Zanat je počeo da uči sa 14 godina u dedinom salonu. Kaže da mu je trebalo oko četiri godine prakse da savlada osnove i da postane samostalan. Treća je generacija berbera u porodici, a biće i četvrte koju predvodi njegova ćerka.
Jovica Tudorel berberin je već 33 godine. Zaposlio se u Frizerskoj zadruzi „Budućnost” davne 1988. godine, a u berbernicu u naselju 4. juli premestio se nekoliko godina nakon toga, gde ga mušterije mogu naći i danas. Popričali smo sa njim o berberskom zanatu, mušterijama koje su dolazile i dolaze kod njega, o porodičnoj tradiciji, ali i o budućnosti ove profesije.
foto: arhiv
– Za mene je ovo najlepši posao koji postoji. To je zato što se radi sa ljudima, mnogo stvari se čuje, ali nekada moraš i da ćutiš, da ne pričaš svašta. Kada bih sad opet krenuo u neku školu, opet bih izabrao frizersku i ništa drugo, kaže nam Jovica na početku razgovora.
Počeo je da uči zanat kod dede, koji je bio prva generacija berberina u njegovoj porodici.
– Deda je imao salon u Jankovom Mostu gde sam praktično i ja počeo da učim osnove. Prvo sam mu pomagao, učio, i eto me danas ovde, 30-tak godina kasnije. Tata druga, ja treća, a moja ćerka koja je završila Medicinsku školu, frizerski smer je četvrta generacija koje se bavi ovim poslom u našoj porodici.
Da bi se savladale osnove frizerskog zanata, potrebno je dosta vremena i truda. Nije moguće na brzinu postati berberin, već je potrebno da prođe neko vreme.
– Zanat se dugo uči, a vremenom sve dolazi na svoje mesto. U ovom poslu se gotovo ceo život uči, ali ipak mora da postoji osnova. Za to je potrebno oko 3 godine. Tada se nauči klasično šišanje, a posle sledi nadogradnja.
Klasičnih berbernica je sve manje u našem gradu, a u jednu takvu Jovica se zaposlio pre 30 godina.
– U našu firmu sam došao 1988. godine. Prvo sam radio u Ulici Cara Dušana, a konkretno u ovaj salon na 4. julu 2-3 godine kasnije. Mi radimo klasiku. Imamo mnogo ljudi koji su navikli da se ovde šišaju, jer ipak ova radnja radi od 1972. godine. Dolaze ljudi iz komšluka, ali i sa Bagljaša, jer oni tamo nemaju berberina pa moraju ovde da dođu. Ima dosta posla, zadovoljan sam.
Retko koji salon danas u Zrenjaninu nudi usluge brijanja
– Neće da briju, a i ne znaju. Sada više rade s mašinicom. Nema kompletnih frizera koji znaju sve, a ranije nisi mogao da se zaposliš ako nisi bio kompletan – i brijanje i šišanje. Uglavnom mušterije dolaze da se šišaju, ali ima i dalje onih koji žele da se briju. U salonu radimo koleginica i ja, u smenama. Jedna smena je od 7-13, a druga od 13-19 časova pa se menjamo. Ona sigurno ne bi bila tu da ne zna i da brije i da šiša, tvrdi naš sagovornik.
Jovica Tudorel sa ćerkom Isidorom
U odnosu na stara vremena, alat, ali i zahteve mušterija, dosta toga se promenilo od kada je Jovica prvi put uzeo makaze u ruke.
– Sada je lakše jer dosta ljudi šišamo mašinicom, a nekada je sve to moralo ručno. Mašinicom i uglavnom kratke frizure – to olakšava posao. Nekada su se ljudi brijali svake srede i subote. Sada više nema te navike, ali ipak dolaze.
Kroz njegove „makaze“ prošli su mnogi fudbaleri, rukometaši, doktori, a i nekoliko gradonačelnika. Posebnih zahteva gotovo više i da nema, jer Jovica poznaje veliki broj mušterija koje se redovno šišaju kod njega.
– Volim kada dođe neko sa strane pa ga pitam kako bi želeo da se ošiša, ali gotovo ih sve znam kako se šišaju, ceo kraj. Osim ako oni prvo ne kažu „Joco, hoću da pustim kosu”, ili nešto slično, sve ide po običaju. Mi smo zaista kompletni ovde, ljudi nas mnogo vole i zato imamo dosta mušterija. Mnogi su nam postali i drugovi.
Isidora obožava pevanje, članica je KUD „Lumina“ Jankov Most
U salonu je izuzetno važno držati higijenu na visokom nivou, ali i obući radnu uniformu.
– Uveče se salon lepo očisti da kada dođemo sutra ujutru odmah može da se počne s radom. Nosimo bele mantile obavezno. Kada neko dođe, da zna da smo frizeri – to je prvi razlog. A pošto šišamo, bude mnogo dlaka i one padaju sa mantila. Mantili su naša radna odela.
Pored mantila, tu su razne makaze, mašinice, češljevi, brijači.
– U odnosu na neka prošla vremena, to su danas moderne mašinice sa kojima se mnogo lakše šiša. Nekada su se za brijanje koristili brijači iz jednog dela koji su se oštrili na kaiš, a sada se u njih ubaci pola žileta. Ima mnogo makaza i svaka radi svoj posao. Jedne skraćuju zulufe, druge su efilirke, a ima i raznih češljeva.
Jovica smatra da danas može sasvim pristojno da se živi od ovog zanata, ali i da mora mnogo da se radi.
– Nije lako, treba da se stoji mnogo. Kao i kod drugih profesija, nije ni ova za svakoga. Ne može svako da bude doktor, mesar pa ni frizer. Ima dosta interesovanja, a ranije su 3 generacije dolazile ovde kod nas u salon iz medicinske škole na praksu. Uglavnom, može pristojno da se živi od ovog zanata. Zavisi od toga koliko znaš, koliko imaš mušterija, i mora mnogo da se radi.
Ni danas mu ne pada teško da dolazi na posao, i kaže da se oseća kao „omladinac”. Planira još dugo da se bavi ovim poslom, a ako bude zdravlja, možda prestigne i dedu po radnom stažu.
– Mislim da svaki frizer radi i kada ode u penziju. Ako ništa drugo, šiša malo rođake, malo komšije. Još 10 godina imam do penzije, a na primer, moj deda je radio do svoje osamdesete. Daj bože, ako ne bude zadrhtala ruka, i da ga prestignem, kaže Jovica završavajući razgovor.
.gif)
.gif)
