Loši klimatski uslovi u prethodnom periodu, pre svega kiša i relativno visoke temperature za zimske uslove, nisu dozvoljavali beloblatskim koscima da odrade seču po svom prvobitnom planu.
Sada kada su temperature niže a vreme bez padavina, beloblatski trskari nastavljaju svoj mukotrpan posao.
Plan je bio da se do februara požnje veći deo trstika, nakon čega bi usledio transport snoplja do prostora, gde se prave kupe. Odatle će iste biti odnešene do mesta prerade, kada dođe vreme za to. Sve je to opet povezano sa klimatskim uslovima, vetrom, suncem i temperaturom, kako bi trska bila dovoljno jaka ali i elastična, čista i spremna za dalju eksploataciju.
Sada, s obzirom da su u zaostatku, Beloblaćani moraju prvo da „iščupaju“ ono što je pokošeno, dok će u preostalom nepokošenom prostoru, paralelno sa transportnim poslovima, raditi danonoćno. Težak je to i mukotrpan posao. Iz perspektive posmatrača i laika deluje sve nekako lepo i idilično – zakupiš prostor, sačekaš povoljan momenat i napred. I biznis cveta. Ipak, priča je mnogo drugačija, kompleksnija i višedimenzionalnija. Zakup nije besplatan, a taj prostor, posebno ako je razuđen, treba čuvati i „negovati“.
Baš to negovanje je i neka vrsta trskarske tajne, koja se prenosi sa generacije na generaciju. Za to je potrebno znanje, iskustvo i nadasve dobra energija i prava emocija. Jer pokatkad, dok se prvi jutarnji zraci sunca probijaju kroz trstike sa istoka, mogu se videti stari kosci, kao senke priljubljene uz mladu i savitljivu trsku, kao da nešto šapuću. Poput starih panonskih vilenjaka iz vremena, kada su ljudi i priroda, živeli u saglasju. I kada su govorili svi istim jezikom. I kada je priroda poštovala tu dobru komunikaciju, te im blagorodno i uzvraćala.
Došlo je neko vreme drugo, te se i priroda u čudu pita gde odoše ti vilenjaci noćni, sa kojima je bilo moguće pričati? Onako prirodno i ljudski, na obostrano zadovoljstvo i korist. Na kraju, ostadoše priče i sećanja kao odjek vremena u panonskim pustama širokim. Sada, umesto šapata i pesme žetelačke, čuje se šum vetra i poneki eho skoro zaboravljenog jezika ondašnjeg. Samo da se vreme ne pokvari ….
Piše: Milan Nedeljkov
.gif)
.gif)
