 dana odigra 8 utakmica”, kaže Stevanov.

“Dok smo slavili pobedu i osvojeno treće mesto Aleksandar Volkov je otišao sa terena tako da nisam imao priliku da popričam sa njim što mi je kasnije bilo jako krivo”, dodaje naš sagovornik.

Milo Đukanović iz ugla košarke, a ne politike

Na ovakvim takmičenjima nije neobično da se pojave i političari. I to u ulozi člana reprezentacije. Ali, za politiku na terenu nema mesta.

“Na velikim takmičenjima pored naše četiri muške i dve ženske reprezentacije najviše smo upućeni prema igračima iz bivše Jugoslavije. Sa Crnogorcima imamo poseban odnos jer su to uglavnom igrači koji su igrali u Budućnosti, Crvenoj Zvezdi i Partizanu. To su zvučna imena kao što su Bulatović, Pajović, Mugoša, koji je igrao u Zrenjaninu… Nastupaju za reprezentaciju 45+. Često se desi da za istim stolom sedimo zajedno i da se družimo. Priključe se igrači iz Slovenije (Kotnik), Bosne, Hrvatske… Tako se desi da za tim istim stolom po profesiji sede advokati, inženjeri, vlasnici privatnih firmi pa i predsednici država. I svi imamo jednu zajedničku temu, a to je košarka. I tu smo onda svi ravnopravni”, objašnjava Stevanov.

“Milo Đukanović nastupa za reprezentaciju Crne Gore 45+. Upoznao sam se sa njim u Italiji. Obožava košarku i uvek je uz ekipu. Vrlo je neposredan i komunikativan. Kada smo se upoznali on je prišao meni, nakon što je odgledao neku našu utakmicu, oslovio me imenom i tada smo pričali na način kao da se znamo već duži niz godina”, dodaje Aca Džabar.

Finci treba da nam budu primer

Za proteklih nekoliko godina koliko je član reprezentacije naš sagovornik je uspeo da upozna mnoge kulture i nacije.

“Na svetsko prvenstvo dolaze ekipe iz celoga sveta. Lično su mi najinteresatnije ekipe iz Južne Amerike zbog specifičnog temperamenta. Utakmice između njihovih reprezentacija su posebno zanimljive. Rivalitet između njih je neverovatan. Izgleda sve jako žestoko. Protiv nas nemaju neke šanse zbog kvaliteta, ali se i protiv nas bore sa istom strašću. Isto tako smo i mi njima interesantni. U ekipama SAD igraju i starosedeoci. Prošle godine sam se upoznao sa pripadnikom Navaho Indijanaca. Istorija Indijanaca me nekada posebno interesovala iz razloga uništenja jedne kulture srasle sa prirodom koju je „beli čovek“ uspeo na perfidan način da uništi. Druženja, kažem, daju posebnu čar ovim takmičenjima. Ja sam pozvan u Hrvatsku i Englesku da učestvujem  na turnirima veterana baš preko ovakvih druženja i da nastupam za njihove lokalne ekipe”, kaže naš sagovornik.

“Fasciniran sam Finskom i odnosom Finaca prema svojoj zemlji. Uspeli su da se otrgnu od nametnutih pravila koje diktiraju svetski moćnici, a ipak su u Evropskoj uniji. Helsinki bi pozavideo Zrenjaninu po raskoši. Međutim, njihova svest o njima samima bi trebao da bude primer za sve. Uspeli su da sve vrednosti vrate porodici i društvu. Najbliži su teoretskom komunizmu. Vrlo složna nacija. Sa druge strane imaju stalnu borbu protiv alkoholizma. U posebnim prodavnicama alkohol im je jako skup. To sam video i na aerodromu u Helsinkiju gde postoje dve cene alkoholnih pića. Jedna je za priliku kada se odlazi iz Finske, a druga kada se ulazi u nju. Ova druga cena je gotovo duplo veća. Ima još mnogo mesta koje bih voleo da obiđem, ali za početak bi to mogla da bude Rusija. I to zbog prostranstva koje ne može ni rečima da se opiše”, objašnjava Aca Džabar.

Predrasude nestaju tokom boravka u Srbiji

Kontakti koji se ostvare na takmičenjima odžavaju se uglavnom preko fejsbuka.

“Reprezentativci drugih zemalja ne propuštaju priliku da posete turnir Dragiše Šarića. Tamo se svake godine vidimo. Ko jednom poseti Srbiju i Beograd taj se uvek vraća. To se odnosi i na druge države bivše Jugoslavije, ali Beograd prednjači. Pre nego što nas upoznaju mnogi imaju predrasude prema nama. To je jednostavno nametnuto. Međutim, vrlo brzo se vidi da smo svi gotovo isti i te predrasude padaju u vodu. Ja sam kao mali vaspitan da volim i poštujem svakog. I davno sam shvatio da postoji samo jedna podela među ljudima. Za drugu podelu ne znam. A to je samo pitanje da li zaslužuješ da mi budeš ili da ti budem prijatelj. Ne treba generalisati stvari. Međutim, zbog ekstremnih pojedinaca čovek uvek može da pogreši. Lično sam ponosan na svoje poreklo i mislim da naš narod ima tu žicu da voli i oprašta. Patnje običnog čoveka su svuda iste”, kaže Aca Džabar.

Aca Džabar želi da donese zlato u Zrenjanin

Novi Sad je bio domaćin evropskog prvenstva, a Beograd ima sve preduslove za organizaciju takmičenja. Naš sagovornik bi, kaže, bio presrećan da se neko od takmičenja veterana održi u Zrenjaninu.

“Za Zrenjanin me vezuje sve. Sa ponosom pričam o ovom gradu. Mislim da i dalje ima veliki potencijal. Što se sporta tiče voleo bih da se vrati staroj slavi. Košarka posebno. Zrenjanin sa okolnim mestima može opet da napravi čudo. To sam sve uvideo igrajući razne lige. Potrebno je samo poći iz početka sa najmlađim uzrastima. I normalno zasukati rukave i raditi sa tom decom. A ne da se večito raspravlja da li je neko od njih talenat ili ne. Od toga onda nema ništa. Svi mi koji smo igrali košarku afirmaciju smo stekli uglavnom van Zrenjanina, umesto da smo najbolje igračke godine proveli u rodnom gradu”, objašnjava naš sagovornik.

“Moj plan je da igram što duže i da donesem u Zrenjanin zlatnu medalju. Moram da napomenem da imam veliku podršku grada i ljudi koji su zaduženi za sport u gradu, a koji prepoznaju da veteranski sport ima i neke druge dimenzije”, zaključuje na kraju razgovora Aleksandar Stevanov poznatiji kao Aca Džabar.

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
  • Divider

  • Divider
Na vrh